Robert Muzil: „Prenoćište u predgrađu“

Edvard Munk, „Madona“, 1895.

Svake noći tačno u ponoć zatvarana su teška drvena krila ulazne kapije i na nju sa unutrašnje strane navlačene dve gvozdene prečage debljine ruke. Do tada bi zakasnele goste sačekivala sanjiva stara služavka u seljačkoj nošnji. Četvrt časa kasnije prošao bi tuda lagano kružeći gradom stražar koji je nadgledao vreme zatvaranja gostionica. U jedan čas po ponoći iz magle bi izronila patrola koja je dolazila iz obližnje kasarne, bat tri para nogu bivao je sve glasniji, da bi prerastao u zvonak marš i ubrzo utihnuo u daljini. Dugo potom ne bi se čulo ništa osim hladnog, vlažnog ćutanja tih novembarskih noći. Tek u tri časa naišla bi prva kola sa sela. Uz veliku buku prolazila su treskajući se preko kaldrme. Umotani u svoju ćebad, ogluveli od kloparanja točkova, ukočeni od jutarnje studeni, njihali su se iza konja kočijaši.

Jedne takve noći pred samu ponoć došao je taj par i zatražio sobu. Služavki se muškarac učinio poznat. Bez ikakve žurbe zatvorila je visoku kapiju, navukla teške prečage i povela goste, ne pitajući ih ništa. Najpre uz kamene stepenice, tada dugačkim hodnikom bez prozora, sa dva nagla i neočekivana zavoja, zatim uz pet kamenih stepenika, izlizanih od silnog gaženja i ponovo jednim hodnikom prekrivenim napuklim kamenim pločama koje su se pomerale pod težinom nogu. Na njegovom kraju, što goste nije nimalo začudilo, nekoliko uskih stepenika vodilo je nagore, do jednog malog trema na koji su izlazila troja vrata; stajala su niska i mrka nad otvorom stepeništa.

„Jesu li ove sobe zauzete?“, upita muškarac, pokazujući na druga dvoja vrata. Starica je odrečno zatresla glavom dok je osvetljavajući svećom otključavala jednu od soba; tada je sa visoko uzdignutom svećom stala pred vrata i propustila goste da uđu u sobu. Njoj se ovde nije često događalo da čuje šuštanje svilenih podsuknji i brzo sitno koračanje žena u visokim potpeticama koje uplašeno izmiču pred svakom senkom na kamenim pločama. „Oh, al’ je jezivo! Uh, al’ je romantično!“, uzviknula je žena više puta, što je starica, inače sumnjiva prema ovoj ženi u svili, shvatila kao prigovor, te se prkosno i tupo zagleda u oči nepoznatoj koja je morala da prođe kraj nje. Gošća, mogla je imati četrdeset godina ili možda još i neku preko toga, našavši se u nedoumici, oholo klimnu glavom. Odavno je prošla prvu mladost, pomisli služavka – sa sopstvenim mužem u božje ime, ako se to i desi, još i nekako, ali ovoj je do avanture! Tada uze novac, utrnu sveću i ode u svoju sobu.

U čitavom konačištu više se nije mogao čuti nikakav zvuk. Svetlost sveće još nije stigla da ispuni sve uglove bednog sobička. Nepozati je stajao poput nepomične uspravne senke kraj prozora, dok je žena sedela na ivici kreveta mučena neizvesnošću. Patila je što je morala dugo da čeka. Muškarac se nije pomerao sa svoga mesta. Ako je do tada sve teklo brzo, sada se, kao da su utonuli u san, javio nekakav žilavi otpor koji je kočio svaki pokret i paralisao svaki delić tela. Osećao je da ova žena očekuje nešto od njega. Kako se samo usuđivala?! Sigurno je očekivala da ga vidi pred svojim nogama. Sad bih je morao prekriti poljupcima, reče sebi. Pozlilo mu je. Haljina joj je bila do grla zakopčana, kosa ofarbana: otvoriti sve to značilo bi otvoriti duplju jednog nezamislivog unutarnjeg života, vrata jedne tamnice. U sredini sobe se nalazio sto; za njim su sedele stvari njenog života; u domaćim papučama, raspoznavala su im se lica. Posmatrao je sve to neprijateljski i uplašeno. Htela je da ga uhvati; njena ruka je na kvaci neprekidno pritiskala njegovu. Na kraju mu nije preostalo ništa drugo do da uleti unutra kao topovsko đule i strgne tapete sa zidova! Krajnjim naporom uspelo mu je najzad da se suprotstavi ovim otporima i sa mukom istisne iz sebe rečenicu: „Da li si me odmah primetila kad sam te pogledao?“

Možda bi bilo bolje da ni to nije rekao. Izbio je pravi vatromet reči. „Oči su ti bile kao dve crne kupine!“, ili je rekla, „zvezde“! „Te tvoje divlje, neobuzdane usne!“

„I tebe je, naravno, odmah obuzela strast?“

„Da, dragi! Zar bih inače bila ovde?“, odzvanjalo je ovo njeno naglašeno protivljenje. A šta ako je postala žrtva jednog besramnog čoveka? Ona ga nije poznavala; odeća, hod i lice bili su mu otmeni, a ljubav strast! To je bilo sve.

„Pratio sam te danima…“, tiho izusti on.

Tog trenutka je shvatio da je savršeno nemoguće da se pribere. Zar će njena naga koža da pritisne njegovu nagu i nezaštićenu kožu? Zar njene grudi treba toplinom da ispune njegove? Pokušavao je vicevima da odugovlači. Oni su, međutim, bili mučni i bojažljivi. Rekao je: „Krupne žene stežu i svoje noge, zar ne? I to cipelama s vrpcama. A onda tamo gore gde se vezuju krajevi vrpci ukaže se uvek malčice mesa, kao prekislo testo, a oko toga mesta uvek se širi i jedva primetan, ali poseban miris. Jedva primetan voštani miris kakvog nigde na svetu nema! Svuci se!“

Nesrećna žena, koja je, zbunjena, prečula svoje ime, bila je vidno uzbuđena. „Varate se!“, uzviknu ona, „nemojte da mi govorite ti, pustite me da idem, ja sam čestita žena, ja sam dama!“

„Izvini!“, reče on. Opet mu je lice zadobilo onaj plemeniti i paćenički izraz. Tako izgleda samo čovek koji je sposoban da doživljava duboka osećanja. Čovek koga muči velika grešna strast. Leopold će se vratiti tek prekosutra, ali, ni on me ne razume – pade joj na pamet – ipak bi trebalo da telefoniram svojima da ću noćiti van kuće. Krv, koja joj se od srdžbe podigla u glavu, sjuri se strmoglavo natrag u slabine. On je šakom prekrio oči. Osećala je da je bila nepravedna prema njemu. Klicala je u sebi: ljubomoran si? Ah, ti slatki! Ti, gorki! Mora da ti je teško palo, ne poznajući me, da pronađeš pravi put kako da mi priđeš! htela je da mu kaže da je Leopold, doduše, dobar čovek, ali…

On kao da pogodi tok njenih misli jer odjednom reče: „Zavidim ti na njemu“. I pri tom je prvi put bilo živosti u njegovom izrazu. Oči su mu gorele kao dve buktinje i njoj se učini kao da je hteo rečima da ih ugasi – tako čudno je počeo da jenjava žar u njegovim očima. On nastavi: „Nikada nisam bio ljubomoran. Volim sobe kao što je ova. Baš jednu ovakvu bednu stoličicu. Baš ovakvu posteljinu u kojoj je možda još pre jednog časa spavao neki momak oboleo od boginja!“

Nasmešila se. „Šališ se, grubijanu! Pastuve! Hoćeš samo da osetim veličinu žrtve koju prinosim tvojoj lepoti.“

„Ne“, reče on, „zar ti ova dva voštana krnjavka ne izgledaju kao dva nagorela uda? Oni su te ovde čekali. Možda te u krevetu čeka gamad, zaći će ti pod meko, slatko testo kože i jesti, a ti je u zanosu nećeš ni osetiti. Hvala ti što si došla. Među ovim ljuspičavim, bezubim, bradavičavim stvarima ponajpre bih se usudio da se opustim. U besmislenom kotrljanju – uveravam te, ponekad odista u besmislenom kotrljanju. Ali ako me budeš požurivala, nešto će u meni zaškripati, zaista zaškripati, čuće se jedan grozan, sasvim neljudski glas kao od točkova kola.“

Govori kao kakav pesnik, reče ona sama sebi, ili filozof, tako oni danas govore; sada ga moram pustiti, kasnije ću mu pokazati da ima posla sa otmenom ženom. Ona poče odlučno da se svlači, osetila se dužnom pred svojom čašću.

Njega sad obuze strah. Mučila ga je misao: To treba sad otvoriti! Kao kakvu dečju igračku, do točkića, koji zalaze u točkiće svega ostalog.

A druga muka je bila: Ona me progoni. Iz nje stalno nešto navire. I to uvek neposredo preda me. Šta li to samo ona neprestano govori?! Moram kao pas da skočim na okruglu kotrljajuću loptu njenog života.

Ona je sada sedela pred njim samo u cipelama i čarapama. Potpuno se svukla jer je on govorio o gamadi. Učinilo joj se da je tako sigurnije. Njena bedra su se njihala u naborima koji su navirali. Počela je da drti.

Njegove oči su se trzale tamo-amo kao psi na lancu.

„Zar ti nećeš da se svučeš?“, upita ona.

„Da li bi prethodno htela da igraš?“, upita on.

Suze gneva nadođoše odnekud. Žena se pokaja zbog ove avanture i najradije bi izišla iz sobe da je mogla. Ali, šta joj sada drugo preostaje do da njegove postupke prihvati kao zanimljive i neobične. Ah, ljubav je zapravo kao kakav gonjeni konj obliven penom, pa i onda kad drhteći zastane.

„Mora da divno igraš“, reče on, ponovo odugovlačeći. „Muzika se ponekad nađe na samoj granici života, pređe i preko nje. Ali pokreti…!“

„Ne, neću da igram“, odgovori ona. „Budi dobar i prestani da brbljaš gluposti. Volim te uprkos tome, neotesanko jedan. Zašto me ne poljubiš?“

Usledilo je ćutanje. Tada on oprezno upita: „Jesu li te napustile đavolice koje su boravile u tvome telu?“ Ali istovremeno ču sebe kako izgovara besmislenu rečenicu: „Mlad je onaj ko voli“, i istog trenutka njene ruke obaviše se oko njenog vrata. Njegove oči počeše da se trzaju tamo-amo kao ribe u mraku.

„Smiri svoje oči, dragi, izgledaš tako plemenito i jadno!“

Tad je on snagom očajnika visoko podiže i poljubi. „Šta radi tvoj Konfućije?!“, upita tiho. Ona shvati to kao neki stručan izraz muškog društva; nije htela da pokaže svoje neznanje, osećala se prijatno kraj njega. Međutim, nešto ju je ipak opominjalo da bi bilo bolje da ne odugovlače. Vrh njegovog jezika dodirnu njene usne. Ovaj stari način sporazumevanja među ljudima bio joj je poznat, ma kakva ih pamet pritom krasila. Lagano poče svom širinom da izvlači svoj jezik. Tada ga opet brzo uvuče unutra i nasmeši se vragolasto. Njen vragolasti smeh – znala je to dobro – bio je poznat još kad je bila dete. I rekla je, na sreću, možda zavedena nesvesnom spregom glasova: „Konfućije se raduje“ – ni najskrivenija misao nije joj odavala da je ona ovu reč ikada u nekom drugom smislu čula.

Tada on uzdahnu. Okrugla lopta sveta kotrljala se na njega. „Ponovi to!“, molio je, dok su mu kolena klecala. Potrajalo je dugo dok njegovi zubi sasvim ne prodreše kroz njen jezik. I najzad ga oseti nabubrelog u ustima. Bura jednog velikog čina uzvitlala ga je. U svom kovitlanju odgurnuo je belu, krvavu masu nesrećne žene koja se u jednom uglu sobe grčila i uvijala oko sebe, oko jednog visokog, promuklog, kreštavog, teturavog glasa.

Preveo Milorad Sofronijević

Izvor: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.