Margerit Jursenar: „Kritička prezentacija Konstantina Kavafija“

No automatic alt text available.

Kavafi je jedan od najslavnijih pesnika moderne Grčke; on je takođe i jedan od najvećih, svakako najsuptilniji, možda najnoviji, pa ipak najpodojeniji neiscrpnim sokom prošlosti. Od grčkih roditelja, poreklom iz Carigrada, rođen je 1863. godine u Aleksandriji u Egiptu. Tu je on dugo vremena zauzimao mesto činovnika, potom i načelnika odalenja, u Ministarstvu za navodnjavanje; bio je i kurtije u aleksandrijskoj Berzi. Umro je u tom gradu 1933. Vrlo rano je prepoznao u sebi pesničku vokaciju, ali je iz stvaralaštva do svoje pedesete godine sačuvao tek mali broj pesama, među kojima samo nekoliko spadaju u remek-dela; čak i te stare tvorevine nose, uostalom, trag kasnijih ispravki. Kavafi je za života dozvolio cirkulisanje samo nekoliko retkih pesama koje su bile tu i tamo objavljivane po časopisima; njegova slava, postepeno rastući, hranila se letećim listovima škrto deljenim prijateljima ili učenicima; ta poezija koja na prvi pogled iznenađuje svojom ravnodušnošću, gotovo svojom bezličnošću, ostala je, dakle, u izvesnom smislu tajanstvena do kraja, podložna u svim svojim delovima ukrašavanju i retušima, koristeći se pesnikovim iskustvima sve do njegove smrti. I tek je on pred kraj manje-više otvoreno izrazio svoje najličnije čežnje i more, emocije i uspomene koje su oduvek, ali na neodređeniji i zamagljeniji način, inspirisale i hranile njegovo delo.

Spoljna biografija Konstantina Kavafija staje u nekoliko redova; njegovi stihovi nas više obaveštavaju o tome kakvo beše to življenje na izgled svedeno na rutinu kancelarija i kafana, ulice i sumnjive mehane, ograničeno u prostoru trasom, hiljadu puta pređenom, jednog te istog grada, zauzvrat izvanredno slobodno na planu vremena (1). Moglo bi se učiniti i više, pokušati da se iznova na svetlo prevede ono što je u pesnikovoj umetnosti upravo transkribovano u šifri, izvući iz te ili te poeme verodostojno, pa možda čak i autentično lično osećanje. Tako nam, kažu, Apolonije iz Tijane na Rodosu donosi odjek Kavafijeve srdžbe prema obilno i često deklamatorskom stvaralaštvu njegova savremenika Palamasa, ili da dva-tri prekrasna profila majke, spartanske ili vizantijske (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije; Ana Dalasin), izolovani ženski likovi u tom delu koje je, doista, strano ženi (2), možda nalaze inspiraciju u idealizovanoj uspomeni na sopstvenu majku koja je rano ostala udovica sa sedmoro dece. Opasnosti, delo očito autobiografskog karaktera, čuva trag kratkog trenutka  u kojem se mladić dvoumio , kao i toliki drugi, uzmeđu užitka i asketizma. Satrapija svedoči o gorčini čoveka prisiljenog, u cilju uspešnosti na materijalnom planu, da se odrekne svojih velikih ambicija spisatelja: Kavafi birokrata i biznismen verovatno je upoznao tuge te vrste. Vajar iz Tijane i Dućan navode na sanjarenja jer nagoveštavaju, pored dela prikazanog ili ponuđenog publici, skrivenije delo, namerno sročeno samo za sebe. Ne samo uz pomoć retkih erotskih odlomaka u kojima Kavafi govori u sopstveno ime (Siva slika; Vrlo daleko; Popodnevno sunceNa mostu brodice; Za susedniim stolom), već i onih drugih, znatno mnogobrojnijih, u kojima je ljubavnik naznačen bezličnim ON, mogao bi se, kad bi se htelo, za njega ustanoviti uobičajeni katalog jurcanja i susreta, užitaka i odlazaka. Najzad, njegovo gotovo manijačko insistiranje na zapisivanju godina (Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine; Portret mladog dvadesettrogodišnjeg čoveka; Amonu, umrlom u dvadeset i devetoj godiniKimon, Learkov sin, student u Kireni, star dvadeset i dve godine), dodatno malom broju retkih i ovlašnih opisa lica i tela, bilo bi dovoljno za utvrđivanje šta je za Kavafija predstavljao idealan tip i idealne godine voljenog bića. Ali takva upotreba poema u vidu biografskog detalja ide na štetu samog poetskog cilja: i najpronicljiviji pesnik često okleva da u obratnom smeru pređe onaj put što ga je vodio od manje-više konfuzne emocije, od manje-više kratkog incidenta, do preciznosti poeme i njene spokojne trajnosti. Razlog više da komentator upadne u rizik stranputice. Kavafi je rekao i ponavljao da njegovo delo ima svoj izvor u njegovom životu; ubuduće, njegov život u celini počiva u njegovom delu.

Navodi učenika i obožavalaca pružaju, u najboljem slučaju, poneku crticu, potez bojom; oni najzagriženiji malo vide, i slabo izveštavaju, ne u nedostatku pažnje ili zbog odsustva elokvencije, već zbog razloga koji valjda potiču iz same tajne života i same poezije. Pripitkujem grčke prijatelje koji su posećivali obolelog pesnika, na umoru, dok je boravio, već slavan, poslednji put u Atini, oko 1930; stanovao je, kažu, u osrednjem hotelu na trgu Omonija, u novom kvartu, bučnom poslovnom centru; taj čovek koji je smatran tako osamljenim izgledao je okružen privrženim prijateljima; rado je primao pohvale, zadovoljavajući se osmehom u slučaju onih najpreteranijih; u korigovanje rukopisa svojih mladih obožavalaca unosio je neku strogu blagonaklonost. Njegova anglomanija ih iznenadi; nalazili su da njihov Grk ima lak oksfordski akcenat (3). Kao štoto često biva, ti mladi ljudi su bili razočarani otkrićem da su književni ukusi tog velikana bili u kašnjenju u odnosu na njihove; to stvaralaštvo koje ih je oduševljavalo svojom jedinstvenošću, novinom, smelošću, izgleda da se nadahnjivalo, nekom nerazumljivom osmozom, delima koja su oni smatrali već zastarelim; Kavafiju se sviđao Anatol Frans a Žida uopšte nije voleo; osećao je više naklonosti prema Brauningu nego prema T. S. Eliotu; zaprepastio ih je citirajući MIsea. Raspitujem se o njegovom fizičkom izgledu: uveravaju me da je ličio na bilo kog gospodina, na levantinskog kurtjea. Portret koji ga pretstavlja negde oko njegove četrdesete, prikazuje lice teških očiju, senzualna i razborita usta; rezervisan izgled, zamišljen, gotovo tužan, više možda pripada rasi i miljeu nego čoveku. No, obratimo se Forsteru, divnom romanopiscu Passage to India, koji je neku godinu ranije pohodio Kavafija u Aleksandriji:

Aleksandrija našeg doba, utemeljena na pamuku, kojem su luk i jaja konkurencija, više uopšte ne može biti smatrana metropolom duha. Pa ipak, prolazeći njenim ulicama, prekrasan osećaj ponekad prožme njene žitelje. Oni začuju kako njihovo lično ime izgovara neki odlučan a ipak meditativan glas, glas koji kao da manje očekuje odgovor nego što želi dati počast principu individualnosti. Okrenu se, i primete grčkog džentlmena sa slamnatim šeširom na glavi, u stojećem položaju, potpuno nepokretnog, u položaju koji je neznatno iskošen u odnosu na ostatak univerzuma. Moguće je da on pristane na začetak rečenice, rečenice ogromne, komplikovane, pa ipak uravnotežene, pune zagrada koje se nikad ne zamrse i podrazumevanja koja doista i podrazumevaju, rečenice koja se upućuje logično u pravcu cilja koji se unapred nagađa, a čiji je kraj i pored svega briljantan, još više nepredviđen nego što se očekivalo. Ponekad, rečenica se završi na ulici, ponekad umre iznenadnom smrću, žrtva intezivnog saobraćaja; ponekad, konačno, nastavlja se do ulaska u kuću. Odnosi se na perfidne mahinacije cara Aleksija Komnina u 1096. godini, na cenu maslina i njen plasman na tržištu, sudbinu zajedničkih prijatelja, na Džordž Eliot, ili na dijalekte zabačenih pokrajina Male Azije. Ona se odmotava istovrsnim savršenstvom na grčkom, engleskom ili francuskom jeziku. I, uprkos njegovoj intelektualnoj izdašnosti i ljudskoj dubini, uprkos bistroumnoj dobroti njegovih rasuđivanja, čovek ipak oseća da i ta rečenica zauzima neznatno iskošen položaj u odnosu na ostatak univerzuma; to je rečenica pesnika…

Uporedimo sa ovim gotovo impertinentnim Forsterovim krokijem nekoliko jednostavnih linija Đuzepea Ungaretija kojima podseća, u zdravljaku Bulevara Ramleh, u Aleksandriji, za stolom mladih urednika časopisa Gramata, koji je među prvima istakao vrednosti njegova dela, na mudrog, odmerenog, ali i prijatnog Kavafija koji s vremena na vreme izgovara reči koje se ne zaboravljaju. Prihvatimo takođe i iskaz koji mi je nekad dala mlada žena koja kao dete eše upoznala pesnika u Aleksandriji u njegovoj staračkoj dobi. Devojčica se krila da bi kradomice posmatrala tog starog uljudnog i blagog gospodina koji je povremeno posećivao njene roditelje, i koji je u njoj budio u isti mah i strasnu znatiželju i delimičan strah što po izgledu „ni na koga nije ličio“, onako bled i sa vratom uvijenim u zavoje (Kavafi je koji mesec kasnije umro od raka grla), sa tamnom odećom i navukom, kad je verovao da je sam, da zamišljeno nešto sebi mrmolji. Konfuzno mrmljanje, reče mi mlada žena, jer bolesnik beše već gotovo izgubio glas, ali koje je utoliko više podsećalo na psalmodiju vrača. Ali dosta: prepustimo da ta fragmentarna svedočenja nadopune jedna druga, i ubuduće okrenimo uho samim pesmama, razgovetnom mrmljanju, upornom, nezaboravnom.

Ono što pre svega frapira jeste gotovo potpuno odsustvo bilo čega orijentalno pitoresknog, ili čak levantinskog. Da taj Grk iz Egipta nije ustupio nikakvo mesto arapskom ili muslimanskom svetu ne može iznenaditi nikoga ko se bar koliko-toliko razume u svet Bliskog istoka, njegovu jukstapoziciju rasa, njihovu razdvojenost više nego pomešanost (4). Kavafijev orijentalizam, onaj što večito visi iznad svake grčke misli, smešten je na drugom mestu. To što priroda, pejzaž u doslovnom smislu bivaju prećutani, prevashodno potiče iz njegovog ličnog senzibiliteta. Jedino pesma u kojoj je izričito reč o bačenom pogledu na velike prirodne predmete odaje nam tajnu te duše što je zaljubljeno zazidana u humanosti:

Da stanem ovde. Malo i ja da vidim prirodu,
sjajno plavetnilo jutarnjeg mora
i vedrog neba i žutu obalu; sve
divno, sasvim obasjano.

Da stanem ovde. Da se zavaravam kako to vidim
(spazio sam sve to doista čim sam zastao);
a ne i ovde ove svoje sanjarije,
svoja sećanja i slike uživanja.

Ne nazivajmo grčkom ili orijentalnom tu indiferentnost prema pejzažu. Valjalo bi odmah precizirati, definisati, razjasniti. Grčka poezija krcata je slikama prirode; čak i kod epigramatika kasnije epohe, koji su većinom živeli u onom „izrazito modernom“ svetu koji beše svet antičke Antiohije i Aleksandrije, neprestano srećemo senku platana ili vrelo vode. Orijentalni pesnici, pak, predaju se do opijenosti slastima česmi i bašta. U tom pogledu Kavafijeva škrtost je distinktivno svojstvo; posve su svojstveni njemu ti pogledi namerno ograničeni na ulice i predgrađa velegrada, i gotovo uvek na dekor, na pozornice ljubavi:

Soba beše bedna i vulgarna, skrivena iznad neugledne mehane. Sa prozora videla se uska i prljava ulica. Odozdo su se čuli glasovi nekolicine radnika koji su se kartali i zabavljali…

I baš tu, na bednom plebejskom krevetu, uživao sam u telu ljubavi, uživao sam u rumenim i pohotnim usnama opijenosti. Toliko rumenim i u takvoj opijenosti da sam čak i u ovom trenu dok ovo pišem, nakon toliko godina, u ovoj mojoj kući samotnjaka, opet od toga opijen.

Popularne kafane, zamračene ulice kad padne veće, kuće na lošem glasu koje posećuju mladi nepoznati i sumnjivi likovi, predstavljaju su samo u funkciji čovekove avanture, susreta i rastanka, i to je ono što daje tako čistu lepotu najsitnijoj skici otvorenog ili zatvorenog prostora. Kao i Aleksandriji moglo bi se, uostalom, raditi i o Pireju, Marseju, Alžiru, Barseloni, bilo kom velikom mediteranskom gradu. Ako po strani ostavimo boju neba, nećemo biti baš tako daleko ni od Utrilovog Pariza; izvesna soba podseća na Van Gogova prebivališta, na stolice od slame, žute potiše, suncem obasjane, i na gole zidove. Ali, neka posve grčka svetlost i dalje suptilno obasjava stvari: laki vazduh, vedrina dana, žega na ljudskoj koži, nerastvoriva so koja istovremeno štiti od potpunog rastvaranja i likove Satirikona, tog grčkog remek-dela na latinskom jeziku. I doista, aleksandrijska Kavafijeva manguparija često podseća na Petronija, nonšalantni realizam izvesne pesme zvane Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine, neodoljivo priziva u sećanje poteze Askilta i Enkolpa.

… Drugi mu donese nenadanu vest: zaradio je šezdeset funti u kockarnici…

I, puni snage i radosti, ushićeni, lepi za gledanje, oni se ne uputiše u pravcu njihovih poštovanja dostojnih porodica (koje, uostalom, za njih više neće ni da čuju), već prema jednoj veoma posebnoj kući na zlu glasu i koju su veoma dobro poznavali. Zatraže sobu i skupa pića, i opet piju…

Sumnjam da će se mnogima svideti ove neobične realističke skice poslednjeg kavafijevskog manira, gotovo ravne snagom svoje egzaktnosti. Pa ipak, ništa nije dostojnije interesa od ovih suvih i tankoćutnih pesama (Vitrina prodavca duvana; Klijent; U malom gradu bez veselja; Lepo i belo cveće koje pristaje njegovoj lepoti: odabiram namerno najbolje sročene delove da bih doskočila čitaočevoj dobroj volji), u kojima ne samo erotski element, ili pokatkad pitoreskni, već uz to i situacije i najizanđaliji dekori, oni najizveštačeniji, najdraži sentimentalnoj žalopojki ili popularnoj otrcanoj drndokalici, pročišćeni nekom vrstom čistog prozaizma, iznova pronalaze svoj pravi ton, svoje vrednosti, i, da tako kažem, svoju perpendikularnost:

… Ali sada više ne trebaju mi odela, ni svilene maramice, ni dvadeset funti, ni dvadeset para.

Sahranili su njegovog druga u nedelju u deset sati ujutru. Sahranili su ga u nedelju; ima tome već sedmica dana.

Okitio je njegov kovčeg siromaha lepim i belim cvećem koje pristaje njegovoj lepoti i njegovim dvadeset i dvema godinama.

Njegov poziv, neki posao u vezi s njegovim zarađivanjem hleba naterali su ga da se te večeri opet nađe u kafani koju su zajedno posećivali. Udarac noža u srce: odvratna kafana koju su zajedno posećivali.

Ali, govorila sam o dekoru: skretanjem koje je neizbežno uKavafija, njegovo spominjanje dovodi nas do strasti likova.

„Većina pesnika isključivo su pesnici. Uopšte ne i Palamas, on piše takođe i priče. A ja, ja sam istoričar-pesnik. Ja sam nesposoban da pišem romane, ili za pozorište, ali mi unutarnji glasovi govore da je posao istoričara u mom domašaju. Ali nema više vremena…“ (5). Možda nikada nije imalo vremena: Kavafi odlučno prezire krupne perspektive, velike masovne pokrete u istoriji, on i ne pokušava da obujmi biće u njegovim iskustvenim dubinama, njegovim promenama i njegovom trajanju. On ne slika Cezara; on ne vaskrsava gomilu materije i strasti što beše Marko Antonije; on nam pokazuje jedan trenutak Cezarova života, meditira nad obrtom u Antonijevoj sudbini. Njegov istorijski metod srodan je Montenjevom: on iz Herodota, Polibija, Plutarha, mračnih hroničara Kasnog carstva ili Vizantije (6), izvlači primere, savete, ponekad i vrlo precizne zaljubljeničke nadražaje. On je esejista, često moralista, pogotovo humanista. On se ograničava, namerno ili ne, na brz presek i na jasno i golo svojstvo. Ali to usko omeđeno polje zrenja skoro je uvek striktne tačnosti (7); taj realista uopšte se ne opterećuje teorijama, starim ili modernim, odbacujući na taj način onu smešnu generalizaciju, onu čorbu prostih kontrasta i nezgrapnih školskih zajedničkih imenitelja zbog kojih se od istorije povraća tolikom broju zdravih umova. Taj egzaktni čovek raskida, na primer, sa dugom romantičnom tradicijom kada nam u Julijanu Apostati pokazuje mladog fanatika koji je, protiv svoje volje, obeležen hrišćanskim uticajem, izopačujući nesvesno helenizam koji pretenduje da štiti, i zbog svoje preterane strogosti izložen sprdnjama antiohijskih pagana:

„Nalazim da ste veoma indiferentni prema bogovima“, reče on namrgođena izraza. Indiferentni! Ma, čemu se on to nada? Mogao je on slobodno i reformisati sveštenstvo koliko mu volja; mogao je do mile volje pisati prvosvešteniku Galata i drugim prelatima istoga soja, deleći ohrabrenja i savete.. Njegovi prijatelji ne behu hrišćani, u redu… Pa ipak se oni nisu mogli poput njega (koji je primio pečat hrišćanskog vaspitanja) oduševljavati vom tom verskom reorganizacijom smešnom i u teoriji i u praksi… Sve u svemu, behu to Grci… Ništa odviše, Avguste.“

Mogu se umnožavati napomene u pojedinostima, posebno isticati činjenica da je homerska epoha Kavafiju dala inspiraciju samo za nekoliko velikih poema s početka stvaralaštva, kao što je tmurna Nelojalnost ili suptilna Itaka (8). Grčka V veka, tradicionalna Helada Atike, Peloponeza i ostrva, manje-više je odsutna iz tog aleksandrijskog stvaralaštva, ili joj se, u najboljem slučaju, pristupa preko releja interpretacije koja kasni šest do osam stoleća (Demarat; Mladići iz Sidona). Čini se da su izgnanstvo i smrt kralja Kleomena u Aleksandriji privukli njegovu pažnju o drami starenja Sparte (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije); Atina je spomenuta samo jednom, u vezi sa jednim od sofista carske ere (Herod Atik); rimski svet je viđen iz perspektive grčkog sveta. Pesnik se najradije veže za period antike koji je uglavnom poznat samo specijalistima, a to su ona dva-tri veka kosmopolitskog života koji su na grčkom Orijentu sledili Aleksandrovu smrt. Njegov humanizam nije i naš: mi od Rima, Renesanse, akademizma XVIII veka nasleđujemo junačku i klasičnu sliku o Grčkoj, helenizam belog mermera: naša grčka istorija za središte ima atinski Akropolj. Kavafijev humanitet ide preko Vizantije, preko niza Grčki koje su sve udaljenije od onoga što se nama čini zlatnim dobom rase, ali gde i dalje postoji živi kontinuitet. Ne zaboravimo, uostalom, da je iz nesporazuma aleksandrizam bio zadugo u nas smatran sinonimom dekadencije: pod vladavinom Aleksandrovih naslednika, u Aleksandriji i u Antiohiji stvorena je ta grčka vanzidinska civilizacija gde su došle da se stope i strane primese, gde je patriotizam kulture nadvladao patriotizam rase. „Grcima nazivamo, govorio je još i Isokrat, ne samo one koji su naše krvi, već i one koji su saobrazni našim običajima.“ Kavafi pripada svim svojim žilicama toj civilizaciji KOINH-a, narodskog jezika, onoj ogromnoj spoljnoj Grčkoj koja je više natala rasprostiranjem nego osvajanjem, strpljivo stvaranoj opet i iznova u toku stoleća, i čiji se uticaj još uvek zadržao na modernom Levantu brodovlasnika i trgovaca (9). Slika kompromisa, prožimanja, razmena, lik mladog istočnjaka, više zavedenog nego pobeđenog, patetikom prožima prekrasnu istorijsku priču kakva je Orofern:

Ovaj čije vidiš fino lice čistih crta na ovoj tetradrahmi, tu savršenu lepotu jonskog momka, taj je Orofern, sin Arijaratov…

Usud je biti Grk, ili hteti biti, i ovde nalazimo čitavu gamu reakcija duha naspram tog usuda, počev od ponosa (Epitaf Antioha, kralja Komagene) do ironije (Filhelen). Te kratke poeme nabijene poput palimpsesta, ali potekle iz samo dva-tri problema senzualnosti, politike ili umetnosti, i koje pohodi uvek jedan te isti tip lepote, neodređen, a ipak do krajnosti karakterizovan, poput onih likova vatrena pogleda s portreta iz Fajuma što gledaju pravo ispred sebe nekom vrstom tvrdoglave upornosti, još više su sjedinjene klimom nego što su razjedinjene vremenom. Za Francuza, uprkos razlikama koje se same po sebi podrazumevaju, ta toliko autentično levantska Kavafijeva klima nije lišena podsećanja na izvanredni grčko-sirijski Orijent koji je naslutio Rasin (kakvim samo čudom?): Orest, Hipolit, Ksifares, Antioh, sam Bajazit, već su nam učinili bliskom tu atmosferu rafinmana i vreline, taj komplikovani svet koji vuče korene još od dijadoha, ako ne i od Atrida, i koji se ne završava sa Osmanlijama. To što nam Kavafi priča o jonskom momku pre hrišćanske ere, „obučenom u svilenu tkaninu i okićenom tirkizom“, ili o mladom vagabundu u kanel-odelu iz Dana 1908, mi tu opet nalazimo isti akcenat, istu patetiku jedva primetnu, istu rezervisanost, htedoh reći istu misteriju. I sladostrasnici imaju svoj smisao za večnost.

Grupišimo po ciklusima istorijske pesme smeštene kao i ostale, u Kavafijevoj zbirci, samo po redu stvaranja. Na taj način ćemo videti kako se jasno izdavaju njegove preferencije, njegova odbijanja, odnosno njegove praznine. Ciklus Ptolemaji-Seleukidi, koji bi se isto tako mogao nazvati i Pad helenističkih monarhija – Pobeda Rima, najduži, pošto podrazumeva makar dva tuceta pesama, najkrcatiji patetikom i ironijom, četri osvrta na običaje u ciklusu Helenizirani Jevreji; sedam pesama lepog aleksandrijskog ciklusa Cezar – Cezarion – Antonije; dva dela Sofisti – Pesnici – Antički univerziteti, koji za Kavafija predstavljaju Umetnost pisanja; dva o Neronu, jedan još uvek okićen suvišnim ukrasima kojih se Kavafi kasnije odrekao, drugi, među najfinijim i najsnažnijim; nekih dvadesetak pesama iz ciklusa Pagani-Hrišćani, namenjenih, reklo bi se, sklapanju pazara iz banalnog konteksta između hrišćanske krutosti i antičke opuštenosti, pokazivanju života koji teče i dalje preko svih formula; dva dela posvećena Apoloniju iz Tijane, sedam pesama o Julijanu Apostati, odnosno protiv njega; sedam pesama iz ciklusa Pravoslavlje – Vizantijske hronike, gde se zbrda-zdole nalaze pohvale pravoslavnim obredima (U crkvi), jedna erotska natuknica (Imenos), zabeleške o lektiri kao što je prekrasna Staklarija, puna nežnog pijeteta prema prošlosti rase, ali gde se nalazi i Emilijan Monae, jedan od najčistijih krikova ili spevova. Aleksandrizmu se iznova pridružuje velikim delom i ciklus Boljke – Mrtvaci – Sahrane, koji se preklapa i sa drugima. Ta grupa, koja se sastoji od nekih najslavnijih Kavafijevih ostvarenja (Za vreme meseca Atira; Mires, Aleksandrija, 340. godine posle Isusa Hrista, te moderna i posve pikareskna poema Lepo i belo cveće, koja se, što je jako zanimljivo, približava toj istoj žili), sadrži takođe i nekoliko sasvim knjiških ostvarenja, prilično mlake ljupkosti, ulazeći manje-više u tradicionalni žanr erotske elegije ili fiktivnog pogrebnog epigrama. Kad se sve odvagne, Kimon, Learhov sin; Klitosova bolest; Lanesov grob, pružaju Kavafiju muške ekvivalente Mladih Tarentinki i Klitija onog drugog pesnika, polugrčkog porekla, kakav beše Andre Šenije.

To posve površno klasiranje istorijskih pesama zamenimo, ako je moguće, dubljim zahvatima. Sudbinske poeme, u kojima se nesreća sručuje na čoveka spolja, proizvod neobjašnjenih sila koje kao da osećaju svesno zadovoljstvo što nas dovode u greške, a to je približno i antičko gledište odnosa ljudskog bića sa fatalnošću, uz ogromnu masu uzroka i posledica nepredvidivih za naše računice, indiferentnih prema našim molitvama i našem rabotanju. Kavafi, kojeg je taj problem usuda progonio veoma rano, nagomilao je recepte neverice, prihvatanja, obazrive smelosti: Molitva; Rok odobren Neronu, Prekid, Na putu u Sinopu, Martovske ide, a posebno Nelojalnost, opora konstatacija onoga što se čoveku čini nerazumljivom perfidijom njegova boga ili njegovih bogova:

Na svadbenom banketu Tetide i Peleja, Apolon je ustao da čestita mladencima. On ih proglasi blaženima, zbog sina koji će se roditi iz njihova braka. Nikada, reče, bolest neće moći da ga pogodi, život će mu biti dug… I dok je Ahil rastao, predmet divljenja vascele Tesalije, Tetida je čuvala u sećanju obećanje boga… Ali jednoga dana dođoše starci, nosioci vesti, i najaviše Ahilovu smrt pred Trojom. I Tetida pocepa svoju purpurnu odeću i potrga, pogazi svoje narukvice i prstenje… Gde beše on, taj bog-pesnik, koji je onako lepo govorio na svadbi? Gde beše on, taj bog prorok, dok su ubijali Ahila u cvetu mladosti? I starci joj odgovoriše da i sam Apolon beše sišao pred Troju, i da je, pridruživši se Trojancima, on ubio Ahila.

Tragikomičnost dominira u karakternim pesmama, kružnicama savršenim poput Engrovog crteža, preciznim kopijama slabosti, ludila, krivina životnog, frivolnog, pa čak i ljupkog čovečanstva, plodonosnog u receptima za male stvari, skoro uvek nemoćnog za velike, nošenog nedaćama u pravcu ekstremnih rešenja, bedom ili indolencijom prema osrednjim ili niskim rešenjima, pa ipak uopšte ne lišenog lepršave mudrosti: Učenik slavnog filozofa, Milost Aleksandra Balasa, Na bogovima beše samo da to srede. Pogled bez iluzija, ali ne i sa žaljenjem, i koji je teško tretirati kao gorak, pa ipak su gorčina i jarost ono što zatičemo ispod neprimetnog nagoveštaja osmeha. Uzmimo, na primer, pesmu Na bogovima beše samo to da srede:

Sada sam ja gotovo siromašak i bez sredstava za život. Antiohija, taj prokleti grad, proždrala je svu moju budućnost. Ah, prokletinjo od grada, i taj tvoj život skupi!

Ali ja sam mlad i savršeno zdrav. Izvrsno se služim grčkim… Imam i vojnu naobrazbu… Dakle, smatram sebe potpuno sposobnim da služim Siriji, svojoj voljenoj domovini…

…Najpre ću se obratiti Zabini. Pa ako me taj glupan ne prihvati, otići ću kod njegovog suparnika Griposa. A ako me ni taj tikvan ne zaposli, idem pravo kod Hirkana.

Što se tiče moje savesti, potpuno je mirana u pogledu njihove vrednosti: va trojica su podjednako štetni za Siriju.

Ali, šta ja tu mogu? Ja sam samo bednik koji nastoji da se izvuče iz bede… Na svemogućim bogovima je bilo samo da se pobrinu da stvore i četvrtoga, poštena čoveka. I ja bih s radošću bio kod njega otišao.

Karakterna pesma skoro uvek se brka sa političkom pesmom: Kavafi u službu ptolomejskih ili vizantijskih intriga unosi onu upornost šahiste, onaj strasni interes za lepu umetnost javnog življenja, ili koja ima takve pretenzije, koji uopšte ne nedostaju nijednom Grku. Čak i više od toga :poput mnogih svojih zemljaka, čini se da je Kavafi bio gorko osetljiv na spektakl perfidije, nereda, beskorisnog junačenja, hvastanja ili podle inertnosti koja često karakteriše grčku istoriju (ipak uopšte ne više od bilo koje druge istorije, stare ili moderne): odsustvo njegovog pridikovanja, njegovo preziranje senzacionalnog i naduvanog pružaju tim temama koje su olinjali toliki deklamatori vapijuću aktuelnost. Teško nam je verovati da te pesme o uniženju i porazu nisu bile inspirisane događajima iz naše epohe, umesto što su pisane pre trideset godina na teme stare dvadeset vekova. Ni spretni oportunista, ni kratkovidi patriota koji svoju zemlju žrtvuje za račun svog osvetoljubivog besa, niti avanturista koji otvoreno izvlači korist iz nevolja trenutka nisu žestoko prokazani: oni su egzaktno suđeni. Oni i dalje pripadaju, ali na njihovom nivou, koji je veoma nizak, toj civilizaciji čijem rušenju doprinose, i kojoj duguju ostatak elegancije koja krasi njihov egoizam ili kukavičluk. Isto tako, ni heroji ovde više nisu okruženi nikakvim aplauzom koji bi zasmetao duhu spektakla njihove sigurnosti: simbolični termopilski vojnici ili Kratesikleja, majka velikog srca, idu spokojno „ka svom udelu“. Dovoljno je ubeđenje jedva nešto izraženije, patetika jedva nešto naglašenija u govoru monologa, pa da cinizam pesme Na bogovima beše samo da to srede postane junačka tuga Demetrija Sotera, na temelju indignacije i prezira:

Zamišljao je da može praviti krupne stvari, izbrisati nepoverenje što nad njegovom domovinom visi od Magnesijske bitke. Ubeđivao je sebe da će Sirija opet postati jaka zemlja, sa svojim vojskama, flotama, jakim citadelama, svojim bogatstvima.

Bolelo ga je, srce mu se kidalo dok je pomalo osećao u Rimu, u razgovoru s prijateljima, mladićima iz uglednih kuća, u pažnji i kurtoaznim obzirima koje su ukazivali njemu, sinu kralja Seleuka Filopatora, skriveni prezir prema palim helenističkim dinastijama, nesposobnim za krupna dela, nemoćnim da vladaju narodima. Ostajući sam, hvatao ga je bes, zaklinjao se da će demantovati uverenja tih ljudi… On će se boriti, on će preduzeti potrebno, on će opet podići svoju zemlju…

Ah, kad bi samo dospeo do Sirije! Napustio ju je tako mlad da se jedva i priseća lika domovine. Ali, on se tamo vraća uvek u mislima kao nekoj svetinji kojoj se prilazi samo na kolenima, kao liku lepe zemlje, viziji grčkih gradova i luka.

Ali sada očajanje i tuga! … Drugovi u Rimu bili su u pravu: one ne behu stvorene da traju, te dinastije potekle iz makedonskog osvajanja.

Nije važno: on se trudio, borio se, i u svom crnom razoračaranju s ponosom čuva još samo jednu stvar, a to je da i usred užasnih nedaća on još uvek ispoljava istu neukrotivu hrabrost.

Ostalo, behu to iluzije, nepotrebni napori. Sirija, reklo bi se čak da to više i nije njegova otadžbina. To je samo zemlja Heraklida i Balasta.

U izvesnom smislu, političke poeme su uz to i sudbinske pesme: ovoga puta se radi o sudbini koju je čovek stvarao. Od teofrastovske tehnike Karaktera, za koju su prvenstveno od značaja kvaliteti i nedostaci pojedinca, mi tako postepeno prelazimo na ona čudesnija ostvarenja u kojima igra podvala, bojazni, i kalkulacija politike poprima suvu jasnoću očišćenja. Emocija je odatle izbačena; ironija, ukoliko je ima, okrenuta cilju uz vrhunsku brigu, ubija a da se rana i ne oseti. Alegorijski i gotovo preslavni tekst Čekajući varvare služi kao demonstracija putem apsurda politike najgoreg; U 31. pre Hrista; Aleksandar Janaj i Aleksandra; U velikoj grčkoj koloniji; U jednom gradu Male Azije rezimiraju u uličnoj sceni ili brbljanju birokrata nepromenljivu komediju Države; pesme poput Nezadovoljstva Seleukida ili Aleksandrijkih ambasadora postavljaju politički realizam na plan čiste poezije, što je redak uspeh, kakav je i onaj sa Rasinovim istorijskim dramama. Njihova lepota sastoji se u potpunom odsustvu neodređenosti i greške:

Vekovima već u Delfima ne behu viđeni tako bogati žrtveni darovi kao što su darovi dvojice Ptolemaja, dvojice kraljeva, dvojice braće suparnika. Ali su sveštenici koji su ih primili nespokojni. Biće im potrebno svo njihovo iskustvo za pronicljivo sastavljanje proročanstva koje se od njih traži. Kojeg je od dvojice braće isplatnije ostaviti nezadovoljnim? Sveštenici zasedaju tajno noću, i raspravljaju o porodičnim stvarima Lagida.

Ali ponovo se pojavljuju poslanici. Oni se vraćaju u Aleksandriju, kažu: opraštaju se, i više ne traže nikakvo proročanstvo. Sveštenici se raduju; zadržaće, uostalom, divne žrtvene darove. Ali su veoma zbunjeni, ne shvatajući odakle sad ta iznenadna indiferentnost. Jer oni ne znaju da su juče važne vesti stigle poslanicima. Proročanstvo je izrečeno u Rimu. Podela je tamo obavljena.

Ostavljajući po strani istorijske pesme erotske inspiracije, prebliske ličnim poemama, i koje valja izučavati zajedno sa njima, konačno stižem do onih krasnih tvorevima polugnomskih, polulirskih, koje bih rado nazvala pesmama pasionirane refleksije. Pojmovi politike, karaktera i sudbine ovde kao da se stapaju u širi i lepršaviji koncept kobi, u isti mah spoljnje i unutarnje nužde, vezane za implicitno božansku slobodu. Takav je Teodot sličan Mantenjinom crtežu, ili poema zvana Bogovi napuštaju Antonija, puna misteriozne muzike smene bogova zaštitinika koji uoči bitke napuštaju svog dojučerašnjeg ljubimca, fanfara izašla iz Plutarha koja je takođe prošla i kroz Šekspira:

Kad budeš čuo, u ponoćni sat, nevidljivu četu kako prolazi uz divnu muziku i glasove, ne oplakuj uzalud svoju Fortunu koja te najzad napušta, tvoja propala dela, tvoje planove koji se listom pokazaše iluzornim. Poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman, pozdravi Aleksandriju koja odlazi. I pogotovu ne pravi ovu grešku: ne reci da te tvoj sluh prevario ili da to ne beše do san. Prezri tu ispraznu nadu… Prikamkni se prozoru odlučnim korakom poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman; to ti sebi duguješ, jer si bio smatran dostojnim takvog grada… Uzbuđen, ali ne prepuštajući se molitvama i preklinjanjima kukavica, dopusti sebi poslednji užitak slušanja zvuka divnih instrumenata božanstvene trupe, pa pozdravu Aleksandriju koju gubiš.

Aleksandrija… Aleksandrija… U pesmi koju smo upravo pročitali Antonije kao da ne posmatra udaljavanje svojih zaštitničkih bogova kao u Plutarha, već grada koji je možda više voleo Kleopatru. Za Kavafija, u svakom slučaju, Aleksandrija je voljeno biće. Strasna ljubav Parižanina prema Parizu, zanetog njegovim bulevarima kao i sećanjima na njegov Luvr, za nas bi možda bila najpribližnijim ekvivalentom takve vrste strasti. No, postoji tu i razlika: uprkos pretrpljenim promenama, besnom poletu rušenja i potrebi za obnovom, Pariz je iz svoje istorije sačuvao veoma uočljiva svedočanstva: Aleksandrija je, pak, od svog davnog sjaja zadržala samo ime i mesto. Kavafi je možda imao sreću zbog slučaja koji je učinio da bude rođen u gradu lišenom do te mere ugleda i melanholije ruševina. U njega, prošlost iznova živi u novom stanju, izazvana van tekstova bez ijednog od onih lepih posrednika koji su nas barokno slikarstvo i romantičarska poezija navikli da stavljamo između antike i nas. Sama činjenica da se prelom nastao islamizmom pojavio u Aleksandriji osam vekova pre nego u Vizantiji ili u Atini nagoni ga da se opet direktno poveže sa starijim helenističkim svetom, bogatijim po kulturi, koji je prethodio pravoslavnom Srednjem veku, štiti ga samim tim i od vizantijskog pečata koji često preterano obeležava neogrčku misao. Aleksandrija u najkosmopolitskijem smislu, ali isto tako i u najprovincijalnijem značenju te loše shvaćene reči. On je strasno voleo taj veliki grad gužve i buke, bogat i siromašan, suviše zaokupljen svojim poslovima i zadovoljstvima da bi mogao misliti i na svoju prošlost pretvorenu u prah i pepeo. Taj je buržuj uživao u njenim slastima, u tom gradu je upoznao svoje pobede i poraze, prkosio opasnostima. Izišao je na balkon da se razonodi „gledanjem pomalo u uličnu vrevu i u dućane“; samim življenjem u njemu, on mu je „udahnuo smisao“. Tu je on, na svoj način, živeo svoj neponovljivi život. To on samoga sebe opominje kroz Marka Antonija.

 

Izvor: Margerit Jursenar, Izabrani ogledi, preveo Gojko Vrtunić, Nolit, Beograd, 1990.

Slika: Lucien Freud, Head Of A Greek Man, 1946.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s