Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Herbert

PRIČA O RUSKIM EMIGRANTIMA

Bilo je to godine dvadesete
ili dvadeset prve

stigli su
ruski emigranti

vrlo visoki plavi
sanjalačkih očiju
sa ženama kao san

kad su prelazili preko trga
govorili smo – ptice selice

odlazili su na plemićke balove
okolo se šaptalo – kakvi biseri

ali kad su se gasila svetla zabava
ostajali su bespomoćni ljudi

sive novine stalno su ćutale
i samo je pasijens imao milosti

utišavale su se gitare po sobama
i čak su bledele oči čarne

uveče bi ih u rodne stanice
odnosio samovar sa piskom

posle nekoliko godina govorilo se
samo o troma
onome što je poludeo
onome što se obesio
i o onoj kojoj su dolazili muškarci

ostali su živeli po strani
i polako se pretvarali u prah

Tu priču priča Nikolaj
koji razume neminovnost istorije
da bi me uplašio to znači ubedio

 

PESNIKOV DOM

Nekad je tu bio dah na oknima, miris pečenja, ono isto lice u ogledalu. Sad je tu muzej. Potamnjena je flora podova, ispražnjeni koferi, sobe zalivene voskom. Danima i noćima otvarani su prozori. Miševi zaobilaze tu okuženu kuću.

Krevet je propisno prekriven. Ali niko tu neće da provede nijednu noć.

Između njegovog ormara, njegovog kreveta i njegovog stola – bela granica neprisutnosti, čvrsta kao odlivak ruke.

 

POKUŠAJ UKIDANJA MITOLOGIJE

Bogovi su se okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno. Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je šmrckala u uglu.

Pošteno su – treba to podvući – podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.

Nije bilo nikakvih zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.

Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. Kad su prelauili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako je tonuo, ali niko ga nije spasavao.

Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U svakom slučaju bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.

 

ŠTA GOSPODIN KOGITO MISLI O PAKLU

Najniži krug pakla. Uprkos opštem mišljenju ne nastanjuju ga ni despoti, ni materoubice, kao ni oni koji hode za telom drugih. To je azil umetnika, pun ogledala, instrumenata i slika. Na prvi pogled to je najkomfornije pakleno odeljenje, bez smole, vatre i fizičkih mučenja.

Cele godine tu se održavaju konkursi, festivali i koncerti. Nema špica sezone. Špic je stalan i gotovo apsolutan. Svaka tri meseca nastaju novi pravci i ništa, kako se čini, nije u stanju da zaustavi trijumfalni pohod avangarde.

Velzevuv voli umetnost. Hvali se da njegovi horovi, njegovi pesnici i njegovi slikari već gotovo prevazilaze nebesko. Ko ima bolju umetnost, ima bolju vladavinu –to e valjda svima jasno. Uskoro će moći da se ogledaju na Festivalu Dvaju Svetova. I tada ćemo videti šta će ostati od Dantea, Fra Anđelika i Baha.

Velzevuv potpomaže umetnost. Obezbeđuje svim umetnicima mir, dobru hranu i apsolutnu izolaciju od paklenog života.

 

PORUKA GOSPODINA KOGITA

Idi kuda su pošli oni u tamnu krajinu
po zlatno runo ništavila svoju poslednju nagradu

idi uspravan sred onih što su na kolenima
sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu

spasen si ne zato da bi živeo
imaš malo vremena treba dati svedočanstvo

budi hrabar kad razum obmanjuje budi hrabar
u poslednjem računu jedino se to računa
a tvoj bespomoćni gnev neka bude kao more
kad god čuješ glas poniženih i tučenih
nek te ne napušta brat tvoj Prezir
prema žbirima dželatima kukavicama – oni će dobiti igru

poći će na tvoj pogreb s olakšanjem baciti grumen
a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju
i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći
da praštaš u ime onih koji su izdati u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti
gledaj u ogledalu svoje ludačko lice
ponavljaj: pozvan sam – zar nije bilo boljih

čuvaj se krutosti srca voli jutarnje vrelo
pticu neznana imena voli zimski hrast

svetlost na zidu veličajnost neba
njima ne treba tvoj topli dah
postoje da bi govorili: niko te neće utešiti

pazi – kad svetlost na gorama daje znak – ustani i idi
dok krv okreće u grudima tvoju mračnu zvezdu

ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende
jer ćeš tako steći dobro koje nećeš steći
ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno
kao oni što su išli kroz pustinju i ginuli u pesku

a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci
šibom smeha ubistvom na đubrištu

idi jer samo tako bićeš primljen u društvo hladnih lobanja
u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda
branilaca kraljevstava bez granice i grada pepela

Budi veran Idi

 

GOSPODIN KOGITO  POSMATRA U OGLEDALU SVOJE LICE

Ko je pisao  naša lica, sigurno ospa kaligrafskim perom ispisujući svoje „o“ ali od koga mi ovaj dvostruki podvoljak odkakvog žderovnje kad je cela moja duša izdisala za askezom i otkud su mi oči usađene ovako blizu jer ipak je on a ne ja zurio kroz čestar očekujući najedzdu Veneda

uši strašno klempave kao da dve kožne školjke
sigurno nasleđe od prapradeda što je lovio eho
grmljavine mamutske povorke kroz stepu

čelo ne mnogo visoko misli vrlo malo
– žene zlato zemlja ne dati da te zbace sa konja –
knez je mislio na njih a vetar ih nosio putevima
prstima su kidali zidove i odjednom s velikom vikom
padali u prazno da bi se vratili u mene

a kupovao sam u salonima lepote
pudere miksture pomade
miksturu za plemenitost
na oči stavljao mramor Veronezovo zelenilo

uši trljao Mocartom
nozdrve usavršavao mirisom starih knjiga
pred ogledalom nasleđeno lice
vreća u kojoj fermentiraju stara mesišta

srednjevekovne požude i gresi
paleolitski glad i strah
jabuka pada pored stabla
telo okovano lancem vrste

tako izgubih turnir sa licem

 

FORTINBRASOVA ELEGIJA

Česlavu Milošu

Sada kad smo ostali sami kneže možemo da porazgovaramamo kao čovek sa čovekom
iako ležiš na stepenicama i vidiš koliko i mrtav mrav
to znači crno sunce slomljenih zraka
Nikad nisam mogao da mislim bez osmeha o tvojim rukama
i sada kad leže na kamenju kao oborena gnezdaesposobne su kao i nekad To je zapravo kraj
Ruke leže posebno Špada leži posebno glava
i noge viteza u mekim cipelama
Pogreb ćeš imati vojnički mada vojnik nisi bio
to je jedini ritual u koji se malo razumem
Neće biti sveća ni opela biće fitilji i grmljavina
crno platno na kaldrmi šlemovi potkovane čizme artiljerijski konji doboši doboši znam ništa lepo
to će biti moj manevar pred preuzimanjem vlasti
treba grad ščepati za vrat i malo ga prodrmatii

Ovako ili onako morao si da pogineš Hamlete nisi bio za život
verovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku glinu
živeo si u stalnom grču kao u snu lovio si himere
požudno si grizao vazduh i odmah povraćao
ništa nisi umeo ljudki nisu umeo čak ni da dišeš

Sad imaš mir Hamlete učinio si svoje
i imaš mir Ostalo nije ćutanje nego preostaje meni
izabrao si lakši deo efektan potez
ali šta je junačka smrt u poređenju s večnim bdenjem
s hladnom jabukom u ruci na visokoj stolici
s pogledom na mravinjak i brojčanik časovnika

Zbogom kneže čeka me projekat kanalizacije
i dekret o prostitutkama i prosjacima
moram takođe da izmislim bolji sistem zatvora
jer kao što si dobro zapazio Danska je zatvor
Odlazim svojim poslovima Noćas će se roditi
zvezda Hamlet Nikad se nećemo sresti
ono što posle mene ostane neće biti predmet tragedije
Nije nam dato ni da se pozdravljamo ni da se opraštamo živimo na arhipelazima
a ova voda ove reči – šta one mogu šta mogu neće

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 39-40, priredio Raša Livada.

Crtež lavirinta: Amiens, Bibliothèque municipale, 1611.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s