Rečnik simbola: Ljuljaška

BO BARTLETT : PAINTINGS : THE NEW WORLD

U celoj jugoistočnoj Aziji ljuljaška se povezuje s obredima rodnosti i plodnosti, zbog svoga naizmeničnog kretanja koje kineska terminologija poistovećuje sa kretanjem jina i janga.

Kretanje ljuljaške se poistovećuje sa kretanjem sunca, koje Rgveda naziva zlatnom ljuljaškom. Ritam ljuljanja je ritam vremena, svakodnevni ciklus je ciklus godišnjih doba, a istovremeno je to i ciklus daha. Ljuljaška je i simbol ljubavi (upotrebljava se u svadbenim obredima), a drugo vrlo jasno tumačenje povezuje to s ritmom njihanja ljuljaške koja prolazi tremom.

Trem je torana – ulaz i izlaz sveta, vrata snca – pa je upravo to sveopšti ritam života i smrti, širenja i sužavanja, razvitka i nazadovanja. Posve je zato prirodno da ga Kabir upoređuje s ritmom samsare: O tu su ljuljašku obešena sva bića i svi svetovi: a ta ljuljaška nikad ne prestae da se njiše. Njihanje se povezuje sa obredima prizivanja kiše.

Pausanija opisuje prizor silaska u podzemlje gde je među ostalim likovima grčke mitologije i Arijadnina sestra Fedra; telo joj se njiše obešeno u vazduhu o konopac čije krajeve ona sama drži rukama. Taj se prizor Fedre na ljuljašci smatrao znakom njena samoubistva (što je vrlo sporno), a i nekim preživelim prethelenskim obredom. Pronađene su, naime, minoske figurine učinjene tako da se njišu. Koje je bilo značenje tih obreda? Je li zaista reč, kao što je pretpostavljao Šarl Pikar, o oblikovanju stremljenja prema božanskom? Teško je reći. Da se boginja njiše na stablu, u religiju u kojoj se stablo obožava kao simbol plodnosti, nije bez značenja. Fedrino njihanje se može povezati sa kineskim simbolizmom plodnosti, što potvrđuje i Pjer Levdan: to je ratarski obred ljuljaške. Možda je treba smatrati izvorno egejskim božanstvom plodnosti tla.

I Atina je slavila svetkovinu ljuljaški. Bio je to obred kazne zbog Ikarovog ubistva. Pošto je Grčko, proširio uzgoj vinove loze, Ikar je Dionisov dar, vino, dao pastirima da ga probaju, a ovi su, osetivši se pijani, pomislili da su otrovani te ubiju Ikara. Kći mu se obesila o drvo pod kojim je našla mrtvo telo. Oponašale su je Atinske devojke koje je Dionis učinio ludima. Proročanstvo kaže da je to stanje osveta boga za Ikarovu smrt i očaj njegove kćeri. Pošto su ljudi prezreli Dionisov dar, vino, on se osetio povređenim. Zato je ustanovljena verska svetkovina tokom koje su se devojke vešale o stabla; kasnije su ih zamenile njihove slike, okrugle ploče sa ljudskim licima, oscilla; i u Rimu je poznato to predanje. U simbolizmu smrti moguće je pronaći i Fedrino samoubistvo ali, s obzirom na ponovno rođenje, bilo bi u skladu s ratarskim verovanjima utemeljenim na naizmeničnim ciklusima rastinja.

Obred ljuljaške povezuje dakle, u vlastitom značenju, dva simbola: ona pokreće vetar koji oplođuje tlo; ona udružuje ženu i stablo koje je takođe simbol života. Obred nalazimo u Nepalu, Estoniji, Indiji i Španiji kao poziv vetru koji je preko potreban pri vršidbi, kao poziv plodnosti daha.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Bo Bartlett

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s