Štefan Cvajg o Rilkeu

rilke-cvajg

Ako drago ime Rajnera Marije Rilkea, premda je on nemački pesnik, ispisujem na stranicu pariskih dana, činim to stoga što sam se u Parizu s njim sastajao najčešće i najbolje, i što njegov lik vidim uvek, kao na starim slikama, kako se ističe na pozadini toga grada koji je voleo kao ni jedan drugi. Setim li se danas njega i onih ostalih majstora reči koja kao da je iskovana u delu prečiste zlatarske veštine, setim li se tih uvažavanih imena koja su nad mojom mladošću svetlela poput nedostižnih sazvežđa, onda mi se neodoljivo nameće setno pitanje: hoće li u naše sadašnje vreme nemira i opšte pometenosti ikad još biti mogućni tako čisti i samo lirskim slikama obraćeni pesnici?

Jedan je, eto, bio u Nemačkoj, a jedan u Francuskoj, jedan u Italiji, a opet svi u istoj otadžbini, jer živeli su jedino u pesmi, i time što su sa strogim odricanjem izbegavali sve efemerno, oni su, stvarajući umetnička dela, i svoj sopstveni život oblikovali u umetničko delo. Uvek mi se čini čudesnim što smo mi u mladosti među sobom imali takve pesnike bez mrlje i mane. Ja ne znam koliko još danas znače svi ti pesnici, Valeri, Verharen, Rilke, Paskoli, Fransis Žam, koliko oni vrede jednoj generaciji u čijim je ušima godinama, mesto te krhke muzike, tutnjalo klepetavo vodenično kolo propagande, a dva puta grmljavina topova.

Od svih njih možda niko nije živeo tiše, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. Ali to nije bila nikakva namerna, nikakva forsirana ili popovski drapirana usamljenost, kakvu je na primer Štefan George celebrirao u Nemačkoj; tišina je u neku ruku rasla oko njega, kud bi god išao i gde bi se god nalazio. Pošto je izbegavao svaku buku, pa čak i svoju slavu – taj „zbir svih nesporazuma što se skupe oko jednog imena“, kako je jednom lepo rekao – juriš sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime, a nikad njegovu ličnost. Rilkea je bilo teško pronaći. Nije imao kuće ni adrese gde bi se mogao potražiti, nije imao doma ni stalnog stana, ni službe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju će se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dušu predstavljala je tegobu već i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret sa njim uvek bio posledica slučaja. Stojeći, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, čovek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smešak. Tek potom bi poznao njegove plave oči, koje su, kad nekog pogledaju, svojim unutrašnjim zračenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali baš ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bića. Mogle su proći hiljade ljudi pored tog mladog čoveka sa pomalo melanholično obešenim plavim brkovima i s ponešto slovenskim ni jednom crtom naročite pažnje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvećih našeg stoleća; tek u bližem ophođenju otkrivala se njegova izuzetnost: neobična uzdržljivost njegovog bića. Beše mu svojstven jedan neopisivo tih način dolaženja i govora. Kad bi ušao u sobu u kojoj je okupljeno neko društvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva ko primetio. Sedeo bi tada tiho slušajući, ponekad nehotice dizao čelo čim bi mu se učinilo zanimljivim, a ako bi sam počeo govoritti, onda uvek bez afekcije ili strsnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao što mati priča basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slušati kako se u njemu i najravnodušnija tema oblikuje u nešto slikovito i značajno. Ali tek što bi osetio da je u jednom širem krugu postao centar pažnje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje ćutljivo, pažljivo osluškivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tišine; čak i kada se smejao, činio je to jednim tek samo nagoveštenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i ništa mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osećanja. „Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi što svoja osećanja bljuju kao krv“, kazao mi je jednom, „i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“ Ne manje nego za odmerenošću u ponašanju, on je imao upravo fizičku potrebu za redom, čistoćom i tišinom; satima bi stajao smeten posle vožnje u prepunom tramvaju ili sedenja u bučnom lokalu. Nije podnosio ništa vulgarno, i premda je živeo u skučenim prilikama, odevanje mu je uvek predstavljalo sumu brižljivosti, čistoće i ukusa. I ono je bilo jedno promišljeno, poezijom prožeto umetničko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim ličnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovršenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najličnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put – moju pomoć je s pravom odbio kao nenadležnu – kako pakuje kofer. Ličilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usađivan je gotovo nežno u brižljivo prišteđeni prostor; bio bih se osećao prestupnikom da sam tu na cvet nalik hrpu razorio svojom rukom koja bi pokušala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne smao što je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brižljivo, na najlepšoj haritiji, da je svaki red prema drugome stojao u istoj visini kao da je meren santimetrom; čak i za najnevažnije pismo birao bi odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, čisto i okruglo do samog marga. Nikada, ni u najužurbanijem saopštenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevučenu reč, nego bi uvek, čim mu se koja rečenica ili izraz ne učine potpunim, s veličanstvenom strpljivošću ispisivao čitavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nešto što nije potpuno savršeno.

U šest objavljenih svezaka njegovih pisama nećete gotovo nikad naići na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle školskih doina jedva da je iko kod njega stekao pravo na ono bratski prisno „ti“. Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnošljivo da bilo koga ili bilo šta pusti odviše blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizičku nelagodnost. Ženama se u razgovoru lakše davao. Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu je postajao znatno slobodniji. Plašljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu što širi sva srca, delovao daleko ajneuzdržljivije, možda i stoga što se ovde još nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osećao slobodniji i srećniji. Posetio sam ga onde u dvema različitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuća u kojoj bi se on mogao odomaćiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bučnim susedima, već radnije kakva stara, makar i manje udobna, a što se tiče unutrašnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnošću za uređivanjeznao smesta tako udesiti da bude smišljeno i da odgovara njegovom biću. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili čanku blistalo cveće, što su mu ga možda žene poklonile, ili ga je možda sam s ljubavlju doneo kući. Uvek su sa zida svetlile knjige, lepo povezane ili brižljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne životinje. Olovke i pera ležahu na pisaćem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poređani u čist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolički krst, koji su ga, čini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj ćeliji pomalo religiozan karakter, iako njegova pobožnost nije bila vezana za određenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osećalo se da ju je on brižljivo odabrao i nežno čuvao. Ako ste mu pozajmili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznički dar prevezanu šarenom vrpcom; još se sećam kako mi je, kao dragocen poklon, doneo u stan rukopis Melodije o ljubavi i smrti, i još danas čuvam omot koji ga je pokrivao.

Ali najlepše je bilo šetati sa Rilkeompo Parizu, jer to je značilo videti i najneupadljiviju stvar u njenom punom značaju i sa takoreći prosvetljenim očima; primećivao je svaku sitnicu, i čak je imena firmi, ako mu se činilo da zvuče ritmično, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, beše njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uočio.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s