Vladeta Popović: “Dante Gabriel Rozeti”

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini devetnaestog veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan,  profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, “Blažena Devica”, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio veoma rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu, i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits.

Prva štampana zbirka (1861) sastoji se iz prevoda Dantea i nekih njegovih savremenika i prethodnika. Prevodi se čitaju kao neki sjajni original. Dante je bio njegov omiljeni pesnik, i njegov uticaj na Rozetievu dušu bio je veliki, kao što je bio i Šekspirov i Kitsov, da ne pominjemo druge. Razume se, ovo ni malo ne umanjuje originalnost Rozetieve poezije. Druga zbirka bila je gotova uskoro posle prve, ali je ostala u rukopisu, zbog smrti njegove žene (1862) sve do 1870. Tu je bilo nešto više od deset pesama i od pedeset soneta. Treća, upravo druga zbirka originalnih pesama, štampana je godinu dana pre pesnikove smrti. To su bile balade i soneti. Balade, po događajima koje opevaju, po zamahu svojih ritmova, po savršenstvu stihova, po preciznosti i lepoti dikcije, po istinitosti tona kojim zvuče, po živosti imaginacije, imaju čarobno dejstvo na dušu, i neke od njih mogu se uporediti sa Kolridžovim i Kitsovim narativnim pesmama. Naročito treba pomenuti “Sestru Jelenu”, “Belu lađu”, “Kraljevu Tragediju”. Niz najboljih soneta, sto dva na broju, Rozeti je nazvao “Kuća Života”, i smatrao ih je kao svoje najbolje delo. Njihova glavna tema je ljubav i lepota, koji su za njega u stvari jedno, i nešto što je doživljavao u najvišoj ekstazi. Osećanja, slike, ideje, prelivaju se jedno u drugo u savršenom skladu.

Rozeti nije bio od onih umetnika koji se drže daleko od misaonog sveta i žive samo u mašti i ose-ćanjima. Umnome naporu pri stvaranju svojih pesama pridavao je mnogo važnosti, a u mnogim slučajevima zadivljuje nas snagom svoje misli, i njenim prodiranjem u neprozirne dubine života, kako u sonetima, tako i u svojoj meditativnoj pesmi o ogromnom, krilatom, kamenom biku, bogu stare Ninive. Rozeti nije voleo dodir sa sadašnjicom i njenim problemima; on je bio pesnik prošlosti, naročito srednjega veka; ali ipak je dao jednu divnu pesmu, “Dženi”, o devojci koja u savremenoj civilizaciji prodaje telo; pesma u kojoj izbija sva njegova bolećivost za one koje je život zgazio.

Svoju misao Rozeti je uneo u svoje osećanje Lepoga. Lepota za njega imala je dublji smisao nego za jednog običnog estetu. On je u njoj osećao neku zanosnu tajnu, i naslućivao prisustvo Božje, onako kao i Kits kad je kazao „lepota je istina, istina lepota“. I tu je Rozeti bio neka vrsta mističnog umetnika. Lepota koja ga je najviše opijala bila je lepota ženskog lica, a oličenje Večne Lepote našao je u jednoj nežnoj devojci, Eleonor Sidal, koja se javlja na mnogim njegovim slikama. Posle višegodišnjeg odlaganja, usled nezgodnih materialnih prilika, najzad se oženio svojom dragom (1860). Kad je ona umrla, svoj veliki bol izrazio je na taj način što je sa njom u njen grob zakopao i rukopis svoje prve originalne zbirke pesmama, koji je, tek posle više godina, na neprekidna navaljivanja svojih prijatelja, pristao da otkopa i štampa.

U jednom sonetu, u “Kući Života”, Rozeti je izrično kazao da je lepota njegove drage za njega značenje života :

Ponekad izgledaš ne kao ti sama,
Već kao značenje svih stvari na svetu.
(“Opseg srca”)

Lepota i genije za Rozetia su isto, i on kaže:

Lepota ko njena jeste genije. Ni glas
Divnog srca Omira i Danta,
Ni ruka Mikela što zone vremena brazda, —
Ne obuhvata milozvučnije tajne;
Ne, pod slatkom nogom Proleća i Leta
Život ne ostavlja sabranih darova
Više no ovo carsko lice,
Čije ljubavne čari odišu
Čak i sa njene senke na zidu.
(“Genije u Lepoti”)

Ovakva opijenost i pokloništvo pred lepotom, koje se osećalo u svakom potezu Rozetievog pera ili kičice, dovodilo je u zabludu ljude, i oni su ustajali, kako se njima činilo, protivu senzualizma u poeziji i slikarstvu. U stvari, Rozetievo osećanje je oduhovljeno i uzvišeno. On je bio jedan od retkih ljudi koji osećaju u večnosti odgovornost  za svoja dela; kojima je Život ili Bog dao da svrše jedan određen posao na zemlji, da iscrpu svu svoju silu, i izraze sve svoje darove. U jednom od najlepših soneta, koji, kao i većina poezije gubi u prevodu — a Rozetia je teško verno a lepo prevesti — kaže:

Izgubljeni dani mog života do sad,
Šta su bili, mogu l’ da ih vidim
Gde ulicom leže gde su pali?
Da li će biti klasje od žita,
Nekad posejano za hranu, zgaženo ?
Il’ zlatan novac bačen, al’ zadužen ?
Il’ mrlje krvi na nogama krivca?

Il’ prosuta voda što u snu muči
Za navek žedna grla u paklu?
Ne vidim ih ovde ; ali posle smrti,
Bože, ja znam lica koja ću videti;
Svako ubijeno ja, sa zadnjim dahom.
„Ja sam ti, — šta mi učini?“
„I ja — i ja sam ti“, (gle sva vele),
„I ti si ti — za vek vekova“.
(“Izgubljeni dani”)

U svojoj težnji da dostojno izvrši svoju misiju u životu, da što savršenije ovaploti večnu lepotu, Rozeti je utrošio najveći deo svojih životnih sila. Žudnja za savršenstvom tako je bila probuđena u njemu, da njegova duša nije ni noću mogla da mu da mira. Pateći od nesanice, podlegao je u pedeset i četvrtoj godini svoga živoga. Posledice njegovog pesničkog i slikarskog napora osetile su se u jakoj meri ne samo u Engleskoj nego i na kontinentu Evrope.

Izvor: Vladeta Popović, “Kroz englesku književnost”, Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Đukovića, Beograd-Terazije, 1929.

Slika: Dante Gabriel Rossetti, „Proserpine“, 1882.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s