Muzička arheologija: Gregorijanska kultura

tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o1_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o5_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o2_r2_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o3_r2_1280

Lučano Alberti, „Muzika kroz vekove“, preveo Ivan Klajn (odlomak)

Početkom VI stoleća sv. Benedikt osniva prvi monaški red na Zapadu (što predstavlja bitan doprinos naporima da se nova spiritualnost ukoreni u istoriji i u životu) i među osnovne odredbe svog pravilnika unosi učenje muzike. Tako red benediktinaca još od samog nastanka postaje čuvar muzičkog nasleđa ranog hrišćanstva, i taj zadatak će verno ispunjavati sve do velike obnove gregorijanskih studija u prošlom veku.

Najraniji oblik hrišćanskog pevanja je psalmodija, koja se sastoji u recitovanju molitava i svetih spisa tako da se svi slogovi izgovaraju istom visinom tona, a samo na kraju rečenica dolaze melodijski završeci (klauzule): taj najednostavniji način pevanja označavan je terminom akcentus.

Ostali nazivi, antifona i responzorij, koji  se još upotrebljavaju u katoličkoj liturgiji označavaju dva načina pevanja, po dijaloškom principu koji je prirodno uspostavljen u najstarijim hrišćanskim zajednicama i koji je već apriori imao uslove da stekne prave dramske karakteristike: antifona je smenjivanje dva hora, a responzorij dijalog između sveštenika i prisutnih vernika.

Ubrzo međutim jednolična horizontalnost psalmodije, tek mestimično prošarana završnim klauzulama, počela je da se kida i da ustupa mesto himnama.

Komponovane na grčke i latinske stihove koji se više nisu zasnivali na zakonima klasične metrike (tj. na kvantitetu – dužini odnosno kratkoću – slogova) nego na broju slogova i na prirodnom naglasku reči, uz dodatak rime koja toliko olakšava učenje i pamćenje, himne su postale raznovrsnije sa melodijama – doduše prilično oskudnim – i na taj način je nazvan koncentus.

Kao trenuci predaha i kontemplacije u toku obreda, u ranim hrišćanskim crkvama himne su davale oduška osećanjima prazničnog veselja i tihe, ponizne pobožnosti.

Ali kad je jednom uhvatila korena među himnama, sklonost ka pevanju počela je da se probija i u jednolično, zbijeno tkivo psalmodije. Ona se usredsređuje na pojedine naročito važne i često ponavljane reči kao Aleluja, Kirije, Glorija, koje glas, da tako kažemo, komentariše, ne zadovoljavajući se više jednim tonom za svaki slog.

Naročito se poslednje „a“ iz Aleluja razgranava u duge i kitnjaste melodije nazvane jubilacije: zvučni izliv jednog oduševljenja bez reči  (da još jednom upotrebimo reči sv. Avgustina, tog velikog svedoka i protagoniste ranohrišćanske civilizacije).

Reč ke tu samo povod, samo polazna tačka: bitno je zadovoljstvo u komponovanju, dakle osećaj za umetnost.

Od svih takvih melodijskih završetaka, naročito je onaj iz „Aleluja“ težio da se izdvoji kao samostalna „numera“: nazvan sekvenca (sled tonova), poslužio je kao muzički kalup u koji će se tokom vekova uliti reči mnogobrojnih himni.

Drugi slični obrasci iskovani su na osnovu vokalnih ukrasa iz „Kirije“ i „Glorije“ i nazvani su tropi.

Prvenstveno u ovim „jubilacijama“, spontano su se javili znaci individualnosti – ako ne još pravih muzičkih ličnosti, a ono svakako posebnih lokalnih sredina i tradicija, sa izvanrednim bogatstvom raznovrsnih rešenja.

To je polje na kome će delovati zadivljujuća selektivna akcija Grgura Velikog, u potpunom skladu sa principom nedeljivosti i jedinstva crkve čiji je poglavar bio.

Poreklom iz bogate plemićke porodice, bio je aktivan član benediktinskog reda, a na papski presto dospeo je godine 590. Neposredno pre proglašenja za papu proveo je sedam izvanredno plodonosnih godina na dvoru u Carigradu. Umro je 604. godine.

Sve do kraja života učio je decu muzici. U pevačkoj školi, Shola Kantorum, koju je on osnovao, studije su trajale punih devet godina (terminom schola cantorum potom je u ranohrišćanskim crkvama, naročito u Rimu, nazivan ograđeni prostor između naroda i glavnog oltara, u samom središtu crkve, sa ukrašenim predikaonicama i pultovima za note, namenjenim deci-pevačima i njihovim nadzornicima, đakonima).

Može se reći da je u muzici Grgur Veliki učinio ono što je, ne tako davno pre njega, car Justinijan učinio sa masom rimskih zakona nagomilanih tokom vekova: da je iz mnoštva pesama poniklih na raznim stranama sveta posle prelaska u hrišćanstvo odstranio „suvišno i nepotrebno“.

Ali ako, nasuprot istoriji, odbacimo više razloge kojima se Grgur kao crkveni poglavar rukovodi, moramo se upitati: šta je u umetnosti „suvišno“ i šta je „nepotrebno“? Zaista, ostaje žaljenje za onim ogromnim delom muzičkog nasleđa iz Grgurovih vremena koji je zauvek uništen, jer se za njega nije našlo mesta u strogom izboru papinom.

Sve odobrene pesme prikupljene su u monumentalnu knjigu nazvanu Antifonar, koja je po Grgurovom naređenju vezana zlatnim lancem za oltar Svetog Petra: sadržala je kako stalne pesme, koje čine normalan deo mise (ordinarij), a to su Kyrie, Gloria, Credo, Sanctus i Agnus Dei – tako i pesme koje se menjaju prema praznicima i godišnjem dobu (proprij).

Tako su zvaničnom nardbom udareni temelji jednoj čvrstoj tradiciji koja će se održati sve do naših dana.

Osećaj novine, mada samo delimične (literarne), upravljao je moćnom afirmacijom sekvence Aleluja, po čijoj će se svečanoj i živahnoj liniji tokom vekova rasporediti stihovi molitava kao što su Victima Paschalis iz uskršnje mise ili Veni Sancte Spiritus, pevan na Duhove. U XIII veku Toma Akvinski je napisao svoj Lauda Sion, Tomazo da Čelano ustreptali Dies Irae za posmrtnu misu, Jakopone da Todi Stabat Mater; te himne su napisane na tonove iste sekvence koje će izdržati i jednu znatno kasniju i ništa manje strogu proveru izazvanu, u suštini, istom onom težnjom ka redu, čvrstoći i jedinstvu kao i kod Grgura Velikog: mislimo na proveru koju je krajem XVI veka, u doba kontrareformacije, obavio Tridentski sabor.

To važi za prve četri pomenute pesme, dok će Stabat Mater biti zvanično priznat tek u XVIII veku, mada će moderni kompozitori Jakoponeovom tekstu dati sasvim novo muzičko ruho.

Pesme iz Antifonara su one koje i danas odjekuju po crkvama (sa posebno istančanim čulom za tradiciju, u benediktinskim bazilikama); upravo u svom najuobičajenijem vidu, kao akcentus, gregorijanski stil pevanja ostaje stil katoličke crkve. To je čitav jedan kosmos zvukova dalek u svojoj nepokretnosti, a ipak raznovrstan u izrazu, ako uspemo da prodremo u njegovu nagu suštinu lišenu svakog ukrasa („minimum muzike posle čistog govora“, rečeno je o njemu).

Istorijski gledano, strogost Grgurove reforme omogućila je, s jedne strane, da se izgradi sigurnija teorijska sistematizacija muzike i osnuje škola koja će vremenom započeti naučno istraživanje; s druge strane, usled prirodne potrebe za kompenzacijom, doprinela je da se težnje ka većoj slobodi i raznovrsnosti u komponovanuu prenesu na profano polje.

Knjiga u obliku srca: Chansonnier de Jean de Montchenu, 1460.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s