Božidar S. Nikolajević o „Tajnoj večeri“ Leonarda da Vinčija

Leonardo je postavio „Tajnu večeru“ kao idealno produženje manastirske trpezarije. Kaluđeri obeduju naporedo s apostolima i Hristom, imajući tako uvek nad sobom neku vrstu nebeskog nadzora: da sofru ne smatraju mestom uživanja, već podmirivanja jedne telesne potrebe. Radnja se na slici zbiva u odaji, kroz čija tri prozora navire meka predvečernja svetlost, ozarujući lica apostolska osim Judinog, na koje pada senka greha i zločina. Ali je zato lik Učiteljev čudesno obasjan. Izgleda kao da je Sunce, koje maločas zađe za lombardijske bregove, poslednjim zracima celivalo Božjega sina. Crte mu se lica gotovo ne razaznaju više od svetlosti, i ne zna se kakva ga misao raspinje u tom mučnom trenutku. O čemu razmišlja propovednik bratsktva među ljudima? Možda o neprijemčivosti njihovoj za tu veličanstvenu ideju, ili o tom kako je puno Juda među nama? Pa da li nas on zbog toga sažaljeva ili prezire? Ni jedno ni drugo. On nam prašta, jer – ne znamo šta radimo. Sunce njegovog Nebeskog Oca, koje je tamo u daljini oblilo večernjim rumenilom visove Lombardije, ogrejaće nas i sutra. A mi ćemo, u znak zahvalnosti, raspeti Božjega Sina…

Sredstvo pomoću kojeg je umetnik potresao i uzbunio dotle mirnu, svečanu večernju trpezu, jesu kobne reči Učiteljeve: „jedan između vas izdaće me“. Kao grom iz vedra neba padoše one među učenike i poraziše ih. Cela se zajednica prenerazi i uskomeša, samo njen vođa osta miran, nem i oborena pogleda, kao da u sebi ponavlja reči: „Zaista, zaista vam kažem: jedan između vas izdaće me“. Zagonetka svega silnoga života, koji vri u ovoj slici, jeste kretanje, upravo igra ruku. Gete, pišući naročitu raspravu o „Tajnoj večeri“, veli da je samo jedan Talijan moga tako nešto pronaći (1). U njegovog je naroda celo telo savitljivo, svi udovi sudeluju pri iskazivanju osećaja i strasti, pa čak i mišljenja. Takva jedna narodna osobina nije mogla ostati neopažena od Leonarda, koji je umeo da iznađe i mnogo manje karakteristične odlike. U tom je pogledu ova slika jedinstvena i čovek je se ne može dovoljno nagledati. Kroj lica i svi pokreti stoje u savršenoj saglasnosti, tako da su i celina i uzajamni odnosi oku odmah shvatljivi.

Likovi s obe strane Gospoda daju se po troje posmatrati, jer svaka trojica obrazuju zasebnu grupu, koja opet stoji u svezi sa susedima. Prvo s desne strane Hristove: Jovan, Juda i Petar. Petar, krajnji, shodno svojoj žestokoj naravi, razabravši reč Gospodnju, naglo skoči iza Jude; ovaj, opet, bacivši uznezvereno pogled u vis, nagnu se prema stolu, držeći kesu čvrsto stisnutom desnicom, a levicom praveći grčevite pokrete kao da bi hteo reći: šta to znači? – Šta li će sad biti? Petar je međutim ščepao Jovana, koji mu se priklonio, levom rukom za desno rame i ukazujući mu na Hrista, tutka omiljenog učenika da pita Učitelja: ko je izdajnik. Pri tom je desnom rukom nesvesno upro dršku astalnog noža u Judina rebra, što je i nehotice pojačalo izdajnikovu prestravljenost, tako da je, povivši se u napred, preturio slanik. Ova se grupa može smatrati kao prava i najsavršenija.

Dok je tako na desnoj strani Gospodnjevoj izražena gnevna pretnja, dotle na levoj izbija užasnutost i gnušanje zbog izdaje. Jakov stariji se povio od straha unazad, i raširenih ruku gleda ukočeno preda se, kao čovek koji je saznao o nekoj nesreći, pa mu se čini da je i očima gleda. Iza njegovih leđa Toma prilazi Spasitelju i upire desni kažiprst prema čelu. Filip, treći ove grupe, divno je zaokrugljuje. On je ustao, nagao se prema Učitelju, i stavivši obe ruke na grudi, jasno izgovara: „Gospode, ja nisam! Ti zanš to! Ti poznaješ moje čisto srce! Ja nisam!“

Tri dalja apostola na ovoj strani razgovaraju među sobom o strašnoj vesi. Mateja je žurno okrenuo lice dvojici drugova, a ruke isturio naspram Učitelja, vezavši na taj način svoju grupu s prednjom. Tadija ispoljuje silno iznenađenje, sumnju i zloslutnost. Levu je rasklopljenu šaku stavio na sto, a desnu je tako podigao, kao da će sad pljesnuti njom o levu, i uzviknuti: „Nisam li ja rekao? Nisam li uvek slutio?“ – Simon sedi dostojanstveno na dnu stola i vidi se celom figurom. On je najstariji i sav pokriven borama. Lice i pokreti mu pokazuju, da ga je vest ganula, ali on o njoj mirno razmišlja.

Na protivnom ćemo kraju stola ugledati prvo Vartolomeja, koji se digao, prebacio desnu nogu preko leve i odupro se rukama o sto. Osluškuje da bi, bez sumnje, čuo šta će Jovan dokučiti od Učitelja. Jakov mlađi, do Vartolomeja ali iza njega, stavio je levu ruku na rame Petrovo, ako što je ovaj učinio s ramenom Jovanovim, samo Jakov mirno i blago, a on burno i preteći. Na posletku, ispred Jovana sedi Andreja, s otvorenim i napred pruženim šakama, u znak najvećeg užasa i odvratnosti prema onom što će se zbiti.

Vrlo su važni za proučavanje „Tajne večere“ dva bakroreza. Prvi je radio 1800. godine firentinski bakrorezac Rafael Morgen, a drugi Nemac Rudolf Štang krajem prošlog veka. Oni imaju tu dobru stranu, da su na njima sve pojedinosti jasno i matematički tačno reprodukovane. Naročito je Morgenov bakrorez u tom pogledu nenadmašan i svojom živopisnošću ne zaostaje ni za slikarskim kopijama.

Napomena:

(1) Gete je posetio Milan 1788, a spomenutu je raspravu pisao 1817. i 1818, povodom dela Čuzena Bosija „Del Cenacolo di L. da Vinci“ (Milan, 1810). Rasprava je prvi put štampana u časopisu „Ueber Kunst und Altertum“, sveska I (1818). Na osnovu je nje izvršen i ovde opis slike.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, „Leonardo da Vinči“, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s