Mišel Fuko o intelektualcima i kritičarima

The Hunter, Joan Miro, 1924

„Reč intelektualac mi se ne dopada. Ja lično nikada nisam upoznao intelektualce. Upoznavao sam ljude koji pišu romane, ili one koji leče bolesne. Ljude koji se bave ekonomijom, i druge koji pišu elektronsku muziku. Upoznao sam ljude koji podučavaju, ljude koji slikaju, i mnogo onih za koje nikada zaista nisam dokučio čime se bave. Ali intelektualce, nikad.

S druge strane, upoznao sam mnoge ljude koji govore o „intelektualcu“. I, slušajući ih, imao sam neke ideje o tome šta bi jedna takva životinja mogla da bude. To nije teško – on je potpuno personifikovan. On je kriv zbog svega: zbog toga što govori i zbog toga što ćuti, zbog toga što ništa ne čini i zbog toga što je u sve umešan. Ukratko, intelektualac je sirov materijal za osudu, presudu, isključivanje…

Ne nalazim da intelektualci mnogo govore, budući da za mene oni ne postoje. Ali shvatam da se sve više i više govori o intelektualcima, i ne nalazim da je to baš ubedljivo.“

.

„Ne znam da li publika očekuje da kritika prosuđuje dela ili autore. Sudovi su bili tu, mislim, pre nego što je kritika bila sposobna da kaže ono što je htela.

Čini mi se da je Kurbe (Courbet) imao prijatelja koji je običavao da ustaje noću i viče: „Želim da sudim, želim da sudim“. Zapanjujuće je koliko ljudi vole da sude. Sud se upućuje svuda, u svakom trenutku. Možda je to najjednostavnija stvar koja je data čovečanstvu kao zadatak. A vi dobro znate da će poslednji čovek, kada radijacija konačno bude pretvorila njegovog poslednjeg neprijatelja u pepeo, sedeti za nekim klimavim stolom i otpočeće sudski proces individualnoj odgovornosti.

Ne mogu a da ne sanjam o nekoj vrsti kriticizma koji ne bi pokušavao da sudi nego da donese an oeuvre, knjigu, rečenicu, ideju za život; on bi zapalio vatre, gledao travu kako raste, slušao vetar, hvatao morsku penu na povetarcu i raspršivao je. On bi multiplikovao, ne sudove, već znakove postojanja; okupio bi ih, izvukao bi ih iz uspavanosti. Možda će ih jednom izumeti – utoliko bolje. Utoliko bolje. Kriticizam koji ostavlja rečenice kao baštinu, mene uspavljuje; voleo bih kriticizam svetlucavih skokova imaginacije. Ne bi bio suveren ili obučen u crveno. Nosio bi u sebi sevanje munja mogućih oluja.“

Naziv dela, prevodilac i izdavač iz koga potiču dva pasusa nisu poznati.

Slika: Huan Miro, „Lovac“, 1924.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s