Žan-Pjer Bajar o lavirintima i simbolika slike Bartolomea Veneta

Bartolomeo Veneto, „Portret Venecijanca“, 1510.

Ikar: Prošao sam sve puteve logike. Umoran sam od lutanja vodoravnom, pokošenom, golom pustopoljinom. Gamižem, a hteo bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja.

U istom članku Rene Genon traga i za etimologijom reči lavirint. On tu otkriva labrys, ili dvostranu kritsku sekiru ali takođe pominje da bi ova reč mogla poticati od lapis, što znači kamen. Gledajući iz tog ugla, postaje nam jasno da kritski lavirint odgovara našoj definiciji. Po Pliniju, jedna vijugava, krivudava, podzemna staza završavala se središnom odajom u koju je Dedal, po naredbi Minoja, zatvorio Minotaura. Tezej je uspeo da ubije tu mitsku životinju samo zahvaljujući Arijadninom saučesništvu. Pre Tezeja se neke neoprezne osobe, nedorasle posvećenju u tajnu, nisu vratile sa tog podzemnog putovanja. Sam Tezej iz tog iskušavanja izlazi jači no što je bio, budući da je uspeo da pobedi jednu skrivenu silu; sve potrage predstavljaju isto traganje pošto s onu stranu fizičkog podviga ostaje neka duhovna misao. Sam minotaur manje predstavlja čudovište a više neophodnu etapu posvećenja, i vredelo bi razraditi alegorije o njemu. Taj bog, pola čovek, pola bik, mora biti raskomadan da bi nas njegova krv preporodila. Tu se ponovo srećemo sa kultom tauromahije.

*

Ovaj uvod bio nam je od koristi dok smo posmatrali renesansni portret nepoznatog muškarca koga je predstavio italijanski slikar Bartolomeo Veneto. Veneto je bio izvrstan portretista koji je radio u Veneciji i u gradovima Lombardije, među kojima je bila i Kremona, portretišući renesansno plemstvo ili iste uzimajući za uzor pri prikazivanju svetaca i mitoloških alegorijskih ličnosti. Za sve one kojima je Istorija lepote Umberta Eka bila neformalni udžbenik i prva knjige iz istorije umetnosti (za razliku od onih kojima je to bila Džensonova Istorija umetnosti), sećaju se Flore, reprodukcije preko čitave strane na kojoj je biće neodredivog pola sa izuzetno lepo predstavljenom kosom i nekom vrstom turbana ovbavijenog lovorom, sa motivom kojim se Veneto često služio pri portretisanju. Još jednu njegovu reprodukciju videla sam u Albertijevoj knjizi Muzika kroz vekove. Međutim, tek posle ove slike zainteresovala sam se za Veneta i njegovo stvaralaštvo. Duh doba i mesta u kome je stvarao, ideje koje su cirkulisale, svakako su morale uticati na ovu sliku koja nije savršena ali nam je zanimljiva zbog lavirinta na mladićevim grudima. Njegovo lice je izduženo, kosa neprirodno pada, a lavirint na grudima, izvezen na komadu odeće, deluje kruto, poput pancira. No, slika je dosta zanimljiva zbog lavirinta, značajne teme za ovo mesto i za moja razmišljanja o umetnosti. Veneto je, sasvim verovatno, predstavio hodočasnika u Jerusalim koji nije fizički bio u tom gradu, već je svoju inicijaciju obavio hodom po podu neke crkve u čiji mermer je upisan lavirint. Takvih crkvi ima mnogo po Italiji (recimo, u Sijeni) i Francuskoj. Druga verzija ovog portreta može značiti da je mladić u nekoj vrsti potrage, što lavirint i označava, simboličko putovanje duše kroz različita iskušenja u svrhu samospoznaje. Prikaz izvezenog lavirinta na komadu odeće može biti, stoga, u funkciji psihološke i biografske dopune portretisanog mladića. Simbolici doprinosi palac kojim on suptilno pokazuje na lavirint, držeći bodež sa drugim prstima u jednoj ruci, i meni nepoznat predmet, nalik luli, u drugoj. Oni takođe mogu biti rečiti kada je tumačenje ove slike u pitanju. Skupljene usne i melanholičan pogled, u kombinaciji sa brošem na kapi, na kome je brod, mogu nas podsetiti na jednog kasnijeg junaka svetske književnosti, na mletačkog trgovca Antonija, Šekspirovog protagonistu, melanholičnog, sa brodovima punim začina na moru. Ovde je simbolika verovatno u vezi sa plovidbom u Svetu zemlju koja je izostala, ali ono što nije izostalo jeste putovanje u duhu, kroz lavirinte sopstvene duše. Korisno je, najzad, pomenuti i klasu kojoj pripada portretisani. U pozadini je njegovo imanje, on stoji pred teškom skupocenom rubin crvenom zavesom, njegov ogrtač po krajevima ima krzno, ruke su pune zlata, ogrlica diskreno viri pri vrhu, a svuda po odeći izvezen je, pored lavirinta, i specifičan krst, takođe značajan simbol u kontekstu tumačenja slike kao simboličnog pokloničkog i hodočasničkog putovanja u Jerusalim.

Izvor citata: Žan-Pjer Bajar, „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, prevela Ana Moralić, u Delo, godina XXVII, broj 1-2, januar-februar 1981.