Četri pesme Silvije Plat

VERTIKALNA SAM

Ali radije bih da sam horizontalna.
Ja nisam drvo s korenom u zemlji
Što siše minerale i majčinsku ljubav
Kako bih svakog marta mogla svetlucati u lišću,
Niti sam lepojka iz baštenske leje
Što privlači svoj dio uzvika “Ah”, živopisno obojena,
Nesvesna da će uskoro morati izgubiti latice.
U poređenju sa mnom, drvo je besmrtno
A krunica cveta nije visoka, ali više zapanjuje.
I ja želim dugovečnost prvog i drskost druge.

Noćas, u neizmerno maloj svetlosti zvezda,
Drveće i cveće rasipaju svoje prohladne mirise.
Hodam između njih, ali niko me ne primećuje.
Katkad mislim da mora biti da u snu
Na njih najviše ličim –
Sa mislima svojim izbledelim.
Za mene je mnogo prirodnije da budem ispružena.
Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,
A biću od koristi kad konačno legnem:
Drveće ce moći konačno da me dodirne,
a cveće će imati vremena za mene. 

RANI ODLAZAK

Gospođo, soba vam je odvratna od cveća.
Kad me izbacite napolje, sećaću ću se toga,
Ja, što sedim ovde i dosađujem se poput leoparda
U vašoj džungli s lampama od vinskih boca
Somotskim jastučićima boje krvavog pudinga
I belom letećom ribom od porculana iz Italije.
Smetnuh vas s uma, osluškujući kako ubrano cveće
Loče vodicu iz probranih posuda,
Bokala i krunidbenih pehara
Poput pijanaca s ponedeljnika. Mlečne bobice se
Svijaju, lokalno sazvežđe,
Ka svojim obožavaocima na stolnjaku:
Gomili očnih jabučica koje nagore zure.
Jesu li to latice ili listovi s kojima ste ih sparili –
Oni prugastozeleni ovali od srebrnog tkiva?
Poznate su mi te crvene muškatle.
Drugarice, drugarice. Smrde na znoj pod pazuhom
I na komplikovane jesenje boleštine,
Mirišu na mošus kao ljubavna postelja sledećeg jutra.
Peckaju me nozdrve od nostalgije.
Kanine baruštine: odežda vaše odežde.
Prstima dotiču ustajalu vodu kao magla gustu. 

Ruže u čovekolikom trbušastom vrču
Ispustile su noćas dušu. Bilo je krajnje vreme.
Njihovi žuti korseti bili su spremni da popucaju.
Vi ste hrkali, a ja sam slušala kako se latice otkačinju,
Puckujući i krckajući kao nervozni prsti.
Trebalo je da ih bacite na đubre pre smrti.
Svitanje je otkrilo poklopac na komodi
Kineske izrade. Sad su na mene oči iskolačile
Hrizanteme veličine
Holofernove glave, uronjene u isti
Anilinski grimiz poput ove nezgrapne sofe.
U ogledalu ih podupiru njihove dvojnice.
Oslušnite: vaši sustanari miševi
Riškaju po paketićima krekera. Fino brašno
Oblaže njihove ptičje nožice: cijuču od sreće.
A vi dremate, s nosem u zid zabijenim.
Ta kišica mi pristaje poput pokrova.
Kako smo dospele do vašeg potkrovlja?
Utrapili ste mi džin u staklenom pupoljku vaze.
Spavale smo kao klade. Gospođo, šta ja to radim ovde
S plućima punim prašine i jezikom  od drveta,

Do kolena u hladnoći i cvećem prekrivena

MEDUZA

Dalje od tog grebena kamenih plombi,
Očiju zakolutanih belim štapovima,
Ušiju što upijaju nerazgovetnosti mora,
Smeštaš svoju bezočnu glavu – Božju jabučicu,
Sočiva milosrđa,

Tvoji mamci
Polažu svoje divlje ćelije u senci mog broda,
Gurajući se ka srcu,
Crvena stigma u samom centru,
Plovi na isprekidanoj struji ka najbližem mestu polaska,

Vukući svoje Isusovske kose.
Pitam se, jesam li umakla?
Moje misli ka tebi vijugaju,
Stari pupče nalik na lopar, atlanstskim kablom,
Što se održava, izgleda, u stanju volšebnog oporavka.

Bilo kako bilo, ti si uvek tu,
Drhtavi dah na kraju moje žice,
Vodeni luk koji preskače
Moj vodeni bič, blistav i zahvalan
Dirljiv i zahtevan.

Nisam te zvala.
Uopšte te nisam zvala.
Pa ipak, pa ipak
Dohuktala si mi preko mora,
Debela i crvena, posteljica

Što parališe batrgave ljubavnike.
Kobrina svetlost
Što istiskuje vazduh iz krvavih zvončića
Minđušice. Nisam mogla da dođem do daha,
Obamrla i bez para,

Preosvetljena, kao rentgenski snimak,
Ko si mi pa ti?
Pričesna hostija? Cmizdrava Bogorodica?
Ni komadić neću uzeti od tvoga tela,
Boca u kojoj ja živim,

Grozni je Vatikan.
Sita sam do smri dosoljavanja.
Zelena poput evnuha, tvoja htenja
Sikću na moja sagrešenja.
Iš, iš, pipče ljigavi!
Ničeg nema među nama.

GROZNICA 41

Čisto? Šta je to?
Jezici pakla
Mlitavi su, mlitavi kao trostruki

Jezici mlitavog, debelog kerbera
Što na ulazu dahće. Nemoćan
Da lizanjem očisti

Grozničavu tetivu, greha, greha.
Fitilj zapomaže.
Neuništivi miris

Ugašene sveće!
Ljubavi, ljubavi, niski pramenovi dima viju se
Oko mene kao Isadorini šalovi, strah me je

Zakačiće se jedan i u točku zaglaviti.
Takvi sumpornožuti pramenovi dima
Sopstveni element tvore. Neće se oni razići

Već će oko zemlje kružiti
Gušeći staro i nejako
Bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
Grozna orhideja što
Viseći svoj vrt u zraku veša,

Đavolji leopard!
Izdelila je njega radijacija
I ubila začas.

Tela preljubnika pomazuje
Kao pepeo Hirošimu i razjeda.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
Gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi kao bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
Voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe ili bilo koga.
Telo me tvoje
Ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam –

Moja glava Mesec
Od japanske hartije, moja koža iskovana od zlata
Beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Sama sam kamelija neizmerna
Što žari se i leska, blesak do bleska.

Mislim da se uzdižem,
Mislim da ću se uzneti…
Razleću se brojanice od vrelog metala, a ja, ljubavi, ja

Čista sam acitilenska
Devica
Opervažena ružama

Poljubcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(Moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) –

20. oktobar 1962

Prevela sa engleskog Ljiljana Đurđić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s