Momčilo Nastasijević: „Beleška za stvarnu misao“

Unknown Artist,

Unknown Artist, ‘Daedalus’s Labrynth’

„Odsudno početi. I plug učini zemlji nasilje. I klica semenu. Mena rođenja ako se time nije u čemu umrlo. Početak je tada suštinski što i kraj, sve bude u svemu, i ni kraja ni početka. Od velikog hoću tada nastane još veće moram. Tada i misao iz mozga suštinski nije drugo do brizganje biljke iz zemlje.Te duhovnu javu, kao legitimno dalju stvarnost u sebi, tek osetim odakle prestaje obmana moje misaone slobode.

I nazrem tu vančulnu javu duha: kao geometrija je, ali živa, ali nesamerljiva. I za koliko se usudim, ipak, u merenje, siguran je znak, za toliko još nisam izašao iz sebe.

U čemu je kriterijum mojih lutanja i obmana? Sa ove okuke ili one, najednom jasno mi se otvori u saznanju. Upravo kroz ta lutanja i obmane, neshvatljivom nekom sistematičnošću, nešto se u meni sve dalje i dalje izatkiva. Kao ko je slep, a ipak nalazi sebi puta. I eto, u toj javi, koja je sa sve većim ostvarenjem sve manje moja, tek u njoj nazirem sebi opravdanje.

Time što postojim u kretanju, time što rasuđujući odlučuje mozak hoću li ovuda ili onuda, ne preteram li vrlo često u necelishodnosti, krećući se samo radi kretanja, misleći radi misli. U tome je samoobmana slobode (čitaj: proizvoljnosti) misli. Kao točak koji je na zupce, a nezavisno se okreće, ne izaziva sobom nikakv dalji pokret.

Jer ima stvarna misao. Ona je čudesno (a zar to nije isto kao kad bih rekao prirodno) produženje, kao u dalje nekud stanje, celokupnoga kroz čoveka ostvarenog postojanja.

Ali, ponavljam: zubac mozga malo često ne hvata preteški točak stvarnosti. Časovnik se uscaktao, i nikad bolje, ali skazaljke ne pokazuju vreme. Zaustavi tada mozak, bezmalo, pa je isto tako nemoguće kao zaustaviti želudac ili srce.

Jer čemu ma i pojam, ma i sud više preko telesne, preko životne neophodnosti. I nazrem: samo se kroz taj minimum dostigne do maksimuma.

Teškoća koju obiđem u stvari oslabi me, za koliko bih ojačao da je savladah: nikad ni u čemu sebe obmanuti. Do samouništenja. Do svesmislene čistine. Do duha.

I ako sam u toku zaista, onda za čim bilo pokrenut, uložiti se sav. (A zar u ponečemu i totalno mirovanje ne znači to?) I ništa, bukvalno ništa, ne čuvati za sebe.

Jer se raspada životna ušteda, taloži se, zatvara izlaze u čistinu. I jer potrošiti se radi drugog, radi svačega što nije svoje ja, nazrem, samo je nužna priprema, olakšanje sebi strašnog suda prelaska u dalje stanje.

Šta biva sa neutrošenim? Šta biva sa čvrstim kad mu je trenutak samo još ostao da je gasovito, a još nije bilo tečno?

Kad najviše, i od svačega, strepim za sebe, najednom, i kao nehotice, neizreciva neka tišina zavlada u meni. Zovem to, iz agonije svoga ja ustrujati u biće Za dragoceni tada trenutak, sve mi toliko isto bude značajno koliko do maločas samom sebi ja. Strah me je kočio, strah predodređivao moje korake, strah od ličnog prestanka. A gle, životinja i biljka i svaka u Boga tvar, jer su pošteđene od samoobmane prestanka, jer su svojim postojanjem istovremeno i jane ja, samo se one u potpunosti, samo one u lepoti bivanja. a ja, kome je duži put dosuđen, i patništvo na tom putu, sve donde ne dokle kroz sve zavojice svoga ja ne izmoždim sebe do vanlične svesti.

Tek odatle sve jeste i sve je moje, jer ni ja više nisam svoj. I tek odatle, propevati, a to se dublje može ćutanjem nego glasom, jedini je odziv na sve prizive. I jasnije no ikad osetim, samo sam smerna struna: zatreperim pod nekim moćnim gudalom.

Tako i zvono: ne odaje zvuka, mukao mu bude treptaj, ako ne lebdi u prostoru.

Tako i Šekspir: Mukao čvor sebe (a to je svega stradalničkog u čoveku) razdrešuje u Hamleta, u Lira, u Ričarda III. Otpevava kroz njih što bi, zatvoreno u tvrde zidine Šekspira jedinke, da zatruje sebe sumnjičavom misli; da je od dobrote oboleo, slepo sebe u ništavilu rastoči; da silu Erosa izopači u nasladu ubijanja. Otpevava, a to znači ništa manje nego: čega god se čovek oslobodi kroz duh, najdragoceniji je dar svima za beskraj pojediačnih oslobođenja.

Porođajni bol tada je suštinski što i radost stvaranja.

Živeći u srži sam, pa bio ili ne bio svestan nje. Ako iole jesam, onda još živeći rijem po životu za tom srži.

Što istinitije saznajem, to dublje zaboravljam sebe. I gle, dođe trenutak kad pri najčistijoj svesti čovek se nasmeši i onom, i tim dublje, što njega najličnije pogađa. Nasmeši se od saznanja, od radosti saznanja.

Isto tako, i bol još iz materine utrobe, zar bi se ikad preboleo, da sa čudnom upornošću tražeći se, ne prodre najzad izraz: rodni taj bol je, u svemu naći sebe, svemu se saopštiti, do zaborava svog izvora, do rasplinuća tvari u istovetnost bivanja. A tek odatle nastane fenomen pevanja: rodni bol se izokrene u radosnog ostvaritelja nadstvarnosti.

Kvari me, domognuti se većeg nego što podnosi sopstvena snaga: jer obmanuv se da mogu više nego što mi je dano, ono nedovoljno moći ode na izgradnju privida nadmoći. Siguran put u nakaznost.

A naprotiv, neobično porastem u moći ako mi se manji delokrug odredi nego što zaslužujem. osetim se pretekao. A od preteka tek nastane istinska delatnost.

Isto tako, imati van stvarne potrebe, opasnost je da se skučim u gramžljivca, ili raspadnem u sladostrasnika. I delio bih ljude prema tome koliko koji bez lične štete može podneti zlata. A najvećem broju dao bih za dlaku manje od nasušnog.

Na štakama pojma i suda gegucam kroz suru prividnost sporednoga. Polazeći u glavno, sa štakama nestane i sakatosti: bez ijednog sredstva sa krilatom lakoćom tamo se uleće.

Jer rasuđivati, već je početak poraza pred suštinom. Izraziti sud, suštinski je poraz. „

Momčilo Nastasijević, „Eseji, beleške, misli“, Sabrana dela.
Advertisements

2 thoughts on “Momčilo Nastasijević: „Beleška za stvarnu misao“

  1. У прилог тексту:
    „…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика. Матерња мелодија је оно што настаје кроз органско самоорганизовање речи и њихових звучних особина. То Настасијевић каже овим речима: „У одсусдном тренутку нешто се искаже усталасалим гласом у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз реч проструји тајанствена сила и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње“…

    „…Изразити национално путем језика, тј. путем његове мелодије, већа је амбиција него изразити само нешто лично. Али и од тога националног постоји нешто још дубље. То је нешто општечовечанско, општељудско… Следећи корак, посве логичан, Настасијевић је предузео у том правцу… Не само да изрази себе и свој национални колективитет, већ да изрази Све, да продре у Све, да се изједначи са Свим. Тако велика амбиција била је логички заснована на његовом основном опредељењу да достигне саму бит ствари… Да би се изразило Све, дакле, оно што је још дубље од националног, било је потребно мислити стварну мисао. То је мисао која ће субјекта који мисли изједначити са Свим, тако што ће га растворити у њему. А да би се та стварна мисао изразила, потребно је наћи и нову функцију за реч. За свакодневну комуникацију довољна је и обична, „саобраћајна“ реч. Али за ону најдубљу амбицију потребна је једна другачија. То је „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“

    Одломак из поговора Петра Милосављевића за књигу поезије Момчила Настасијевића „Седам лирских кругова“
    http://pletenijesloves.wordpress.com/2013/11/06/%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%BC%D1%87%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%81%D0%B8/

    Свако добро.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s