Gotska arhitektura

tumblr_n07m4uk4pg1s95mxmo1_500

Odlomak iz knjige „Opšta istorija umetnosti“, autor Đina Piskel

Romanska arhitektura je nastala u krugu manastira i sedišta knezova i stvorila kao svoje najveće delo mirnu ravnotežu između pritiska i nošenja i odmerene srazmere unutrašnjeg prostora. Gotika, koju u velikom stepenu nose građani u gradovima, odražava u svojoj dinamici, koja teži u visinu, i u raznobojnom i tajanstvenom raspoloženju unutrašnjosti crkve, čežnju za drugim svetom.

Oko sredine 13. stoleća, kada se grade prve gotske katedrale, prilike u Evropi su se veoma izmenile. Srednji vek, sa svim neobuzdanim, žestokim, ali i snažnim i smelim što je u sebi krio, primiče se kraju. Probijaju se nove snage, dešavaju se politički prevrati i korenite promene u socijalnom poretku. Evropa je razdirana između obe najveće srednjevekovne institucije, crkve i cara, koje se međusobno iscrpljuju u borbi o prevlast. Protiv njihovih aspiracija dižu se kraljevi u pojedinim pokrajinama; oni hoće da, nezavisno od nadređene duhovne ili svetovne moći, sami poseduju najvišu vlast. Ova težnja opet stoji u najoštrijoj suprotnosti sa interesima i zahtevima plemstva, koje pravo mešanja vrhovnog vazalnog gospodara u njihove poslove sve jače osećaju kao nasilno zadiranje u njihova prava. Ali cvetno doba plemstva već je prekoračilo svoju najvišu tačku. Plemstvo još daje obeležje društvenom poretku u zemlji i vlada njime, ali već klija i izbija nova snaga. U prvo, veoma krato vreme, plemstvo još određuje duh svog vremena, ono se usavršava u veštini dvorsko-viteške uljuđenosti. Nežni prelivi u društvenim manirima, nijansiranost osećajnosti koju doživljujemo u viteškoj pesničkoj umetnosti, sve to pokazuje da se ovde ne žele da uobliče mlade, neobuzdane snage, nego da se iskustvo i zrelost još jednom uzdignu u najlepšem produhovljenom obliku.

Tada je vreme feudalnog sistema prošlo. Ali ne dolazi do nagle smene sloja koji nosi kulturu. Malo-pomalo plemstvu izmiče vođstvo, nova snaga ustaje i uzima mu ga iz ruku: gradovi. U Italiji su se osnažili opredeljivanjem u borbi između cara i pape. Oni obezbeđuju svoju moć trgovačkim vezama. Zarađuju na transportu krstaša u Svetu zemlju i trguju proizvodima sa istoka. Javljaju se prvi bogati bankari. Stvara se stalež krupnih trgovaca, koji, svestan svoje moći, počinje politički da je iskorišćuje. Ovaj razvitak najpre počinje u Italiji, jer je tradicija stare gradeske države Rima još živa, te poziva na podražavanje.

U severnim krajevima Nemačke i Francuske, i u Engleskoj, ovaj razvitak nastaje docnije. Ali onda se i tamo počinje da pokreće nezavistan gradski duh. Gradovi smeju da ubiru porez, da naplaćuju carinu, kuju novac i dele pravdu. Najzad su sa sopstvenim grbom i s pravom da upotrebljavaju pečat postali svoji gospodari i govore s pravom: gradski vazduh čini čoveka slobodnim. Gradovi postaju politički centri moći sa kojima kralj mora da računa. On može da se sa njima združi, i pre svega može od njih da uzajmi novac i da poruči ratnu opremu. Uskoro, može postaje mora, i gradovi u velikoj meri određuju politiku vladara.

Religija i teologija, ostaju duhovni temelj vremena, ali se u granicama ovih presudnih moći menjaju shvatanja i osećanja. Iz neospornosti vere niče s jedne strane religiozna čežnja koja čini da katedrale sve više rastu u visinu; s druge strane dolazi do oštrog raspravljanja koje sa strašću izoštrava misaone snage što se bude. Prvi prevodi sa grčkog i arapskog krče put budućim naukama. Filozofsko delo Tome Akvinskog (1224-1274) pokušava da izvede sintezu između ortodoksne vere i naučnog mišljenja. „Božanstvena komedija“ Dantea Aligijerija s početka 14. stoleća, koja je još prožetasrednjovekovnim osećanjem, iznenađuje istodobno svojim novim posmatranjem čoveka, prirode i društva. Kultura, koja se bila zatvorila u opatije i manastire, ili je bila privilegija crkvene i dvorske okoline, dobiva sada širok životni prostor. To dovodi do osnivanja univerziteta u Parizu, Oksfordu i Padovi. Pored ovog proširivanja i produbljivanja učenosti stvara se u pojedinim nacionalnim jezicima laička kultura, koja ume da ceni snage naroda.

Početak i kraj gotske arhitekture ilustrovaćemo ovde dvama događajima u arhitekturi. Prvi je građevina Sen-Deni na periferiji Pariza, koju je 1137. godine u gotskim formama započeo opat Siže, drugi je završetak zasvođeog hodnikaKatedrale Norič u Engleskoj 1430. godine. Ali tamo gde se nikakav novi stil ne suprotstavlja gotskom i ne odmenjuje ga, a to se desilo u Italiji, gotski stil traje često još u 16. veku. Konačno određen datum za to nije moguće dati.

Za prikupljanje iskustava gotika ima na raspolaganju mnogo duže razdoblje nego romanska epoha, razdoblje u kome se svesno razračunava sa postavljenim konstruktivnim problemima. Svaka zemlja, štaviše svaki graditelj a time svaka građevina, pruža svoja specifična rešenja, i onda kad se ne uzimaju u obzir regionalne karakteristike ili naročite naklonosti pojedinih kaluđerskih redova. Pa ipak: uprkos raznih orijentacija ukusa i ornamentalne raskoši, uprkos raznih tehnika i različitosti materijala, uprkos nejednakog vezivanja za romansku tradiciju, ogroman broj gotskih spomenika pokazuje bitno jedinstvo. Sve su to varijacije jednog jedinog problema u vezi sa konstrukcijom: kompenzacija i rasterećivanje pritiska u dinamičnom smislu. Statično rešenja bila je već našla romanika.

Gotska arhitektura rasprostire se na još šire područje nego romanika. Mada je katedrala tipična manifestacija gotike, gotika više nego romanika naginje mnogostranosti svojih građevinskih projekata. Pored crkava, opatija i krstionica, podižu se gradske većnice, zgrade esnafa i korporacija, zamkovi, tvrđave, gradski zidovi. Izgrađuju se zidine oko čitavih gradova sa kućama, kulama, odbrambenim hodnicima, kao u Karkasonu sa 53 kule u dvostrukom vencu zidova, ili u Eg-Mortu sa 25 kula u bedemu.

Stilski elementi koji potiču iz arhitekture prenose se u svim zemljama u druge umetničke grane. Ukus za linearno, šiljatolučno, uglasto uobličavanje pojavljuje se u dekoraciji u kamenu, drvetu ili mermeru i prodire čak i u umetničko zanatstvo. Časovničar, umetnički stolar, prihvataju gotski stil. Sada se više ne radi poglavito o priboru i primenjenoj umetnosti u službi crkve, o spravama kulta ili ukrasima oltara, kao u romanici; gotski stil ulazi sa skupoceno i brižljivo izrađenim predmetima u patricijske kuće.

Ali gotska arhitektura nalazi svoj savršen izraz u katedrali. To proizilazi i iz samih društvenih stanovišta: katedrala, koja se veličanstveno izdiže iznad krovova, liči na molitvu zadržanu u kamenu, koja se od gradske  zajednice diže Bogu. Opština se oseća obaveznom da svim silama unapredi izgradnju. Bio siromašan ili bogat, svako oseća kao počast i kao nešto što se samo po sebi razume da učestvuje u izgradnji. Ako čovek i provodi svakidašnjicu u najbednijim prilikama, za građenje crkve nikakva žrtva nije prevelika. A ako čovek pripada najuglednijima u gradu, i patricij smatra čašću da se pošteno maši džepa, pa i rada da se prihvati. Iz ovog osećanja prave religiozne zajednice nastaju crkve džinovskih razmera, sa prostorom za više vernika nego što grad ima stanovnika. Takva građevina nije samo obraćanje celog grada za milost, ona je istodobno monumentalna potvrda sopstvene snage i ličnog pouzdanja. Tako ponekad katedrala i u slici grada predstavlja srce, duhovno-religiozno središte – štaviše, isto tako, privredni centar sa trgom koji šaroliko vri oko uzvišene građevine.

Zajedničko kod gotske i romanske arhitekture jeste potpuno integrisanje svih delova građevine u jednu harmoničnu celinu. Ali statično romansko rešenje zamenjeno je kod gotike bitno dinamičnim. To se već poznaje po šiljatom luku koji je karakteristično obeležje gotike. U romanskom kružnom luku težina je ležala ravnomerno na svim delovima, dok kod šiljatog luka cela težina zidova pritiskuje njegovu bazu. Gotski krstasti svod, ukrštanje šiljatih lukova, premešta još više težinu rema bazi luka i preko zidnih stubaca koji nose lukove prema zemlji. Time se cela situacija statičke konstrukcije menja nasuprot romanici. Iz statičkog odnosa ravnomerno podeljenih opterećenja nastaje dobro smišljena koncentracija opterećenja u nekoliko važnih tačaka, gde ih izvesni zidani konstruktivni noseći elementi, kao što su luci, noseće konstrukcije, pilasteri, moraju prihvatiti. Ranije kompaktni građevinski organizam pretvara se u zidani skelet od spleta zidova koji se stalno drži u napetosti. Da se pod pritiskom ne raspukne ili ne sruši, dolaze spolja u pomoć zidne konstrukcije da podupru ili da pruže protivpritisak. To su potporni stupci koji se naslanjaju na spoljašnje zidove i to u tačnom rasterećivanju stubaca u crkvenom prostoru. Na potporne stupce priljubljuju se potporni luci i uzvijaju se ka gornjim delovima crkvenih brodova. To je potrebno da se pod pritiskom svoda opterećeni zidovi ne bi raspukli; potporni luk savladava pritisak.

Ovaj sklop dinamičnih i funkcionalno-strukturalnih rešenja postavlja u svom razvoju gotskom arhitekti još dva druga zadatka. Prvi se sastoji u tome da se vertikalno uzvinuće brodova ostvari do velikih prostornih visina, drugi da se u delove zidova umetnu tanki zidovi od lakog materijala koji se nalaze između nosećih građevinskih elemenata i onih opterećenih pritiskom i protivpritiskom. Za građevinsku konstrukciju važni su samo ovi poslednji, sve ostalo je ispuna, izlišno, može da se eliminiše. Ovde se bez štete mogu otvoriti zidovi i umetnuti veliki raznobojni gotski prozori.

Otprilike tako, sumarno gledano, treba razumeti jedinstveno rešenje građevinskih problema gotike. Sve ostalo je važno i karakteristično, ali, funkcionalno gledano, ipak su to samo dodaci. Ovih dodataka ima u rasipničkom izobilju: venaca na potpornim stupcima (fijale), istecišta na olucima, šiljatih vetrokaza, bogatstva skulpture na portalima sa šiljatim lucima, zupčastih otvora na zidovima i malih zvonika.

Dinamična građevinska misao menja takođe osećanje za prostor. Katedrala izgleda spolja gotovo kao vrlo visok brod što leži u doku. Ničeg više nema od sigurnih temelja na zemlji. U unutrašnjosti crkve romanika je pokušala prostor da uobliči, da ga poveže u celinu, da ga olakša. Sada se teži za savlađivanjem prostora u beskrajnost. Raznobojni prozori daju prostoru mističnu svetlost, a sa vertikalnim linijama od poda do vrha svoda kao da katedrala hoće da se odvoji od zemlje.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Gothic plans and elevations  Graphic History of Architecture by John Mansbridge: The parts of a Gothic cathedral Graphic History of Architecture by John Mansbridge::

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s