Kuća izlazećeg sunca

Todd HidoFolk standard „House of Rising Sun“, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu orginalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, dakle svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća.

Kuća iz koje prosijava Sunce – veličanstvena poetska vizija. To nije drvo, nije brod, nije pećina, to je kuća, a ta kuća je – bordel. Kuće su bitne za konstituisanje američkog mita, ali kao motiv ne potiču direktno iz američke književnosti. Najpoznatije kuće svetske književnosti, istina, jesu one Edgara Alana Poa, ali on motiv preuzima iz engleskog gotskog romana i obrađuje ga daleko ozbiljnije nego ijedan drugi pisac žanra. Takođe, kuće su značajan motiv u slikarstvu Edvarda Hopera koji kasnije za potrebe Holivuda koristi i Alfred Hičkok. Kada govorimo o ovoj pesmi, kuća je smeštena u drugačiji kontekst, data joj je drugačija funkcija. Ona, čini se, ima „radosniju“ funkciju (zar ne bi idealan naziv svakog bordela bio „Radost“? – Ali, čija?).

Narator pesme je žensko, što je uočljivo zahvaljujući početnim stihovima: „There is a house down in New Orleans, they call ’The Rising Sun’, and it has been the ruin of many poor girls, and me, oh God, I’m one“. Sudbinu deteta određuju dvoje: majka i otac (u pojedinim verzijama muškarac je „father“ a u drugim pak „sweetheart“). Majka je šila „blue jeans“ dok je otac bio kockar kome su bile potrebne dve stvari: kofer i kamion, uz viski, naravno. Nešto od francuskog niskobudžetnog šarma i vonja jeftinog parfema alhemijski je sjedinjeno sa znojem pijanica tvoreći daleki odsjaj sunca koje se proteže nad predelom. Na ovom mestu vidimo koliko se, u južnjačkoj verziji, mit izobličio i koliko je, jedinstvena prirodna pojava, izuzetno često korišćena u tradiciji (evo slike na koju referiram), dobila sasvim lokalnu konotaciju.

Bordelu Novom Orleanu okuplja sav polusvet Starog i Novog kontinenta. Njegov naziv, ako već govorimo o lokalnoj konotaciji, možemo posmatrati figurativno. U tom slučaju bi „Kuća izlazećeg sunca“ zapravo bila metafora za čin muške ejakulacije. Redovni posetilac je možda sreo sopstvenu ćerku u nekoj od tih soba (setimo se poslednje epizode prvog serijala serije „Twin Peaks“, a onda i početka ovog teksta i postavke o cikličnosti američkog mita). Otac junakinje, naše mlade kurtizane koja, zapravo, o njemu najviše peva, glavni je junak ovog epa, tragične američke porodične sage.

Pijanica, kockar i lutalica: „..and the only pleasure he gets out of life is ramblin’ from town to town“. Osim ovim stihom, junak je vizuelno predočen i sa jednom nogom na peronu a drugom u vozu (koliko puta smo identičnu sliku videli u nekom od američkih filmova?), njegova dinamika je neumitna, ali ciklična, njegova putovanja nisu pravolinijska već kružna, on se uvek i opet vraća da stavi lance oko nogu („I m going back to New Orleans to add that ball and chains“). Za razliku od njega, mlada kurtizana svojoj majci poručuje: „Oh, mother tell your children not to do what I have done, spend life in sin and misery, down in ’Rising Sun’“.

Činjenica je da se oboje,uprkos svemu, vraćaju na mesto greha i zločina. Pravolinijska putovanja putanja su volje i ona ne podrazumevaju povratak. Volja je prodorna i zna samo za pravac napred. Ostavlja li bolji dokaz ove tvrdnje išta više od američke mreže autoputeva koja vode od jedne obale do druge, od Atlantika do Pacifika? No, s obzirom da je Amerika veličanstvena, a ogromna, s obzirom da su, posmatrano iz jedne geografske tačke, njena prostranstva nesaglediva, uvek se prenebregnečinjenica da ti autoputevi, koliko god išli pravo, od istoka ka zapadu, od sunca koje izlazi do sunca koje zalazi, zapravo kruže, oni se ne završavaju u jednoj tački već se spajaju sa mrežom drugih puteva i opet nas vraćaju tamo odakle smo krenuli.

Otuda motiv povratka, motiv kruga kao najdominantnije figure u prirodi. Povratak bolu, beznađu, ruševini i pomenutoj neumitnosti, za koju jedino američki duh ima dovoljno drskosti da pomisli da je može prevladati. Luka je stoga, a Nju Orleans je dugo bio najveća luka Amerike, mesto susreta (zamišljamo tvrtku „Kuća izlazećeg sunca“ negde nadomak dokova, zar ne?)Novog i Starog kontinenta, mesto dolaska i mesto odlaska, sastanka i rastanka. Baš kao što su i sve sobe u jednom bordelu.Još jedna priča, mit grubo razdevičene Amerike razotkriven je i pisanje o njemu, evo, bliži se kraju.

Autorski tekst: Ana Arp
Fotografija: Todd Hido

PESME

Bob Dylan

Lauren O’Connell

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s