Orhan Pamuk: „Moja turska biblioteka“

tumblr_n94llgtaod1s9vzsko1_1280

Jezgro moje biblioteke je biblioteka moga oca. Kada sam većinu svoga vremena, dok sam imao sedamnaest-osamnaest godina, počeo provoditi sâm, čitajući knjige, ja sam, koliko na knjige iz istanbulskih knjižara, navaljivao i na očeve knjige što su bile u dnevnome boravku. U  to vreme sam, ako bi mi se nakon čitanja svidele, knjige iz očeve biblioteke počeo odnositi i smeštati ih među knjige biblioteke u svojoj sobi. Zadovoljan što mu sin čita knjige, moga je oca veselilo to što sam pojedine njegove knjige uvrštavao u svoju biblioteku, a kada bi na mojim policama ugledao neku od svojih starih knjiga, on bi me zadirkivao: “Ooo, i ova je knjiga prihvaćena od strane viših instanci!“

Kada sam, 1970. godine, imao osamnaest godina, ja sam, kao i svako tursko dete sklono knjigama, počeo pisati pesme. Na jednoj sam strani studirao arhitekturu i osećao da gubim zadovoljstvo u slikanju, a na drugoj strani sam, skrivajući se od sviju, kasno u noći pisao poeziju i pušio. U tom periodu sam pročitao sve knjige turske poezije što su se nalazile u biblioteci moga oca koji je u mladosti i sâm želeo da bude pesnik.

Voleo sam one sasvim tanke knjige izbledelih korica od pesnika koji su u istoriji turske poezije ušli pod imenom Prvi novi pesnici (1940 i 1950-ih) i Drugi novi pesnici (’60. i ’70-ih godina) i što sam ih više čitao, sve više sam voleo da pišem  poeziju kao oni. Orhan Veli, Melih Dževdet i Oktay Rifat, koji su u modernu tursku poeziju uneli jezik ljudi sa ulice, njihovu dosetljivost i koji su zanemarivali formalističke prononsiranosti zvaničnoga jezika što potiče iz jednog autoritarnoga sveta, spominjani su i kao grupa pod imenom “Čudaci“, što je bio naziv njihove prve knjige poezije koju su zajedno objavili. Ponekad bi iz svoje biblioteke moj otac uzimao prva izdanja knjiga ovih pesnika, te bi, u nekakvom maniru što bi u nama budio osećaj da je književnost jedna od najveličanstvenijih strana života, visokim tonom pročitao nekoliko zabavnih i šaljivih pesama, koje su nam popravljale raspoloženje i činile sretnim.

Što se pak tiče Druge nove poezije, nastavka tog reformističkog trenda, ona bi me – svojim slikarskim, ekspresionističkim poetskim buntom, koji bi na mestima bivao dadaistički, nadrealistički; koji bi ponekad dosezao i do svojevrsnog nalickanog meteža – uzbuđivao. Čitajući ove pesnike (Džemal Sureja, Turgut Uyar, Ilhan Berk) koji su danas već svi mrtvi i koji su, ponekad na jedan veoma čudnovat način, i neshvatljivi i teški, a isto tako i impresivni, ja bih se osećao poput nekog toliko prostodušnog da, gledajući u kakvu „apstraktnu“ sliku, pomisli kako i sâm može naslikati takvo nešto. Poput slikara koji, gledajući u nekakvu sliku, misli kako se razume u dobro slikarstvo ili kako ono nastaje, i koji poželi da odmah odjuri u svoj atelje i slika, ja bih poželeo da pišem  poeziju, što sam zapravo i činio: sedao bih za sto i pisao.

Zbog toga što je – mimo ovih pesnika – izveštačena i što je njen jezik poprilično daleko od svakodnevnoga života, turska poezija me, izuzev retko iznimnih pesama i stihova, prvenstveno nije zanimala kao poezija, već kao svojevrsno intelektualno pitanje. Kako je i šta je lokalni pesnik trebao spašavati od tradicije, koja se ruši i nestaje pod ogromnim uticajem Europe, europeizacije i modernizma? Kako smo u modernoj pesmi mogli primeniti književne igre diwanske poezije koju je, pod uticajem iranske književnosti, stvorila osmanska elita, lepote te poezije koju nove generacije uspevaju da razumeju jedino uz pomoć rečnika i tumača? Ova pitanja, što se veoma učestalo formuliraju sintagmom “iskorištavanje tradicije“, dugi niz godina zaokupljao je i moju generaciju, isto onoliko koliko je zamajavao i generaciju pisaca  pre mene. Zahvaljujući snažnoj osmanskoj poeziji, koja je uspela da odoli zapadnjačkom uticaju, i njenoj višestogodišnjoj  tradiciji, kroz poeziju su se lakše i jednostavnije raspravljalo o književnim i filozofskim pitanjima. A nepostojanje tradicije proze i romana, dovodilo je do toga da se – opsednuti književnim i formalističkim lokalizmom – mi, romanopisci, okrećemo ka poeziji. Kada sam početkom ’70-ih godina – nakon što se u kratkome roku u meni razbuktala i ugasila strast i euforija za poezijom – odlučio da postanem romanopisac, poezija je u Turskoj izgledala kao istinska književnost, a roman kao nešto manje vredno i manje popularno. Neće, pak, biti pogrešna konstatacija da je u poslednjih trideset godina poezija izgubila svoj značaj, a da je roman postao nešto čemu se pridaje veći značaj. Književna publika i knjižna se industrija u tom periodu obogatila i razvila jednom zbunjujućom brzinom.

Kada sam ja odlučio postati piscem, dominantno književno poimanje i u poeziji, a i u romanu, nije bilo zasnovano samo na individualnome izražavanju samoga sebe, svoga duha i osobenosti, već se važnost pridavala i tome da pisac – koji deluje u svojoj zajednici, društvu, svojoj ekipi – dâ doprinos nekoj socijalnoj utopiji, nekoj iluziji (kao što je modernizam, socijalizam, islamizam, nacionalizam, sekularni republikanizam). Zbog toga, stimulans okorištavanja istorijom, tradicijom, kreativnim  piscima nikada nije predstavljao nekakav individualni književni problem koji bi im koristio za iznalaženje najpodesnije književne forme, nosioca onoga što oni žele reći, već je, namesto toga, taj stimulans poprimio oblik jednog dela uobrazilje da se, zajedno sa državom, u budućnosti izgradi jedno sretno i skladno društvo, pa čak i nacija. Ponekad mislim da je – bila ona prosvetiteljska i sekularno republikanska, bila jednakopravna socijalistička – modernizatorska optimistička književnost propustila duh onoga što se u poslednjem veku dešavalo na ulicama i domovima Istanbula, jer je ona preterano bila usmerena ka budućnosti. Činilo mi se da nam život koji proživljavamo verodostojnije iznose pisci poput Tanpinara, Abdulhak Šinazi Hisara, što tuguju zbog gubitka stare kulture; pisci poput Ahmeta Rasima, Saita Faika i Aziza Nesina, koji bez predrasuda vole životnost i poeziju istanbulskih ulica, a ne pisci strastveno zaokupljeni pitanjem kako Turskoj pronaći put jedne svetle budućnosti.

Ne samo turska književnost, već i sve književnosti izvan Zapada su – nakon što je otpočeo trend europeizacije i modernizma – bile zaokupljene istim temeljnim problemom: nužnost da sa uobraziljama budućnosti i postojećim bojama zamišljaju nekog novog čoveka i zemlju i da u istom trenutku prigrle užitak življenja u postojećem tradicionalnom svetu. To što su se pisci koji zamišljaju nekakvu radikalnu budućnost u većini slučajeva upuštali u političke kavge, u borbu za vlast i što su bili zatvarani, njihov glas i opažanja postajali su kruti i ispunjeni bolom.

U biblioteci moga oca bile su i prve knjige Nazima Hikmeta, koje su objavljene ’30-ih godina, pre no što je pesnik osuđen na zatvorsku kaznu. Koliko god sam bivao pod utiskom optimističkog prizvuka te poezije koja veruje u nekakvu razjarenu, sretnu budućnost ispunjenu nadom i formalističke reforme koje dopiru od ruskih futurista, ja bih, isto tako, padao pod utisak patnji koje je pesnik preživljavao, dana koje je provodio po zatvorima, robijaških života koje su u svojim memoarima i pismima opisivali realistički romansijeri poput Orhana Kemala i Kemala Tahira, koji su sa njim ležali u istome zatvoru. Memoari turskih intelektualaca i novinara osuđenih na izdržavanje zatvorske kazne, romani i pripovetke čija se radnja odvija u zatvoru, čine jednu posebnu biblioteku. Jedno vreme sam toliko puno čitao zatvorsku književnost da sam svakodnevni život po zatvorskim ćelijama, pravila meni omiljenog zatvorskog žargona, kabadahiluka i siledžijstva naučio koliko i neki osuđenih koji je ležao u zatvoru.  Pisanje mi je tih godina izgledalo kao život u kome policajci stalno čekaju pred vratima, gde su ljudi na ulicama praćeni od strane civilne policije, u kome se telefoni prisluškuju, ne daju pasoši i u kome se dirljiva pisma i pesme voljenima pišu iz zatvora. Uopšte nisam žudeo za tim, iz knjiga naučenim, životom, ali mi se činio romantičnim. Kada sam, trideset godina posle, na sopstvenoj koži osetio delić sličnih nevolja, ja sam se tešio razmišljajući o tome kako je moje stanje neuporedivo lakše od onoga što su preživljavali  pisci, a što je opisano u ovim knjigama koje sam – sa razumljivom prestravljenošću i čudnom romantikom – čitao u mladosti.

Nažalost, veoma malo sam izgubio od onog prosvetiteljskog i utilitarističkog stava po kome su knjige nešto što nas priprema za život. Možda stoga što je to   život pisca u Turskoj stalno potvrđivao. A mnogo više stoga što u Turskoj u to vreme uopšte nisu postojale velike biblioteke u kojima biste s lakoćom mogli doći do svake tražene knjige. U pozadini uobrazilje borgesovske biblioteke – u kojoj je svaka knjiga poprimila svojevrsno misteriozno odličje i koja se zbog toga obavila oreolom jedne metafizičke bezgraničnosti i jednom, sa kompleksnošću sveta skladnom, poetičnošću – nalaze se velike biblioteke sa toliko mnogo knjiga da ih je nemoguće prebrojati i pročitati. Borges je bio direktor jedne takve biblioteke u Buenos Airesu. Ali, jedna takva, za znatiželjne otvorena, biblioteka u mojoj mladosti uopšte nije postojala u Istanbulu, u Turskoj. A knjige na stranim jezicima niste mogli naći ni u jednoj biblioteci. Ako sam već bio neko ko je žudio da sve sazna, da bude obrazovan i dubok; ako sam se želio osloboditi od zagušljivih granica koje se brane zajednicama nacionalne književnosti, prijateljstvom, književnom diplomacijom i zabranama, onda sam sâm morao podići svoju veliku biblioteku.

Da bih oformio biblioteku koja bi sadržavala sve bitne, korisne knjige vredne pažnje, kupovina knjiga bilo je, posle pisanja, moje najbitnije zanimanje u periodu između 1970. i 1990. godine. Otac mi je davao dobar džeparac. Od svoje osamnaeste godine sam stekao naviku da jednom sedmično odem do Sahaflar čaršije na Bejazitu. Sate i dane sam provodio na tim mestima što su se teško zagrijavala električnim grejalicama, koja su bila prenatrpana kulama nerazvrstanih knjiga i gde su svi – od prodavača do vlasnika dućana, od slučajnih posetitelja do radoznalih tragača za knjigom – izgledali veoma siromašni. Ulazio bih u neki od dućana gde se prodaju polovne knjige; pretraživao bih svaku policu i svaku knjigu, odvajao bih, recimo, jednu istorijsku knjigu koja govori o odnosima Osmanske države i Švedske u XVIII veku, dnevnik glavnog lekara bolnice za mentalne bolesnike u Bakirkoju, beleške nekog novinara koji je bio svedok jednog neuspelog vojnog udara, monografiju o Osmanskim građevinama u Makedoniji, turski izbor iz dnevnika jednog nemačkoga turiste koji je u XVII veku posetio Istanbul, razmišljanja nekog profesora sa Medicinskoga fakulteta Čapa o maniko-depresivnim devijacijama i šizofrenim sklonostima, na savremeni turski preveden i komentiran Diwan nekog Osmanskoga pesnika koga se više niko ne seća ili propagandna brošura sa crno-belim fotografijama koja govori o putevima, zgradama i parkovima što su 1940-ih godina izgrađeni od strane Istanbulskoga valiluka, pogađao se sa prodavačem i kupovao. U samom početku sam skupljao sve klasike svetske i turske književnosti (za tursku književnost bi bilo bolje reći “važne knjige“. Za ostale knjige sam mislio kako ću ih, poput klasika, jednog dana sigurno pročitati. Ali, čak i moja majka, koja me prekoravala zbog prekomernoga čitanja, uviđala je da više kupujem knjige nego što ih čitam: “Bar ovaj put nemoj kupovati nove knjige pre no što pročitaš ove što si već uzeo!“, govorila bi mrzovoljno.

Knjige nisam uzimao kao kakav kolekcionar, već kao neko ko, čitajući sve što mu dođe pod ruku, uspaničeno što pre želi shvatiti smisao sveta i doći do odgovora na pitanje zašto je Turska toliko siromašna i u tolikim problemima. Svojim prijateljima što su me, spočetka mojih dvadesetih godina, posećivali u kući gde sam živio sa roditeljima, ja nisam upevao dati ubedljiv odgovor kada bi me pitali zašto kupujem te knjige što su velikom brzinom punile sobe. Jesam li toliko bio znatiželjan da bih od početka do kraja pročitao motive kuća u Gumušhane bajkama; pozadinu Čerkez Ethemove pobune protiv Ataturka; dokumente političkih ubistava Perioda ustavnosti,priču o kakotoa papagaju, koju je, na zahtev sultana, Abdulhamidov ambasador u Londonu kupio i iz Engleske poslao u Tursku; primere ljubavnih pisama za stidljive; historiju ulaska marsejskoga crepa u Tursku; politički dnevnik doktora koji je u Turskoj otvorio prvu bolnicu za lečenje od tuberkuloze; istoriju zapadne umetnosti od 150 stranica napisanu 1930-ih godina; beleške za nastavu komesara koji pitomce na policijskoj akademiji uče metodama borbe protiv sitnih uličnih protuzakonitosti poput džeparenja, podvala, psovki; memoari bivšeg predsednika države od šest tomova, koje je napunio dokumentima; studiju o uticaju morala Osmanskog esnafa na mala moderna preduzeća;  istoriju i tajne Džerrahijskoga tarikata i rodoslovno stablo njihovih šejhova; Pariski dnevnik 1930-ih godina nekog slikara koga su svi zaboravili; smicalice koje su pravili trgovci kako bi povećali cenu lešnjaka; 500 stranice oštre kritike koju je neki turski marksistički pokret sovjetske orijentacije uputio na račun istog pokreta kineske i albanske orijentacije; promene grada Eregli nakon podizanja čeličane i železare; knjigu za decu 100 poznatih Turaka; priču o požaru na Aksaraju; izbor kolumni koje je između dva rata pisao novinar koji je od pre trideset godina postao sasvim zaboravljen; na dvesto stranica uguranu dvehiljadegodišnju istoriju nekog gradića iz srednje Anadolije, koga na karti ne bih uspeo pronaći u jednom potezu; tvrdnje penzionisanoga nastavnika koji je, čitajući turske novine, pronašao ubicu Kennedyja, iako nije znao engleski?

Ta pitanja, kao i pitanje: “Gospodine Orhane, jeste li pročitali sve knjige iz Vaše biblioteke?“, sa kojim sam se mnogo puta susretao narednih godina, ja nisam potcenjivao:“Da“, odgovarao bih, “ako ih i nisam sve pročitao, jednoga dana će nečemu koristiti.“ Kao što se dā shvatiti i iz tog odgovora koji sam davao sasvim ozbiljno, moj odnos prema knjigama u mladosti bio je ograničen pozitivističkim stavom jednog neizlečivog optimiste, koji misli da će svojim znanjem moći dominirati celim svetom. Ta znanja sam jednoga dana mogao upotrebiti u nekom svome romanu. U sebi sam nosio nešto od nepokolebljive odlučnosti autodidaktičkog junaka što je od A do Ž čitao sve knjige iz biblioteke jednog grada koji je Jean Paul Sartre opisao u Mučnini; nešto od Petera Kleina, junaka Elias Canettijevog Iskupljenja, koji se – poput kakvog vojnika što se ponosi svojom vojskom – ponosio svojim knjigama i iz njih crpeo snagu. Ideja borgesovske biblioteke za mene nije bila neka metafizička uobrazilja što aludira na neograničenost sveta; bila je to upravo biblioteka koju sam, jednom po jednom, knjigama oformio u svojoj kući, u Istanbulu.

Odmah bih uzimao knjigu o pravnim osnovama poljoprivredne ekonomije u Osmanskoj imperiji XV i XVI veku. Čitajući o tome kako se oporezivala tigrova koža, iz te knjige sam saznao da su u to vreme tigrovi lunjali Anadolijom. Iz teških tomova pisama – koje je iz prognanstva pisao pesnik Namik Kemal (turski Victor Hugo!), borac iz XIX veka, patriota, romantik i pedagog – saznao sam da je nezaobilazni junak školskih udžbenika i nepristojnih učeničkih viceva, ovaj naš legendarni pesnik zapravo prostak poganog jezika. Ugledavši u knjižari, bez razmišljanja bih uzimao zabavne političke memoare jednog bivšeg parlamentarca što je osuđen na izdržavanje zatvorske kazne; knjigu agenta osiguranja u kojoj opisivao najzanimljivije slučajeve požara i saobraćajne nesreće sa kojima se susretao u toku svoje karijere; sećanja jednog diplomate, snoba sa čijom sam kćerkom išao u isti razred. Što sam više bivao prisan sa knjigama, sve više sam propuštao još jedan dio života, a što sam više postajao svestan toga, ja sam još više kupovao knjige, baš kao da sam se tako svetio odbeglome životu. Sada, nakon toliko godina shvatam kako sam provodio veoma sretne sate družeći se sa prodavačima što su me u hladnim knjižarama častili čajem i čačkajući po podnožjima kula od prašnjavih i starih knjiga.

Nakon što sam gotovo deset godina proveo čeprkajući po starim istanbulskim knjižarama u Sahaflar čaršiji, krajem 1970-ih godina sam zaključio kako sam video i preko ruku preturio sve knjige koje su od uspostavljanja Republike do tada objavljene na latinici. Ponekad sam računao da je u periodu od pedeset godina, nakon 1928. kada je, na zahtev Ataturka, cela jedna nacija sa arapskoga prešla na latinsko pismo, na turskome jeziku objavljeno najviše pedeset hiljada knjiga. Ta cifra je 2008. godine iznosila tek nešto više od sto hiljada. Možda je, pak, skupljanje svih tih knjiga u sopstvenoj kući bio plan koji se skrivao u pozadini moje strasti kupovine knjiga… Ali, knjige sam, u većini slučajeva, skupljao ponesen impulsom koji bi u tom trenutku navirao iz mene. A to moje kupovanje knjiga jednu po jednu imalo je nečega u sebi što je ličilo na zidanje kuće, kamen po kamen.

Početkom 1980-ih godina sam, ne samo u antikvarnicama, već i u svim poznatijim velikim istanbulskim knjižarama susretao i druge nalik meni. Govorim o onima što su u pet-šest popodne svraćali u knjižaru, pitali trgovca: “Šta danas ima novo?“ i što su, jednu po jednu, prelistavali nove knjige koje su toga dana došle u dućan. Taj broj se danas, 2008. godine, utrostručio, ali 1980-ih u Turskoj se godišnje u proseku izdavalo oko tri hiljade knjiga. Gotovo polovina tih knjiga čiju sam veliku većinu uspio videti bili su prevodi. Zbog toga što se iz inostranstva nije uvozilo previše knjiga, iz tih traljavih prevoda čija je većina načinjena nabrzinu, ja sam se nastojao upoznati sa dešavanjima u svetskoj književnosti.

Veliki historijski tomovi studija o korenima turske “zaostalosti“, siromaštvu, političkim i socijalnim krizama bili su zvezde knjižara 1970-ih godina. Za razliku od starih Osmanskih historija, koje se svakodnevno, novim fontovima pripremaju za doštampavanje i koje sam sve kupio, ove, srditim jezikom ispisane, pretenciozne, moderne historije nas preterano ne okrivljuju za katastrofe koje su nas zadesile; oni ističu kako su ili strane sile, ili nekolicina zlih i pokvarenih ljudi među nama razlozi “naše zaostalosti“, bede i naše neobrazovanosti i možda su zbog toga veoma omiljene i mnogo čitaju. Bez ikakvoga razmišljanja bih kupovao memoare, romane, istorijske knjige koje dokazuju da se neka misterija, zavera, nekakve igre međunarodnih sila kriju u “pozadini“ niza vojnih udara što su se desile u skoroj prošlosti, političkih pokreta, vojnih poraza u periodu pada Osmanske imperije i nepresušnih političkih ubistava. Kupovao sam istorije gradova napisane od strane penzionisanih nastavnika, koje su objavljivali sami pisci ili opštine, sećanja doktora idealista, inžinjera, poreskih službenika, diplomata i političara, životne priče filmskih zvezda, knjige o šejhovima i tarikatima, sveske u kojima su se razotkrivala prava lica masona i njihova imena, sve knjige koje su sadržavale malo humora, malo života, malo realnosti ili, ako ništa više, malo Turske.

U detinjstvu sam veoma rado čitao knjige o Ataturku, koje su pisali njegovi prijatelji ili ljudi iz bliskoga okruženja. Za razliku od ovih knjiga što su ih napisali ljudi koji su poznavali i doista voleli Ataturka, uobrazilja Ataturka se – zbog zabrana koje su onemogućavale da vidimo njegove ljudske strane i da pišemo o njima – pretvorila se u uobrazilju nekog autoritativnoga, superiornoga čoveka; njegovo se ugledno ime u većini slučajeva koristilo na loš način, da bi se ozakonila politička presija i zabrane. Zbog zabrana koje su danas na snazi u Turskoj, sasvim je nemoguće da se u nekom romanu Ataturk spominje kao nekakav normalan čovek, ili da se napiše njegova uverljiva biografija a da se pri tome ne nađete na sudu. Ali, unatoč tome, svake godine se o njemu napišu stotine knjiga. To možda stoga što, poput knjiga koje tematiziraju islam, zabrane uproštavaju teška i složena pitanja i piscima osiguravaju niz lagodnosti.

Sredinom 1970-ih godina, kada sam napustio snove da postanem slikar i arhitekta i kada sam odlučio postati romanopisac, u Turskoj se godišnje objavljivalo 40-50 romana. Sve sam ih video, a, ubeđen da će jednog dana nečemu koristiti, većinu sam kupio, te malo prelistao ne toliko zbog njihove književne vrednosti, koliko zbog detalja iz seljačkoga života, prizora ljudi iz provincije i skica života iz Istanbula i Turske. Poznati kritičar 1950-ih godina, Nurullah Atač – koji je, sa jedne strane, na sav glas zastupao ideju po kojoj mi, u svim sferama, trebamo oponašati zapadnu civilizaciju, a osobito francusku kulturu, a koji se, sa druge strane, nije mogao odupreti ismevanju gluposti koje su, oponašajući Francuze, pravili pisci slabog obrazovanja – pisao je kako čovek u jednoj zemlji kao što je naša ponekad treba kupovati objavljene knjige samo zato da bi podržao svoga pisca i njegovog izdavača. Držao sam se ovog njegovog saveta.

Prelistavajući i čitajući ove knjige, osećao sam i zadovoljstvo pripadanja jednoj kulturi, jednoj  istoriji, ali sam, isto tako, bivao i sretan, razmišljajući o knjigama koje ću nekada pisati. Ponekad bi me, pak, lagano obuzimala nekakva seta, nekakav opasan pesimizam. Čitajući neku knjigu, pažnju mi znaju odvlačiti učestale štamparske greške, te piščeva i izdavačeva nesmotrenost; a neka druga knjiga me rastuži, jer se – zbog piščeve žurbe, srdžbe ili zbunjenosti –  ubija neka tema kojoj se može pristupiti na dosta pametniji i daleko bogatiji način. A, inače, i tema bi mi se činila pomalo apsurdna i žalosna… Osetio bih tugu i stoga što su ove besmislene i bezvredne knjige bile veoma omiljene ili što se uopće nije primetila ta zanimljiva i očaravajuća knjiga…

Sve ove emocije u meni bi budile jedno veće, dublje nespokojstvo i onaj mukotrpni oblak sumnje – sa kojim se tokom celoga života bore svi obrazovani iz zemalja izvan Zapada – počinje lagano narastati i zgušnjavati se u mojoj glavi: zašto može biti bitno to što se zna da su u XV i XVI veku Anadolijom tumarali tigrovi? Ili, šta znači to što se zna da je indijska književnost imala uticaja na poeziju Asafa Haleta Čelebija, pesnika, kojeg jedva poznaje čak i turski čitatelj? Nije mi se činilo bitnim ni znati da se turska tajna služba krije u pozadini dešavanja 6. i 7. septembra 1955. godine kada su banditi i pljačkaši u Istanbulu popljačkali kuće i dućane židovske i pravoslavne manjine i poubijali njihove sveštenike, koliko ni to da su Englezi bili ti koji nisu želeli da celi Cipar pripadne Grcima; kao ni čitati ono što je prilikom krstarenja Bosforom Ataturk pričao sa irankim šahom. Osetio bih prazninu nastojanja onih što su o tim temama pisali studije, romane i historije. Ja sam – poput historičara Faruka, junaka mog drugog romana, Tiha kuća, koji je u Osmanskoj arhivi iščitavao stogodišnje dokumente, koji je, ne zaboravljajući nijednu, u glavi nosio sve činjenice, ali koji nije uspevao da uspostavi bilo kakvu vezu među njima – u trenucima pesimizma počinjao osećati zabrinutost za “značaj“ detalja cele jedne  istorije, kulture, jezika, koje sam uspešno čuvao u svojoj biblioteci. Zašto bi danas bilo bitno ko je izazvao veliki požar u Izmiru? Činilo mi se kao da jedino četiri-pet osoba poput mene zanimaju razlozi u pozadini ustanka 27. maja ili osnivanja Demokratske partije nakon Drugog svetskog rata. Da li je to stoga što je turska kultura bila previše politička? Ili, stoga što se život zemlje u većini slučajeva tumači politikom? Ili, pak, zbog toga što je osećaj provincijalizma, bivanja daleko od centra, u očima čoveka umanjila vrednost sopstvene nacionalne biblioteke?

Činjenica da fakti iz knjiga, kojima sam željno ispunio sobe svoje kuće, za ostale narode, za ostatak sveta nisu bitni onoliko koliko bih to ja želeo, uvek mi je, uporedo sa osećajem praznine i beskorisnosti, narušavala spokoj. Iako me je dvadesetih godina povremeno uznemiravala činjenica da je moj svet toliko udaljen od centra sveta, taj osećaj nije bio prepreka da neizmerno volim svoju biblioteku. Kada sam tridesetih godina prvi put otišao u Ameriku i suočio se sa bogatstvom drugih biblioteka i svetske kulture, osetio sam bol videvši kako se u svetu veoma malo zna o turskoj kulturi i biblioteci. Ovaj bol mi je, kao romanopiscu, u isto vreme, bio i svojevrsno upozorenje koje mi je savetovalo da “dublje“ gledam na život i svoju biblioteku, da bolje uvidim razlike između kratkotrajnih i temeljnih dimenzija kulture i moje biblioteke.

U romanu Javašluk Milana Kundere postoji jedna junak, Čeh, koji na jednom međunarodnom sastanku, kad god uhvati priliku, svoje izlaganje započinje rečima “u mojoj zemlji“ i koji je zbog toga komičan. Zbog toga što nije mogao razmišljati ni o čemu drugome osim o svojoj zemlji i zbog toga što nije uspevao uočiti vezu između sopstvene ljudskosti i celoga čovečanstva, ovaj junak se opravdano nipodaštava. Ali, dok sam čitao Javašluk, ja se nisam poistovetio sa onima koji su nipodaštavali onoga što kaže “u mojoj zemlji“, već sa tim komičnim junakom. Ne da bih bio poput tog komičnog junaka, već da ne bih bio. Godina 1980-ih shvatio sam da ću – kažem li to rečima junaka Crne knjige – “uspeti biti ono što jesam“ jedino ukoliko se poistovetim i shvatim osobu koju je – zbog onoga što je učinio kako bi se rešio provincijalizma i utučenosti – Naipaul oslovio sa “falsifikovani čovek“, a nikako nipodaštavanjem njegove bede.
Oponašati Zapad, kako je to – zbog toga što Turci nikada u svojoj istoriji nisu bili kolonizirani od strane Zapada – od nas tražio Ataturk, postalo je jedan značajan deo modernog  turskog identiteta i nije to nešto ponižavajuće, žalosno, kako su na to aludirali Kundera, Naipaul ili Edward Said. Ono, pak, na što turskim čitateljima ukazuje simpatična komičnost gospodina Efruza, najomiljenijeg – ili najomraženijeg – junaka turske književnosti, koji je stvoren da kritizira težnju europeizacije i karakterizira je kao “snobizam, pomodarstvo“, nije neodoljivo bogatstvo turske biblioteke, već samo to što je polemičar, koji je povremeno verovao i u krvni rasizam, nacionalistički pripovedač Omer Seyfettin (1884-1920), europeizaciju doživljavao kao pokret više klase koji je odvojen od naroda.

Ja se, u kontekstu ovih pitanja, osećam bliskim Dostojevskom, koji se srdio na ruske intelektualce, jer su bolje poznavali Europu, nego Rusiju. Međutim, preterano i ne opravdavam ovu srdžbu Dostojevskog koja ga je dovela dotle da mrzi Turgenjeva. Jer, iz ličnog iskustva znam da se u pozadini Dostojevskog tako entuzijastičkog preuzimanja obaveze branjenja ruske kulture, pravoslavnog misticizma, (da kažemo ruske biblioteke?) nalazi emotivna reakcija koju je osećao ne samo prema Zapadnjacima, već i prema ruskim intelektualcima zbog njihovog nepoznavanja ove kulture.

U ovih trideset i pet godina, koliko se bavim pisanjem romana, naučio sam da čak ni najapsurdnije, najprovincijalnije, najnevremenije, od epoha i mode najudaljenije, najgluplje, najpogrešnije i najčudnije knjige moje turske biblioteke ne doživim smešnim i da ih ne zabacim u neki zapećak. Ali, tajna moga uspeha da zavolim te knjige nije bila u njihovom iščitavanju na način kako su to želeli njihovi pisci… Bilo je to čitanje ovih čudnih, nepovezanih, a na mestima i zbunjujuće lepih knjiga, uz nastojanje da se sâm stavim na mesto njihovih pisaca. Način da se oslobodi provincijalizma nije bio beg iz provincije, već krajnje poistovećivanje sa tim osećajem. Tako sam naučio i da podrobnije uđem u svoju biblioteku koja je postajala sve veća i veća, a i da uspostavim distancu između sebe i nje. Na taj način sam, nakon svoje  četrdesete , shvatio da je najjači razlog moje ljubavi prema biblioteci bio taj što je nisu poznavali ni Zapadnjaci, a niti Turci.
Sada mi, pak, govore: “Dobili ste Nobelovu nagradu, a ovo je godina Turske na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Možete li nam predstaviti Vašu tursku biblioteku?“ Spreman sam to uraditi; spreman sam pokrenuti ljubav prema turskoj biblioteci, ali se bojim da ću pri tome izgubiti svoju ljubav prema njoj.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s