Antonen Arto: Tri pisma za Pabla Pikasa

Pablo Picasso, „The Blind Man’s Meal“, 1903.

Pariz, 13. novembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso,
Napisao sam 5 pesama od kako sam stigao u Pariz i one su me učinile nesrećnim : Časopis La Rue je hteo da objavi dve ali je propao. Tri ostale pesme su ODBILI da objave neki drugi časopisi i listovi.
No, našao sam izdavača: G. Pjer Bordas, koji hoće da objavi, u jednoj knjižuci, svih tih pet pesama, me je zamolio da vas upitam da li biste hteli da ih ilustrujete sa pet-šest bakroreza ili litografija. To je za vas puno posla ali ipak vam šaljem pesme. Možda ćete hteti posle čitanja pesama vi, Pablo Pikaso, da kažete nekoliko reči o njima.
Budite uvereni da sam vam iskreno odan od srca.
Antonen Arto
*
Pariz, 20. decembra 1946.
Dragi Pablo Pikaso, dragi prijatelju,
Poverio sam vam 5 pesama otkucanih na mašini.
Pjer Loeb vam je kazao da bi hteo da ih objavi Pjer Bordas : 300. primeraka na luksuznom papiru i 1000. primeraka, na moj zahtev, na običnom papiru, da bi mogli studenti i siromašni pesnici, mladi ljudi bez novca, da ih čitaju a ne samo ljudi koji su se obogatili na crnoj berzi. Amerikanci iz obe Amerike i lame koji nisu videli rat već sto hiljada godina sem mužjake koji su uspeli da savladaju ženku, itd. itd..
Ovim hoću da vam kažem da su te pesme za mene zov kojim još uvek zovem savest, ne nalazeći za to bolju reč, jer gde još uvek postoji savest od vremena otkako zlo gospodari; samo nekoliko retkih ekstremiteta tela ljudske savesti nije učinilo neku svinjariju?
Ovo što radim nije umetničko delo namenjeno samo poznavaocima umetnosti, i mislim da će se Pablo Pikaso potpisati dletom ili stiletom, kao i ja, ispod onoga što užasava.
Hteo bih da vas vidim u subotu u podne, sem ako ne budete nečim sprečeni. Vaš,
Antonen Arto
*
Subota, 3. januara 1947.
Pablo Pikaso,
Nisam početnik koji traži ilustracije od jednog velikog slikara da bi lansirao svoje prve napisane pesme. Već sam se dovoljno zlopatio i preznojavao u životu da bih napisao pesme koje nisu baš mnogo vrednije od tog užasa iz kojeg su nastale, ali koje su dovoljne same sebi i nije im potrebna zaštita niti potpora bilo čija ili bilo koga, ma ko on bio, da bi živele svoj mali život.
Od svega što sam napisao od kako sam izašao iz duševne bolnice u Rodezu, izdvojio sam tih pet pesama koje su privukle pažnju jednog izdavača, koji je izrazio želju da te pesme budu ilustrovane sa nekoliko vaših bakroreza ili litografija, jer se ja s”m toga nikada ne bih setio. I ja sam takođe sposoban da napravim svoj portret i ilustrujem svoje tekstove vinjetama koje prestaju da bivaju crteži da bi postale živa bića. Neumorno sam fabrikovao, u Rodezu, crteže, ta živa bića koja su postala povod, službenicima policije duševne bolnice u kojoj sam se nalazio, da me bez prestanka maltretiraju.
Pedeset mi je godina. Živim u Ivriju. Proveo sam devet godina zatvoren u duševnoj bolnici, upoznao sam u njoj splačine od hrane i glad, tri godine sam proveo u samici, protivzakonito hapšen, mučen, bio u ćeliji i ludačkoj košulji, i pet meseci sistematski trovan kalijumovom kiselinom, čemu treba dodati da sam u Rodezu dve godine lečen elektrošokovima, pet puta bio u komi, na leđima nosim ožiljke od uboda noža, i trpim nepodnošljive posledice od udaraca gvozdenom šipkom zbog kojih su mi, u Dablinu, u septembru 1937. godine, operisali kičmu, što bi trebalo da znači da se jedva vučem ovakav kakav sam, i da nije previše prijateljski da me terate da već pet puta vučem svoje telo od Ivrija do ulice Grand Ogisten, bez ikakve potrebe.
Moguće je da vas moje pesme ne interesuju i da smatrate da ja nisam vredan truda, ali to ste mi trebali barem reći i počastiti me vašim odgovorom, ma kakav on bio.
Teško je vreme, Pablo Pikaso. Knjige, rukopisi, platna ili bilo koje drugo umetničko delo nisu više ništa; ono što govori o jednom čoveku je njegov život a ne njegovo delo iako je ono, u najmanju ruku, barem krik njegovog života. Moje delo je delo čoveka koji pati ali koji je čedan; živim sam, i ubeđen sam da je razlog tome što niste odgovorili na moja pisma ponajviše taj Demon koji vas, u vašim godinama, još uvek drži potčinjenim ne znam kojem predubeđenju ili kojoj napasti, kojem robovanju seksualnosti.
Savest mržnje, koja svima upravlja, zna puno načina kako da poseduje ljude koji ponekad poveruju da su spremni da hoće da učine napor da preskoče bestijalnost, a među tim ljudima, zahvaljujući erotizmu koji uzima više nego što daje, rođen je bog, onda kad sam se ja vratio na tu ključnjaču seksa, i odatle je sebe prozvao duh a ne telo, i nije na nekolicini retkih ljudi koji poverovaše da su rođeni neprijatelji pakosti, da ostvare, služeći se cakama seksa, tu opaku igru večnog fašizma boga.
Antonen Arto
Izvor: Hyperborea
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s