Konstantin Kavafi: Pesme o umetnosti, starosti, Erosu i Aleksandriji

Kolmanskop

STARAC

U jednom delu unutra u bučnoj kafani
pognut nad stolom sedi jedan starac:
s novinama ispred sebe, bez društva.

I sa prezirom prema bednoj starosti
razmišlja kako se malo radovao godinama
kada je imao i snagu, i rečitost, i lepotu.

Zna da je ostario jako; to oseća, to vidi.
A ipak ono vreme kad je bio mlad izgleda mu
kao juče. Kao kratak interval, kako kratak interval.

I razmatra kako ga je Mudrost prevarila;
a on, kako joj je verovao uvek – kakva ludost! –
toj lažljivici koja je govorila: „Sutra. Imaš mnogo vremena“.

Seća se strasti koje je gušio; a koliku je
radost žrtvovao. Njegovu razboritost nerazumnu
svaka izgubljena prilika sada ismeva.

Ali od tako mnogog razmišljanja i prisećanja
starcu se zavrtelo u glavi. I on zaspi
na kafanski je položivši sto.

OD DEVET SATI

Dvanaest i trideset. Brzo je prošlo vreme
od devet kada sam upalio lampu,
i seo ovde. Sedeo sam ne čitajući,
i ne govoreći. Sa kim da razgovaram,
potpuno sam u ovoj kući.

Slika mog mladog tela,
otkad sam u devet upalio lampu,
pronašla me je ovde da me podseti
na zatovrene sobe pune mirisa,
na uživanje iz prošlosti – kakvo drsko uživanje!
I takođe mi je pred oči iznela
ulice koje sad više ne prepoznajem,
prepune lokale koji više ne rade,
i pozorišta i kafane što su nekad postojale.

Slika mog mladog tela dođe
donoseći oči i tužne uspomene;
žalost u porodici, rastanci,
osećanja mojih rođaka, osećanja
pomrlih koja se tako malo poštuju.

Dvanaest i trideset. Kako je prošlo vreme.
Dvanaest i trideset. Kako su prošle godine.

VRLO RETKO

On je starac. Iscrpen i poguren,
osakaćen godinama i zloupotrebama,
korača polako i prelazi uličicu.
A ipak kad dođe svojoj kući da sakrije
svoju bedu i svoju starost, razmatra
svoj udeo koji još ima kod omladine.

Mladići sada govore njegove stihove.
Pred očima su im njegove vizije.
Njihov zdravi čulni mozak;
njihova skladna i čvrsta tela
trepere njegovim shvatanjem lepote.

NA ISTOM MESTU

Okolina kuće; kafane; susedstva
koja gledam i kojima prolazim, godinama.

Stvarao sam te u svom zadovoljstvu i u tuzi:
pomoću toliko događaja, toliko stvari.

I celo si se, za mene, pretvorilo u osećanje.

PO TAVERNAMA

Po tavernama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao sa Eparhovim sinom da b idobio
vilu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. –
Po tavernama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti, to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj – taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili zbog vile na Nilu.

ONO ŠTO MOŽEŠ

Ako bar ne možeš od svog života da učiniš ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

MORE UJUTRU

Da stanem ovde. Malo i ja da vidim prirodu,
sjajno plavetnilo jutarnjeg mora
i vedrog neba i žutu obalu; sve
divno, sasvim obasjano.

Da stanem ovde. Da se zavaravam kako to vidim
(spazio sam sve to doista čim sam zastao);
a ne i ovde ove svoje sanjarije,
svoja sećanja i slike uživanja.

JONSKA

Zato što smo razbili njihove kipove,
zato što smo ih prognali iz njihovih hramova,
uopšte nisu zato umrli bogovi.
O zemljo Jonijo, još tebe vole,
još se tebe sećaju njihove duše.
Kada nad tobom osvane avgustovsko jutro,
tvojim vazduhom prolazi plamen njihovog života;
i ponekad jedan eteričan lik mladića,
neodređen, brzog koraka,
prelazi preko tvojih brežuljaka.

NA ITALSKOJ OBALI

Kem Menedorov, mladi Grk iz Južne Italije,
provodi svoj život u uživanjima;
kao što obično čine svi mladići
iz Velike Grčke odgajeni u raskoši.

Ali danas je izuzetno, uprkos svojoj prirodi,
rasejan i utučen. Na samoj obali,
duboko ožalošćen, gleda kako se istovaruju
brodovi s plenom s Peloponeza.

Pljačkaju Grke: plen iz Korinta.

I dans, svakako, nije pravo,
nije mogućno da mladi Grk
iz Italije zaželi da se zabavlja.

MLADIĆI IZ SIDONA (400. GODINE POSLE HRISTA)

Glumac koga su doveli da ih zabavlja
odrecitovao je i nekoliko biranih epigrama.

Dvorana je bila otvorena prema vrtu;
i blagi miris cveća koji je ulazio spolja
mešao se sa mirisima
petorice negovanih sidonskih mladića.

Čuli su stihove Meleagra, Kinagore i Rijana.
Ali kada je glumac počeo da kazuje
„Ovde leži Ajshil iz Atine, sin Euforionov…“
(naglašavajući možda previše ono „slavan po hrabrosti“ i „maratonski gaj“),
naglo se diže jedan mladić, živahan,
lud za književnošću, i povika:

„Taj mi se epigram uopšte ne sviđa.
Takvi izrazi liče na malodušnost.
Svome delu, hoću da kažem, podari svu svoju snagu,
svu svoju brigu, ali opet, na to svoje delo misli
i u nevolji ili kad ti kucne poslednji čas.
To od tebe očekujem i zahtevam.
A ne da sebi iz svesti sasvim izbaciš
sjajnu reč svoje tragedije –
onog Agamemnona, onog čudesnog Prometeja,
onakve likove Oresta i Kasandre,
onu Sedmoricu protiv Tebe – i na spomenik da staviš
s a m o reči kako si se u redovima vojnika, u gomili,
borio i ti protiv Datisa i Artaferna.“

PRVA STEPENICA

Teokritu se žalio
jednog dana mladi pesnik Eumen.

„Dve će godine kako pišem
a samo sam jednu idilu sastavio.
To je moje jedino celovito delo.
Visoko je, vidim, na žalost
vrlo visoko stepenište Poezije;
a s ove prve stepenice gde sam sada
nikad se neću uspeti nesrećnik.“

Reče Teokrit:

„Te su reči
neprilične i huljenje.
Makar i da jesi na prvoj stepenici, treba
da budeš ponosan i srećan.
To dokle si stigao – nije malo,
to što si postigao – slava je velika.
Jer već i ta prva stepenica
mnogo je od običnog sveta udaljena.
Na stepenicu tu da zakoračiš,
treba da punopravan građanin
postaneš u gradu misli.
A teško je u tome gradu
i retko biva da te prihvate za sugrađana.
Na njegovom ćeš trgu zateći zakonodavce
kojima se ne podsmeva nijedan avanturista.
To dokle si stigao – nije malo.
To što si postigao – slava je velika.“

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, prevod Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.

Fotografija: Mark Daniel

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s