Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“ . Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.

.

LAMENT

Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me

Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki

Nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žena

Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.

.

KAKO JE DOBRO

Kako je dobro Mogu da skupljam
jagode u šumi
mislio sam
nema šume i jagoda

Kako je dobro Mogu da ležim
u senci drveta
mislio sam drveće
ne daje više hlada

Kako je dobro S tobom sam
kako mi srce bije
mislio sam čovek
nema srca

.

USPOMENA PRVA

Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece

Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku

dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu

.

USPOMENA DRUGA

Jesen

Stajala je u prozoru
hladna modra oka
ruku pokrivenih
pegama od žuči
crvenih noktiju

Tvoj beli šeširić
koji ti je zbacio vetar
leti
kotrlja se stazom
između trnjina
ti trčiš za njim
smeješ se i cičiš

ti stalno trčiš
ja te hvatam u zagrljaj

ODREŠENE RUKE

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kad bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

.

U ŽURBI

Čitao je knjigu
bila je nedelja po podne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi

na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu

negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje

drugi ljudi se se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi

.

MOŽE SE

Pamtim da su ranije
pesnici pisali „poeziju“
mogu se još pisati pesme
mnogo mnogo godina
a mogu se takođe raditi
mnoge druge stvari

.

NEPOZNATO PISMO

Ali Isus se sagnuo
i pisao prstom po zemlji
zatim se opet sagnuo
i pisao po zemlji

Majko tako su zaostali
i prosti da moram da pokazujem
čuda stvaram takve smešne
i nepotrebne stvari
ali ti ćeš shvatiti
i oprostićeš sinu
pretvaram vodu u vino
vaskrsavam mrtve
hodam po moru

oni su kao deca
treba im stalno
pokazivati nešto novo
zamisli

Kada su mu se približili
Matej Marko Luka Jovan
zaklonio je i izbrisao
slova
zanavek

.

ZA SRCE

Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista

.

KO JE PESNIK

pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode

.

O IZVESNIM OSOBINAMA TAKOZVANE POEZIJE

Na primer

poezija gubi moć
već posle ponoći
malo zamora
menja je
da ju je nemoguće prepoznati
pretvara je u pregršt reči
lišenih života
u nešto monstruozno
kao cvet od papira
kao ljubav od mesa

poezija gubi vid
o ponoći
ili samo u podne
posle ručka

poezije nema
pri rođenju
i pri umiranju

nema poezije
u 22 časa
prvog marta 1961. godine

nema poezije
u čoveku hladnom
i nema poezije
u čoveku vatrenom

u mlakom
u mlakom može da živi
da se razvija

cedi se iz pukotine
iz mane

.

NACRT ZA SAVREMENU LJUBAVNU PESMU

A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

ranije ljubavne pesme
bili su opisi tela
opisivali su ovo ili ono
na primer trepavice

a crvenilo je ipak
potrebno opisivati
sivilom sunce kišom
bulke u novembru
usta noću

najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreti u noći
grudi trbuh butine Kibeline

izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žeđi
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode

Nedostatak glad
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma

.

USRED MNOGIH POSLOVA

Usred mnogih poslova
veoma hitnih
zaboravio sam
da treba i
umreti

Lakomislen
zanemarivao sam tu dužnost
ili sam je ispunjavao
nemarno

od sutra
sve će se izmeniti
počeću da umirem brižljivo
mudro optimistički
bez gubljenja vremena

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.
Preveo sa poljskog Petar Vujučić.
Slike : Miguel Laino

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s