Sveti Sebastijan u delima Tomasa Mana i Dereka Džarmana

Derek Jarman - 'Sebastiane' , 1976. (promotional poster)

Derek Jarman – ‘Sebastiane’ , 1976.

Derek Jarman - 'Sebastiane', 1976.

Derek Jarman – ‘Sebastiane’, 1976.

U tekstu Uništiteljska komponenta lepote u delu ‘Smrt u Veneciji’ Tomasa Mana pisala sam o figuri i značaju za umetnost hrišćanskog sveca Sebastijana na čiju ličnost Tomas Man aludira u svom delu. Uz likovne predloške, koje sam ovoga puta dopunila, nastavljam priču o ovoj figuri, veoma značajnoj za istoriju zapadne umetnosti.

Prikaz svetog Sebastijana bila je česta renesansna tema. Krhki androgini mladić dvosmislene konstitucije naslednik je grčkog modela lepote. On oscilira između energičnosti i tromosti.

Obe komponente posmatračima su privlačne i seksualno provokativne. Strele koje se zarivaju u njegovo telo, dok on i u toj patnji zadržava svoju pozu dostojanstva, koja je istovremeno i erotična, jesu falusoidne strele Erosa, ubodi prodornog oka koje ne ume i ne može pred lepotom da kontroliše pogled. Androgini mladić istovremena je sinteza muške i ženske lepote.

Sveti Sebastijan vezuje se za hrišćansku tradiciju, ali i pre nje, naročito u grčkoj mitologiji bilo je androginih, samodovoljnih i narcisoidnih junaka koji su svojom lepotom doprinosili uništenju i sebe i drugih. Takvi su Narcis, Endimion, Ganimed, Apolon. U kasnijoj renesansnoj umetnosti čak i muževni i ratoborni bog Mars, ili pak Merkur, predstavljeni su kao androgine i seksualno dvosmislene figure.

Tomas Man je u delu Smrt u Veneciji pisao:

Lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.

Man figuru umetnika poistovećuje sa figurom sveca koji uprkos iznurenosti i malaksalosti dostojno pati i podnosi strele. „Bleda nemoć“ osvaja i životu daje neophodan polet. Sveti Sebastijan je rimski vojnik koji je branio prve hrišćanske vernike  zbog čega je osuđen. No, njega nisu ubile ove falusoidne strele, lečila ga je sveta Irena. Sebastijan je posle mučenja strelama opet uhvaćen i ubijen, a njegovo telo je bačeno u rimsku kanalizaciju (Cloaca Maxima)

Derek Džarman je bio inspirisan Pazolinijevim filmovima, ali i čitavom predhodnom književnom i likovnom tradicijom na koju se oslonio u filmu o svetom Sebastijanu koji je snimljen 1976. godine.

FULL MOVIE 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s