Antonen Arto o književnosti

Pablo Picasso, „At the Lapin Agile“, 1905.

Dođe trenutak kad jedan veliki pisac, čitajući njegovo delo, postane, za nas, trezor života ne znajući šta je život. Od tog trenutka, on i njegovo delo, postanu naša tajna, misterija koju je nemoguće demistifikovati, što nas tera, neuke i sveznalice, da počinjemo, svesno ili nesvesno, da je odgonetamo, objašnjavamo sebi i drugima, pojednostavljujemo, skoro banalizujemo. Imamo tada potrebu da tog pisca i njegov život identifikujemo sa njegovim delom, i on postane za nas, u isto vreme, duh sveca i nečastivog koji spavaju u nama a ne sanjaju da bi mi sanjali, ili ga proglasimo zlatom i kalom svakodnevnog života koji živimo. Kada je u pitanju veliki pesnik, on je uvek, sem u retkim izuzecima, naša amajlija i mađija. On postane najpre bog a mi ateisti, potom on je bezbožnik a mi smerne bogougodne duše kojima on kalja veru. Doživljavamo ga kao vrelo u nigdini gde se napajamo znanjima i saznanjima, a takođe je on za nas i jama bez dna gde uviremo skupa sa njim. Saznajemo da su njegove reči živa bića kao i mi, čujemo bat njihovih koraka ali ne znamo gde idu niti odakle dolaze, saznajemo da su oružje ali ne znamo kada ćemo se njima braniti od sebe ili od drugih, kada će postati opasnost za nas, niti koja opasnost, shvatamo da ne možemo da živimo bez njih a hoćemo da im pobegnemo.

Ali dođe trenutak kad umukne pesnikova reč u nama, postane kamičak u našoj obući koji nas tera da hramamo i zaustavimo se na putu za Beskraj, ostanemo pored puta, svačiji i ničiji, ali nas opominje da je put beskrajan i uzaludan; postane, takođe, gromada na drumu kojim idemo ili na kome smo se zaustavili – vreba li nas to neka opasnost? – , gromada koja može postati u svakom trenutku naša busija i naše razgolićeno srce na vetrometini nepoznatog. Postane li tada, takođe, bezimena pečurka na oborenoj kladi pored puta koja će nam, možda, utoliti glad pre nego što je pojede sunce ili ona samu sebe, ili će nas otrovati svojim medom i žučju, a ta klada, na kojoj je izrasla, možda ogrejati pre nego što istrune i kaže nam svoju tajnu vatre? Umuknula reč zna da sagori naše grudi, da nas zaslepi ili oslepi pre nego što nas obdari nekim drugim slepim vidom koji će nas učiniti vidovitijim.
Poezija je znamenita, retko kome znana, epidemija života-kuge, cilj je i bescilj samoj sebi. Treba li je zbog toga spaliti da bi izrasli skupa sa njom humaniji na zgarištu njenog doma, osećajniji, razumniji, mudriji, i ona sa nama i u nama? Tada bi morali da se poistovetimo sa pesnikom i njegovim delom, da budemo zov i eho njegove pesme, krik i muk groma ovekovečen u lažnom amanetu Gromovnika. No ona, besmrtna, kojoj od pamtiveka proriču blisku smrt, ostane onaj isti život od iskoni, naravoučenije pesnika. Da li je njena reč strvina na suncu iz čije se trule utrobe rađa, za nas, hiljadu novih života?
Pesnikova reč poseduje svoj sopstveni prostor tamo gde se ujedaju, mlečnom zubalima potenčenjaka, grobovi nadahnuća i groblja melodije, koji teraju život da im dozvoli da se oslobode svojih ideala u prostor u kojem dominiraju prošlost i budućnost (sadašnjost ne postoji), da skinu sa sebe masku onoga što zovemo naličje stvarnosti koja nas ovde, a ne u svemiru, skriva od nas da se ne bi videli.
Za mene je značajan, pre svega, neobjašnjivi čovekov magnetizam, koji sam primoran da okvalifikujem, ne nalazeći bolji izraz, kao njegovu energiju života. Tu neimenovanu energiju trebaću da prihvatim jednoga dana, da bi ona zauzela mesto uzvišene misli, tu energiju koja nam liči, gledana spolja, na krik. Jer čovečanstvo neće, po cenu života, da se potrudi da živi, da se preda prirodnoj energiji koja stvarnost čini stvarnošću i izađe iz nje prekaljenog tela kome nijedna oluja ne može nauditi. Čovečanstvo je uvek više volelo jednostavno samo da postoji a ne i da živi. Kada je u pitanju život, čovečanstvo obično traži energiju u genijalnosti umetnika to jest u umetnosti.
Treba priznati, ma koliko bili oholi i samozadovoljni, da nam pesnici kazuju neverovatnu istinu i pokazuju stvarnost. Istina, svaki pesnik na svoj način : jedni svojim nakaradnim ali savršenim slikama, drugi mitovima koji su izmislili mitove, treći življenim i (ne)življenim jezikom Adama i Eve. Pesnik od naše stvarnosti, koja je sama po sebi opsednuta mitovima, sujeverjem i bajanjima, izmišlja neku svoju stvarnost, tako da njegovi mitovi, sujeverja i bajanja postanu, za nas, stvarniji od svake stvarnosti. Veliki pesnik je onaj koji nas svojom pesmom ubedi ne samo da ne treba nego da je i uzaludno tražiti neku drugu stvarnost.
Pesnici znaju da je život nedonošče jer nijedna njihova pesma nikada nije završena, dakle svaki život će ostati krnj, baba-veštica bez unuka, sina i oca. To je jedina istina koja nas primorava da prihvatimo da život-leptirača postane što običniji, dostojniji da bude življen, sve ostalo je metafizika i nihilizam. Uprkos tome umetnost nije pesimistička. Nijedna umetnost nije digla na sebe ruku i ubila se; ne bi je mogli uništiti skupa bogovi i ljudi, čak i kad bi to hteli, jer umetnost je energija koja osmišljava život i bogovima i ljudima. Ne smrt!

Izvor: Ovdje, 403-405, 2002.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu internet magazina Hyperborea

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s