Piter Maršal o kolekcionarskoj strasti cara Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio dugu porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnikena svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije, dakle, predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču. Godinu dana posle dolaska na presto, Rudolf je pozvao Stradu da mu se pridruži u Pragu, proizvevši ga u ličnog dvorskog antikvara. Toliko je cenio njegovo razborito rasuđivanje i organizacione sposobnosti da ga je proizveo u viteza Fon Rozberga, prema porodičnom imenu njegove žene Otilije Šenk fon Rozberg. Ticijanov portret Strade dočarava otmeno obučenog dvoranina koji klijentu pokazuje malu srebrnu Veneru, ali izvesni venecijanski suparnik, uvređen Stradinom svemoći na Rudolfovom dvoru, opisuje ga kao čoveka „nepodnošlljive arogancije“.

To je bila porodična stvar. Njihov sin Otavio, koji je pozirao Tintoretu, starao se o biblioteci i preuzeo očevu ulogu posle njegove smrti. Rudolfova naklonost porodici Strada još više je porasla njegovim strasnim zanimanjem za Jakopovu prelepu i očaravajuću ćerku Katarinu, koja je stekla zavidno obrazovanje u Beču. Poput braće, i ona je bila otmenih i prefinjenih crta, uz tek mali nagoveštaj tuge. Iako inteligentna, nenametljiva i predusretljiva, ostala je Rudolfova ljubavnica iz senke tokom najvećeg dela njegovog života, nikada se ne uplićući ni u kakve intrige na dvoru, kao što se nikada nije javno pojavljivala s njim u društvu. Požrtvovano mu je rodila šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Najstariji sin, Don Đulio, rodio se oko 1585. godine, postavši videlo u očevom životu, sve dok se, kao i njegov španski rođak Don Karlos, sin Filipa II, nije sunovratio u ludilo.

Od sestre Elizabete, udovice kralja Šarla IX od Francuske, malo toga mu je preostalo, ali od brata Ernsta, namesnika španskih poseda u Holandiji, nasledio je sijset izvanrednih radova severnoevropske umetnosti, uključujući slike Hijeronimusa Boša, Huberta van Ajka, Rožea van der Vajdena i Pitera Brojgela. Pred kraj života, njegova kolekcija, prema izveštaju venecijanskog diplomate Soranca iz 1612. godine, brojala je gotovo tri hiljade slika.

Umetnost je postala manje uvijen oblik diplomatije. Uveliko je bilo poznato da je sklonost ka izuzetnim umetničkim delima mogla da doprinese carevom dobrom raspoloženju i ubrza audijenciju. Strani plemići, lokalni velikaši i bogati građani, svi do jednog, koristili su umetnost kako bi uticali na Rudolfa i lakše mu se približili. Gradonačelnik Nirnberga, na primer, poslao je Holbajnovu sliku Isak blagosilja Jakova i Direrovo Trojstvo; elektor Palatinata priložio je oltar od rezbarene slonovače; rudarski magnat Johan Fuger poslao je mermerni kovčeg pronađen u okolini Atine; španski grof Kevenhiler poslao je nekoliko slika Ticijana, Pjetra Rose i Parmiđanina. Biti pozvan i razgledati njegovu dobro čuvanu kolekciju ne samo da je bila najveća privilegija nego pouzdan znak carevog poštovanja i podrške.

Rudolf je produbio porodičnu sklonost ka izvesnim umetnicima, jer je trebalo da oni postanu središnje figure u njegovoj kolekciji. Rudolfov deda Ferdinand I bio je veliki zaštitnik Direra; Ticijan je bio omiljeni umetnik njegovog dede Karla V; a Leonardo da Vinči, Direr i Boš bili su pod pokroviteljstvom njegovog ujaka Filipa II. Rudolf je, pored ostalog, nasledio dela Karavađa, Paola Veronezea, Koređa, Parmiđanina, Tintoreta, Leonija, Holbajna i Kranaha. Brojgela je obožavao zbog izvanredne kompozicije i preciznih detalja. Rudolf je posedovao najmanje dvanaest Direrovih dela, ali je želeo da prikupi sve njegove najvažnije radove. Godinu dana potrošio je na pregovore sa Nirnbergom radi kupovine Svih svetih, plativši za sliku čak sedam stotina zlatnih dukata. Jednom prilikom, pozajmio je od Fugera trinaest hiljda ekija kako bi kupio Odstupanje deset hiljada. Razume se, nabavka Praznika ružinog drveta iz Venecije bio je njegov najvažniji poduhvat, a istovremeno i radost.

Rudolfovi ljudi – poput Đuzepea Arčimbolda, koji je tragao za nemačkim majstorima, i Đulija Lučinija, koji je u Veneciji tragao za italijanskim delima – tokom vremena doneli su u Prag toliko mnogo radova da je bilo neophodno izgraditi nove galerije za sve veću kolekciju. Njegovi zastupnici zdušno su tragali po čitavoj Evropi. Zainteresovan da se dokopa ne samo dela starih majstora, Rudolf je od Veronezea naručio ciklus zasnovan na alegorijama o ljubavi – jednoj od svojih omiljenih tema i okupacija – a od Jakopa Tintoreta, četri slike sa temama iz mitologije.

Uprkos obožavanju dela prve renesanse, Rudolf je bio izuzetno otvoren za umetničke inovacije, tako da se njegova kolekcija, uglavnom, sastojala od dela njegovih savremenika i mahom od dela umetnika sa njegovog dvora. Pomažući umetnike kao što su bili Đuzepe Arčimboldo, Bartolomej Spranger i Hans fon Ahen, Rudolf je začeo razvoj novog stila podražavanja, punog taštine, poznatog kao manirizam. Spranger i Fon Ahen su, na primer, radi sopstvenog užitka, izradili niz alegorijskih slika koje predstavljaju zdepaste žene izduženih ili izuvijanih tela.

Nije trebalo dugo da se Rudolfova reputacija kao izdašnog zaštitnika umetnosti raširi čitavom Evropom. Posle posete Rudolfovom dvoru, 1597. godine, Žak Esprinhard beleži:

„Carevi savetnici, Hans fon Ahen i Bartolomej Spranger, obojica istaknuti slikari, proveli su me kroz tri dvorske odaje, i tamo mi pokazali najlepše slike, stare i nove, kao i one toliko retke da ih čovek danas ne može videti nigde u Evropi. Car ih je dopremio iz svih kutaka našeg dela sveta, po neverovatnim cenama i o strašnom trošku.“

Rudolf je tako visoko cenio svoje vešte umetnike da je, u okviru dvorca, za njih podigao dobro opremljene ateljee i radionice. Aprila 1595. godine, izdao je „Proglas Njegovog veličanstva“ praškom slikarskom esnafu, kojim ne samo da je potvrdio njihove postojeće privilegije, nego je dodao još jednu: „Budući da se njihova umetnost i majstorstvo veoma razlikuje od ostalih zanata… nadalje se više neće smatrati ili opisivati kao bilo kakav zanat, nego će se jednim imenom, nazivati slikarskom umetnošću.“ Tako su umetnici bili oslobođeni esnafskih propisa, dobijali su godišnje stipendije, a mogli su i da očekuju dodatna plaćanja za narudžbine.

Pre 1600. godine, nigde u Evropi umetnici nisu tako visoko cenjeni kao na Rudolfovom dvoru. Uživali su carsku zaštitu i pravo na boravak, i, što je najznačajnije, slobodu izražavanja. Iz carskih ateljea umetnika, ohrabrenih obiljem novca i zvanjima, potekle su bujice umetničkih dela, od kojih su većina bile slike sa temama iz mitologije, erotskog naboja, ili složene alegorije u slavu cara. Uporedo s razvitkom praškog stila, dela su postajala sve zagonetnija, tako da su samo posvećenici mogli da dopru do nekoliko nivoa značenja. Uistinu, to bi se lako moglo opisati kao neka vrsta poezije u slikarstvu.

Rudolfov, do kraja intelektualizovan pogled na umetnost bio je deo njegovog zanimanja za okultno: želeo je da, i u umetnosti i u prirodi, ispita ono suštinsko ispod površine. Bio je zainteresovan za verno prikazivanje prirode, ali je podrazumevao metafizički sadržaj u pozadini stvari. U artističkom smislu onog vremena, umetnik je trebalo da spoji ono što se naziva natura (priroda) i ingenium (talenat), ali je Rudolf takođe želeo da ove dve stvari stoje u vezi sa onim što je nazivao historia – obiljem personifikacija i simbola koje ilustruju mitološke i alegorijske teme.

Rudolf je u nasledstvo dobio priličan broj umetnika, naučnika i zanatlija koji su radili kod njegovog oca u Beču. Najmaštovitiji i najorginalniji bio je Đuzepe Arčimboldo, slikar visokog manirizma i crtač koga su kasnije obožavali Oskar Kokoška i Salvador Dali. Bio je slavljen kao preteča nadrealizma i pop-arta, ali on, verovatno, najbolje reprezentuje neku vrstu magijskog realizma, preovlađujućeg na Rudolfovom dvoru. Osvrćući se, iz dvadesetog veka ka prošlosti, Rolan Bart ga, s pravom, naziva magom i retorom: dok je, s jedne strane, njegova imaginacija bila poput poezije, s druge strane, osnovu njegovog rada činio je jezik. Takođe je bio veoma savremen, krećući se od „peinture newtonienne“, zasnovane na nepokretnim stvarima predstavljenim na slikama, pa do „art einsteinen“, prema kojoj kretanje posmatrača predstavlja deo položaja tela.

Arčimboldo ne samo da je proučavao beleške Leonarda da Vinčija već je poznavao tehnike kojima su se služili Boš, Brojgel i Kranah. Pored toga, veoma je uvažavao novu književnost pod uticajem humanista, u kojoj su se preplitali srednjevekovni i antički simboli, često na protivrečan i paradoksalan način. Njegov rad, više nego bilo kog drugog umetnika, bio je neka vrsta ars magica, predstave magijskog preobraženja materije, i uz to najbolje dočarava ambijent Rudolfovog sveta u Pragu. Svojim svečanim autoportretom, međutim, udaljio se od bilo kakvog humora ili fantastike: sebe je predstavio u crnom kaputu i sa zakupastom kapom. Pored toga, bio je prvi umetnik koga je Rudolf unajmio da izradi ilustracije za istoriju prirode.

Ovaj milanski slikar i crtač bio je Hof-Conterfetter („dvorski portretista“) kod Rudolfovog oca Maksimilijana i dede Ferdinanda. Proslavio se kao graditelj i inovator, praveći, između ostalog, i sopstvene muzičke instrumente. Bio je izvanredan crtač kostima za balove, prijeme, maskenbale i takmičenja, a takođe i glavni organizator raskošnih dvorskih svečanosti u Pragu, kada se, 1570. godine u Beču, Rudolfova mlađa sestra udala za kralja Šarla IX od Francuske. Rudolf i Ernst, tek pristigli iz Španije, bili su svedoci njegovog umeća, godinu dana kasnije, na venčanju Karla od Štajerske. On je bio odgovoran za proslavu kada je, 1572. godine, Rudolf krunisan za kralja Ugarske, i nacrtao je izvanredan kroki koji prikazuje Rudolfovo krunisanje za kralja Bohemije, 1575. godine. Arčimboldo je, 1585. godine, Rudolfu napravio knjigu, u crvenom kožnom povezu, sa 148 nacrta u olovci i tušu, za kostime, šešire i dekorativne ukrase koje je izradio za svečanosti i balove, s posvetom „Nepobedivom caru romanskog sveta, njegovom večnom i najblagonaklonijem vladaru i Veličanstvu Rudolfu II“.

Arčimboldova nezaboravna dela bila su, međutim, njegovi neobični nadrealistički portreti, u vidu kompozicija sa objets trouves. Njegove složene glave su dvosmislene i zagonetne, upravo one koje spajaju satiru i humor, a ipak, u isti mah, otelovljuju sistem opštenja ljudi i sveta prirode. Njegov neobičan medot podrazumevao je jedva primetno prerušavanje spoljašnjeg izgleda prirode u nameri da otkrije njene unutrašnje suštine.

Niko nije video ništa nalik Arčimboldovim slikama. On se nadahnjivao svetom prirode, ali je predmete poput voća, povrća, divljači, knjiga, kuhinjskog pribora i poljoprivrednih alatki postavljao tako da izazivaju groteskni nadrealistički efekat. Bibliotekar, portret carskog istoričara i bibliofila Volfganga Lacija potpuno je izveden pomoću knjiga, s otvorenom knjigom umesto kose i hrbatom umesto nosa. Kuvar je groteskni likovni kalambur: on dočarava grubo lice pod šlemom; okrenut naopačke, šlem se pretvara u zdelu s pečenim prasetom i kokoškom.

Rudolf je posebno hvalio dva ciklusa slika – Četri godišnja doba i Četri elementa – koje je Arčimboldo predstavio Rudolfovom ocu za Novu 1569. godinu. U prvom ciklusu,  Zima je prikazana kao čvornovato stablo, a Proleće kao mladić sazdan od cveća. U drugom ciklusu, Voda se sastoji od glave, do kraja izvedene nagomilavanjem stvorenja iz mora, sa kosom od crvenih korala. Zemlja je predstavljena kao glava potpuno sazdana od životinja koje oblikuju pravi zverinjak.

Rudolf je unajmio Arčimbolda kao svog zastupnika i 1582. godine i uputio ga u Nemačku, u potrazi za vrednim umetničkim delima i retkim životinjama i pticama za svoje zbirke. Godine 1587, nerado je dozvolio svom umetniku i savetniku da se, posle tako duge službe, vrati u rodni Milano da bi uživao u Svojim poznim godinama. Za svoje dugo, odano i savesno služenje Habzburzima, nagrađen je priličnom sumom od 1.550 rajnskih guldena, a 1592. godine dobio je titulu palatinskog grofa.

Iz Italije, Arčimboldo je nastavio da caru šalje svoja dela, uključujući najpoznatiji Rudolfov portret nazvan Vertumnus. Slika prikazuje Rudolfa kao rimskog boga godišnjih doba, s licem sastavljenim od naslikanog voća, cveća i povrća iz sva četri godišnja doba, skladno postavljenih jedno uz drugo. Smrknuti i melanholični car bio je oduševljen ugledavši sebe sa nosem u obliku kruške, kosom od prosa, grožđa i venca od pšenice, sa čelom od dinje, a bradom od oraha i kestenja.

Autor je za sliku pronašao nadahnuće u rimskom pesniku Propertiju, koji je Vertumnusa slavio kao boga postojanosti kroz stalne promene. Međutim, Vertimnus je mnogo više od toga: on je brat Hermesa, oca alhemije. Slika je odraz Rudolfovog shvatanja uzajamnog dejstva prirode i umetnosti, opipljivog oblika i puke zamisli.

Dok je Arčimboldo bio Rudolfov najorginalniji umetnik, majstor koga je najviše cenio nesumnjivo je bio Bartolomej Spranger, koji se najpre školovao u svom rodnom Antverpenu, kao pejsažista, da bi kasnije postao dvorski slikar pape Pija V. Rudolfov otac pozvao je Sprangera na dvor u Beču, 1576. godine, u njegovoj tridesetoj godini, gde je radio na trijumfalnoj kapiji u čast Rudolfovog povratka iz Španije, tokom sledeće godine. Kao tipični manirista, fantastično je ukrašavao kule nepravilnim lejama od cveća i raznim vodenim atrakcijama. To se toliko raščulo po Evropi da je engleski diplomata Henri Voton već 1691. godine pokušao da pronađe kopiju nacrta.

Kada se Rudolf preselio na dvor u Pragu, sa sobom je poveo i Sprangera, gde ga je proizveo u glavnog slikara (Hofmaller). Živeo je u velikoj kući u Donjem gradu, odmah ispod zidina dvorca, gde je uskoro dobio i druga zaduženja. On je Rudolfu obezbedio stalni dotok slika s mitološkim temama, alegorijama i verskim prizorima, a povremeno i portreta.

Još jedan od Rudolfovih najodanijih umetnika bio je Hans fon Ahen. On je bio flamanski slikar, ali je, tokom dugog boravka u Italiji, razvio sopstveni osobeni stil, delimično nadahnut Paolom Veronezeom. Rudolf je Fon Ahena pozvao u Prag početkom 1592. godine i, kao i Sprangera, imenovao ga za carskog dvorskog slikara.

Car je obožavao Fon Ahenove herojske slike, kao i njegova žanrovska dela. Tokom prve decenije sedamnaestog veka, uspeo je da završi niz Rudolfovih portreta, prikazujući ga kao cara u oklopnom odelu koji odnosi pobedu nad Turcima. Međutim, u stvarnosti, Rudolf se užasavao borbe i, za života, nikad nije bio na frontu, mada je portret kralja u oklopnom odelu, u ono vreme, smatran nepobitnim dokazom njegovog prava na presto, čime je promišljeno poslata upozoravajuća poruka svakom potencijalnom neprijatelju. Hans fon Ahen potpuno je shvatio da je, za umetnički iskaz, najvažnije da oblik i rečitost slike odgovaraju prilici, temi i publici kojoj je namenjena. Hvalisava i ratoborna poruka njegovih carskih portreta ionako je očigledna. Zapravo, Fon Ahenova retorika je toliko ekstremna da se često graniči sa karikaturom.

Hans fon Ahen uspeo je, međutim, da postane izvanredan i realističan portretista, o čemu svedoči njegova prelepa i jedinstvena slika njegove kćerke Marije Maksimilijane (1611), i nalazi se u Praškom dvorcu. Angažovana neposrednost ovog portreta pokazuje koliko je bio u stanju da verno prenese lik, na način koji nas ostavlja bez daha.

Izvor: Piter Maršal: „Magijski krug Rudolfa II“, preveo Milan Miletić, Gradac, Čačak, 2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s