Edmon i Žil de Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“

François-André Vincent (1746–1816) Mademoiselle Duplant c.1793

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali…; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama.

Državni magacin nameštaja, smanjen oduzimanjem njegovih oklopa, smanjen gorenjem kraljevskih ćilimova radi vađenja srme iz njih, osiromašen prodajom neocenjive zbirke kraljevskog bisera za vreme uprave Pomerijeve i Tjerijeve, osiromašen na taj način već za blizu 1.300.000 franaka, lišen za vreme septembarskih dana nenaknadivih primeraka, taj Magacin tuguje, upropašćen, za svojim propalim sjajem.

U kraljevskim zamkovima vatra pali, divljak pustoši, lopov pljačka. Iz privatnih palata u parizu, iz kojih su se iselili domaćini, sele ono što je palate krasilo. Od privatnih nameštaja emigranata, gijotiniranih, konfiskovanih, rodoljubi prave za sebe imanje ili vatru. Federalci, tamo gde logoruju, čupaju finu drvenariju da se ogreju, dok drugi skidaju sa prozora od češkog stakla drvene okvire. Olovo, koje se uzima gde god se može, šalitra koju traže na sve strane, ostavljaju provaljene krovove ili ogolele zidove, a ono što ostane od nameštaja bez gospodara, izdaje se u Bilionovoj palati budzašto kakvom trgovcu starom gvožđurijom, Tako je prodan za bednu cenu Bretejov časovnik od malahita, jedini poznat u svetu. Tako su čuveni stolovi od okamenjena drveta Marije Antoanete, koji vrede više od 120.000 livara, prodati za 8.000; kao časovnik od 10.000 livara sa Sorbone što je prodan za 1.500 livara; kao slika Minita u Šajou data za 600 livara jednom kupcu koji je za nju odmah izvukao 1.000 zlatnika; kao Scipionov srebrni štit koji je prodan za 1.500 livara i umalo nije postao žrtva jednog zlatara, kao jedan klavir od 6.000 livara što je prodan za 100 zlatnika; kao što su dragocene Bokerinijeve note, donesene iz Šanijia, ne prodate nego poklonjene. Pri prodaji narodnih dobara, nameštaj zamkova nije ušao u procenu.

Na to stavljanje Francuske na doboš, tu vizitaciju jednog veka, stiču se žurno pljačkaši od zanata. Jevrejski trgovci koji, nema mnogo vremena, nisu mogli preći iz jednog alzaškog sela u drugo a da ne plate kopstik, sad oslobođeni ropstva i krećući se slobodno, u gomilama trče, ispruživši ruke, i od jedne kafane u ulici Sen-Marten, ubrzo prozvane Jevrejskom kafanom, prave berzu posmrtnih ostataka Francuske, Odatle odlaze u Nešatel denjkovi slika, skulptura, vaza, ukrasa od oltara, misala, koji se rasprodaju u Švajcarskoj i celoj Nemačkoj. U tim Jevrejima nalazi Engleska, koja nam je maločas odnela slike iz galerije vojvode od Orleana i Laborda, svoje trgovačke posrednike. Oni tovare na brodove za Englesku galeriju Šoazel-Gufije, koja je ostala spasena za Francusku samo zahvaljujući zabrani odlaska udarenoj na brod spreman da digne jedra. Oni su hteli da pošlju njoj dva Lorena i Van Dajka koje je očekivala da dođu iz Pariza, a koji su srećom zadržani jednom zaplenom robe.

Ali u isto vreme kad su ta nekolika remek-dela bila spasena, u Nansiju je za nekoliko časova spaljeno slika u vrednosti od 100.000 talira! U Verdenu ulične mase igraju kolo pred vatrom koja je napravila pepeo od svih umetničkih predmeta što ih je imala gradska opština! U potpunom ludilu neznanja, na jednom mestu jedna prostačka ikonoborna rulja razbija bistu Lineovu za koju drži da je bista Šarla IX! Tamo, u Pasiju, razbija paganske reljefe koji su joj se učinili hrišćanski! U Parizu časovnik Demulenovog tasta, Diplesija, uzapćen je, jer su se njegove kazaljke završavale listovima deteline, a listovi deteline liče na cvetove ljiljana!

To je najezda varvara izlivena u večnu Francusku: hoće da razbiju jednog bronzanog jelena u Aneskom zamku jer uobražavaju da predestavlja vlastelinsko pravo lova! Hoće da unište u kući člana Konventa Brijea Karačijeve slike, jer su na njima predstavljene crkvene utvare! Hoće da potroše na barutne fišeke misal versajske kapele! Zahtevaju da se dva srebrna zavetna štita pretope u Kovnici! Zahtevaju da se pretope medalje francuskih kraljeva i Koronelijevi nebeski krugovi, svi umetnički predmeti koji imaju vrednosti za kovanje novca, ako bi nosili i potpis Zabludeli – ti vandali koji skidaju patinu sa bronza držeći da je to neka mrlja!

Ali u tom spisku stvari koje je proganjala ili uništavala Revolucija, knjiga treba da dobije prvo mesto. Odmah po ukidanju monaških udruženja, preprodavci knjiga nanjušili su kaluđerske biblioteke, šunjali se oko njih, opkolili ih, i uprkos dekretima, biblioteka Sv. Jovana u Lanu, Sv. Farona u Mou prodane su, po katalogu nekog izmišljenog opata, u Bilionovoj palati; biblioteka benediktinaca klinijevskog reda, na Sorbonskom trgu, imala je istu sudbinu. Malo zatim, u istoj Bilionovoj palati, cela biblioteka iz Sv. Mora koju je bio kupio knjižar Gefije, pošto je skinuto ime opatije razblaženom kiselinom, odlazi u rasprodaju; i inostranstvo je skoro celu odnosi. U zgradama Kordelijerskog manastira knjige se prodaju na gomile od dvadeset, trideset i četrdeset hiljada funti. Prilikom prodaje knjiga nalaze se već narodni gardisti kojima nije bilo dovoljno što su sabljom skidali korice s grbovima po antikvarnim izlozima, nego bajonetima buše sveske kad ih procenitelj baca na sto, ako crveni maroken na njima nosi grb! U unutrašnjosti, uprkos dekretu od 23. oktobra 1790, koji je naređivao da se udare pečati i napravi katalog knjiga, bacali su ih kao neupotrebljivu hartiju, trpali jednu na drugu u staru burad, kao u Arneu, ili su ih desetinama hiljada pustili da se razvuku, kao u biblioteci Mežan u Eksu. I onda, što se tiče knjiga, osim aristokratskih znakova na poleđini i na koricama, ako ima neka posveta, napomena o dopuštenju za štampanje, neka vinjeta, naslovna strana, cvetna šara na dnu – to sve zaslužuje da ode na vatru, i na vatru odlazi. Neki predlažu da se skidaju sa knjiga starog režima korice, da se skine posveta, skine odobrenje za štampu, i da se tako zadrže. To je ono vreme kad je Amejon nadgledao spaljivanje šest stotina pedeset i dve kutije povelja poreklom iz kraljevske knjižnice… Koliko samo spaljenih knjiga! I ako pariska Komuna ne pušta naređenje da se sve spale, to je samo zato što su joj, jednom, rekli da se iz njih može praviti tutkalo, drugi put, što je građanka Simon obećala da od njih pravi hartiju za pisanje.

Spomeni koji su molili za milost, portreti na kojima su ponovo živeli preci i porodice kojih više nema, blagi likovi koji su se ozbiljno smešili današnjem naraštaju, te knjige koje su bile tako svoje po utisnutom porodičnom grbu, te gravire na kojima su Gravelo, Ezen, Moro izvijali ljupkosti zlatnog doba budoara, ta pisma koja bi ispričala anegdoti istoriju XVIII veka: – u vatru! brzo, u vatru!

Napomene:
Zahvaljujem se Aleksandru D. Miletiću na otkriću ovog teksta.

Slika: François-André Vincent (1746–1816), „Mademoiselle Duplant“, 1793.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s