Rečnik simbola: Srce

image

Srce, centralni organ jedinke, uopšteno govoreću, odgovara pojmu centra. Mada je na zapadu srce sedište osećanja, sve tradicionalne civilizacije, naprotiv, postavljaju u njega inteligenciju i intuiciju: možda se centar ličnosti premestio sa intelektualnog u afektivno. Ali zar Paskal ne kaže da velike misli dolaze iz srca? Može se takođe reći da se u tradicionalnim kulturama saznanje shvata široko, ne isključujući afektivne vrednosti.

Srce je zaista vitalni centar ljudskog bića, utoliko što osigurava cirkulaciju krvi. Zato je uzeto za simbol – a ne, naravno, za stvarni centar – intelektualnih funkcija. Takvu lokalizaciju nalazimo u Grčkoj. Značajna je i u Indiji gde se smatra da je srce (hridaya) Bramapura, Bramino boravište. Vernikovo srce, kaže se u islamu, je presto Božji. Kad se i u hrišćanskom vokabularu kaže da srce sadrži Kraljevstvo Božje, znači da ovaj centar individualnosti, kojem se u duhovnom razvoju osoba vraća, predstavlja praiskonsko stanje, pa prema tome mesto božanskog delovanja. Angelus Silesius kaže da je srce hram, žrtvenik Božji; ono ga može obuhvatiti potpuno. U Huang Ti Nei Kingu piše da je srce kraljevski organ; predstavlja kralja; u njemu boravi duh. Ako se crkva u obliku krsta poistovećuje sa Hristom, mesto srca zauzima oltar. Za svetinju nad Svetinjama kaže se da je srce Jerusalimskog hrama, a on sam srce Siona, koji je, kao i svaki duhovni centar, srce sveta.

Pošto je srce u centru, kod Kineza postoji podudarnost između srca i elementa zemlja i broja pet. Ali zbog njegove prirode – jer ono je sunce – pripisuju mu i element vatru. Ono se uzdiže do načela svetlosti, objašnjava Suven. Svetlost duha, svetlost intelektualne intuicije i otkrovenja sija u pećini srca. Prema sufizmu, organ takve percepcije je oko srca; izraz nalazimo i u mnogim hrišćanskim tekstovima, posebno kod svetog Avgustina.

Egipatsko hijeroglifsko pismo srce predstavlja vazom. Srce se dovodi u vezu i sa svetim Gralom, kaležom u koji je sakupljena Hristova krv. Značajno je da je obrnuti trougao, koji predstavlja kalež, takođe simbol srca. Kalež koj isadrži napitak besmrtnosti nužno dodiruje srce sveta.

U egipatskoj religiji srce ima temeljnu ulogu: prema memfitskoj kosmogoniji, bog Ptah je svojim srcem zamislio svemir pre nego što ga je materijalizovao snagom stvaralačke reči. Ali ono je, pre svega, u svakom čoveku centar života, volje i inteligencije. Za vreme psihostazije srce pokojnika – jedini unutrašnji organ koji se u mumiji ostavlja na svome mestu – polaže se na jednu od posuda vage, a skarabej srca, najvažnija amajlija, ima urezanu čarobnu formulu koja srce sprečava da na Ozirisovom sudu svedoči protiv umrlog. Čovekovo srce je njegov vlastti bog, a moje srce je bilo zadovoljno mojim delima, zapisano je u biografiji jednog učenika mudraca. Isto tako, na jednoj steli u Luvru, srce se izjednačuje sa savešću: a moje srce mi je nalagalo da izvršavam te radnje, ono je upravljalo mojim poslovima. Meni je bilo odličan svedok… Uspevao sam, jer je ono dalo da delujem… Ono je Božji sud koji postoji u svakom telu. Najveću želju svakog čoveka iskazuje Paheri od El-Kaba: Neka večnost pređeš blagošću srca, naklonošću boga koji je u tebi. Srce je tako u nama simbol božanske prisutnosti i svest o toj prisutnosti.

U grčkorimskoj antici srce nema sasvim jasno određeno simboličko značenje. Prema jednom predanju, Zevs koji je progutao Zagrejevo srce dok je ono još kucalo (Zagreja su raskomadali titani), preporodio je svog sina izrodivši sa Semelom Dionisa. Izgleda da je to jedina legenda u kojoj srce ima neku ulogu; a to je uloga načela života i ličnosti; srce preporođenog Zagreja stvoriće Dionisa.

U biblijskom predanju srce simbolizuje unutrašnjeg čoveka, njegov afektivni život, sedište inteligencije i mudrosti. Unutrašnjem čoveku je srce ono što je telo spoljnom. U srcu se nalazi načelo zla, pa je čovek uvek u opasnosti da pođe za svojim opakim srcem. Izopačenje srca dolazi od tela i krvi. Babija ben Ašer objašnjava izreku: voleti svim svojim srcem time što je srce prvi organ koji se oblikuje i poslednji koji umire, pa izraz svim svojim srcem znači isto što i do poslednjeg daha.

Srce zauzima značajno mesto u hebrejskom predanju, čak i u onim slučajevima u kojima se prizivanje srca čini neočekivano i bezrazložno. Tako se, na primer, paziti kaže: sim lev, to jest, staviti svoje srce, a meditacija znači: govoriti svom srcu.

Andre Lefevre napominje da je reč srce upotrebljena u Bibliji desetak puta kako bi se označio telesni organ, dok pronalazi više od hiljadu primera u kojima je njegovo tumačenje metaforičko. Iz srca proizilaze pamćenje i mašta, kao i budućnost, pa otuda rečenica: Ja spavam ali moje srce bdi. U duhovnom životu srce ima centralnu ulogu: ono misli, odlučuje, pravi planove, potvrđuje svoju odgovornost. Uzeti nekome srce znači učiniti da izgubi nadzor nad sobom (Pjesma nad pjesmama):

Otela si mi srce,
sestro moja, nevjesto,
otela si mi srce
jednijem okom svojim,
i jednijem lančićem s grla svojega..

Srce se dovodi u vezu sa duhom, a ponekad se izrazi zbog njihovog istovetnog značenja i zamenjuju. Otuda: I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas! (Jezekilj, 36, 26); Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena, i poništena ne odbacuješ, Bože (Psalmi 51, 17). Srce je uvek jače vezano za duh nego za dušu.

U islamskom predanju srce (qalb) ne predstavlja organ afektivnosti, već organ razmišljanja i duhovnog života. Tačka u kojoj se duh utiskuje u materiju za čoveka je suštinska ta oscilacija koja sve uređuje, a smeštena je unutar jednog komada mesa. To je skriveno mesto i tajna svesti.

Duhovni organ koji Sufiji zovu srce jedva se razlikuje od duha: Žili kaže da, kada Koran govori o božanskom duhu koji je udahnut Adamu, tada je reč o srcu. Isti mistik opisuje srce kao večnu svetlost i uzvišenu svest koja se otkriva u kvintesenciji stvorenih bića, da bi tako Bog mogao da posmatra čoveka. Srce je Božji prestol i njegov hram u čoveku, centar božanske svesti i kružnica kruga svega što postoji.

U islamskoj psihologiji srce upućuje na najskrivenije, najtajnije i najautentičnije misli, samu osnovu intelektualne čovekove prirode.

U modernim predanjima srce je postalo simbol profane ljubavi, milosti u smislu božanske ljubavi, prijateljstva i ispravnosti. Genon napominje da je srce imalo oblik obrnutog trougla. Kao i ostali simboli koji imaju taj oblik, i srce se dovodi u vezu sa pasivnim ili ženskim principom sveobuhvatne objave dok se simboli prikazani uspravnim trouglom dovode u vezu sa aktivnim, muškim principom.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Nepoznati autor, stranica iz rukopisa posvećenog alhemiji.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s