Mit o Orfeju

ORFEJ, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike:  1. John William Waterhouse, 1900. | 2. Gustave-Claude-Étienne Courtois, 1875. 3. Alexandre Séon, 1898. | 4. Jean Delville, 1893.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s