Mrtva priroda: Adrian Korte

Adrian Korte (1665-1707) je bio jedan od slikara holandskog zlatnog doba, naročito aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset dve godine. Slikao je dela malog formata, jednostavnih kompozicija i tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka unutrašnjosti doma, svakodnevnom, zatvorenom, jednostavnom, pokućstvu koje nas okružuje.

Intimistička odlika holandskog baroknog slikarstva nije specifična samo za žanr mrtve prirode koji, zapravo, Holanđani u tom trenutku i stvaraju, iako je on, kao deo veće celine, postojao i u umetnosti stvaranoj na prostorima van Holandije, i pre 17. veka. Teška svakodnevica, prouzrokovana nestabilnim političkim prilikama, opterećenošću novcem, borbom za egzistenciju, bila je deo života tadašnjih ljudi.

Političke prilike toga doba bile su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz španskih političkih ruku, prilično neizvesne. Njihove borbe sa prirodom bile su konstantne. Zemlja kao takva nije naročito bogata a zbog svog posebnog geografskog položaja vodi konstantnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane kojima su zadržavali vodu i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane Španaca, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji.

Setimo se Vermera. On je u groznici, zbog sloma berze i novčanog gubitka, u roku od nekoliko dana umro. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za sebe bio je neizvestan, okrutan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u propast. Sve suprotno možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom, stalnog mraza, stalnog naleta vode i borbe sa drugim ljudima, usred stalnih promena na berzi, stalne novčane neizvesnosti, stoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih poslova. Svet umetnosti, orijentalnih tapiserija, svet muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u određenoj, blagoj svetlosti, izvesnih tonova.

Odlika i Vermerovog i Korteovog slikarstva je kamerna atmosfera, misteriozna, tiha. Njihovo slikarstvo ima sklonost ka zatvorenom, uobičajenom, poznatom, ali prikazanom tako da evocira nešto neznatno i neodređeno, a ipak privlačno i ospokojavajuće. Materijalnost je bitna. Materijalističku kulturu omogućava višak vrednosti. Predmeti su naročito bitni tadašnjem građanstvu, oni su njihova materijalna potvrda duha i vremena uloženih u rad, proizvodnju, stremljenje određenom cilju. Predmeti su dokaz postojanja razloga, svrhe, cilja, utilitarnog pogleda na date okolnosti. Oni su kao takvi potvrda da je svrhovitost ostvarena (zašto nešto raditi ukoliko ne postoji konkretna dobit za to što se radi).

Tu dolazimo do razlike između ova dva slikara, jedne od mnogih, iako sam ja do sada samo predočavala njihove sličnosti: Vermerovi predmeti su veštački, oni se ogledaju u lepim stvarima. Korte slika ono što je izdvojeno iz prirode, ali je, takođe, moralo biti kupljeno: breskve, divlje jagode, školjke, nar, špargle. Dinamiku u njegov svet unose leptiri, nagoveštaj kretanja njihovih krila, koji se pojavljuje i realizuje jedino u svesti posmatrača, razbija atmosferu potpune tišine i tame jednog špajza.

Uobičajeno je za slikarstvo toga doba da prikazuje, u formi mrtve prirode, doslovno i metaforički (kao datost i kao žanr), prirodne pojave otrgnute iz njihovog staništa. Korteov učitelj, Melhior Hondekoter, slika egzotične ptice u izmaštanim, imaginarnim, nestvarnim baštama, ali veštačkim, one ne mogu biti slika prvog vrta, okružene majmunima i drugim egzotičnim životinjama. Najpoznatiji češljugar u istoriji umetnosti, ptica sa lancem oko noge, pripada Karelu Fabricijusu. Mnoge ptice, ubijene u lovu, vise okačene naopako i naturalistički su prikazane na različitim holandskim slikama toga doba. Sa druge strane, Evert Kolier slika različite papire, ugovore, rukopise, knjige između nekoliko kaiševa na zidu koji ta dokumenta „zatežu“ i o koje oni vise.

Dakle, posedovanje i prisvajanje je izuzetno bitno za ljude onoga doba u ma kojoj formi. U tu kategoriju spadaju i slike, za koje ondašnji građani, kao i uopšte za vizuelnu kulturu, imaju mnogo afiniteta. Njihove crkve lišene su slika i prikaza, ali domovi holandskih građana nisu lišeni slika na kojima su prikazane crkve belih zidova. Slike crkvenih enterijera takođe su prisutne kao žanr u holandskom slikarstvu 17. veka. Takva tema ni u jednom drugom slikarstvu nije zabeležena, osim ukoliko nisu u pitanju isključivo crteži za arhitektonsku namenu. Piter Jans Senredam, slikar najpoznatiji po ovakvim slikama, nije imao na umu da potvrđuje svoje arhitektnoske crtačke sklonosti stvarajući svoja dela.

Ovim sam pokušala da smestim Kortea u određeni kontekst koji je u vezi sa duhovnim tendencijama i umetničkim običajima doba koji su, nedvosmisleno, bili u vezi sa političkim i ekonomskim događajima. Oni su omogućili takav način stvaranja i mišljenja, potrebu za porudžbinama i potrebu za zaradom. Ni jedna ni druga, pak, ne mogu objasniti, niti su kao takve dovoljne, da omoguće talenat i viziju, kao i vaspitanje ukusa. Zašto je višak vrednosti holandskog građanstva išao baš u tom pravcu, zašto slikarstvo, a ne arhitektura, bar ne u tako razvijenom obiliku kao u drugim evropskim zemljama. Zašto uopšte umetnost? Zašto nema značajne književnosti na tom prostoru tokom 17. veka? Sve su ovo pitanja na koja nam Korteovo slikarstvo ne nudi odgovor, mi ga od njega i ne zahtevamo, ali nas podstiče da izađemo iz kamerne atmosfere, iz špajza, za koji ja smatram da je odaja stvaranja ovog slikara, na trg, pored kanala, pred brod.

Danas znamo za osamdeset potpisanih dela ovog umetnika. Sva su ista, sva slede isti tematski okvir: lepo raspoređeno voće ili školjke zarad harmonije kompozicije, koju dodatno obogaćuju detaljno razmotrena i predočena svetlost. Upravo ona doprinosi dozi tajne, ali i činjenica da je do kraja svog života ovaj slikar slikao, zapravo, samo pet slika.

Preporuke: Rijks Museum | Sothebys | Artsy | Besplatan katalog izložbe

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s