Umetnik i njegov atelje: Vasilij Kandinski

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Wassily Kandinsky at his desk, 1911.

.

Svako umetničko delo je dete svog vremena. Svaki kulturni period ima sopstvenu umetnost, koja ne može biti ponovljena. Udahnuti život umetničkim načelima prošlosti, nije ništa drugo do roditi mrtvo dete. Mi ne možemo osećati kao stari Grci, niti živeti njihov unutrašnji život. Kad primenimo grčke principe u plastičnoj umetnosti dobićemo samo formu, ali će za sva vremena sama dela biti bez duše. Ovo liči na podražavanje majmuna. Spolja gledano pokreti majmuna liče na naše. Majmun će da sedi, da drži ispred sebe knjigu, da je prelistava, imaće zamišljen izraz lica, ali njegovim će kretnjama nedostajati unutrašnji smisao. – Vasilij Kandinski

Kandinski je rođen u bogatoj porodici 1866. godine. Kad je završio pravne škole, zaposlio se. Međutim, 1896. u Moskvi je otvorena izložba francuskih umetnika, među njima su bila platna Kloda Monea. Slika „Stog sena“ oduševila je Vasilija: „Nejasno sam osećao kako na toj slici nema predmeta. Sa zanosom sam, ali i zbunjeno primećivao, da ova slika uzbuđuje i pokorava, urezuje se u pamćenje i neočekivano sam shvatio kako sliku u svim detaljima mogu da prizovem pred oči.“ Podudarilo se da je u to vreme odgledao Vagnerovu operu „Loengrin“, koju je nazvao „ostvarenje moje bajkovite Moskve“. Ova dva događaja su bila presudna da napusti posao i uči „za slikara“. Tad je imao 30 godina. 1889. odlazi u etnografsku ekspediciju u Vologdsku oblast. Radovi severnih majstora – narodne igračke, preslice, vez, ikone, će dugo godina biti njegova inspiracija i ostaviti trag u njegovoj apstraktnoj umetnosti.

Kandinski i njegov prijatelj ekspresionista Franc Mark 1911. formiraju slikarsko društvo „Plavi jahač“. Kandinski će zapisati: „Naziv Plavi jahač smo smislili za stolom gde smo pili kafu u vrtu Cirndorfa. Obojica smo voleli plavo, Mark – konje, a ja jahače. Naziv je došao sam od sebe“. Slikari, plesači, kompozitori činili su ovu grupu. Članove „Plavog jahača“ interesovala je srednjovekovna i primitivna umetnost, fovizam i kubizam, koji su u to doba bili popularni u Evropi. Kandiski je te godine imao prvu samostalnu izložbu. Uskoro je izašla knjiga „O duhovnom u umetnosti“ – svojevrsna teorija apstrakcionizma. Svaka boja, linija i geometrijska figura izazivaju asocijacije kod publike. Recimo, toplu crvenu on poredi sa snagom i energijom, duboku zelenu sa predosećanjima, a sivu je nazvao „beznadežna nepokretnost“.

Boja je dirka, oko je čekić, duša su mnogobrojne dirke klavijature. Umetnik je ruka koja pomoću jedne ili druge dirke ciljano dovodi našu dušu da vibrira. – Vasilij Kandinski

Kad je počeo Prvi svetski rat, kao ruski državljanin morao je da ode, te se vratio u Moskvu. Ovaj period krase impresionistički pejzaži, romantične fantazije i kasnije – realistička platna. Njegove apstraktne slike su postale „geometričnije“ – očigledna simbioza ruskog avangardizma prvih sovjetskih godina.

Nakon revolucije Kandinski postaje profesor Moskovskog univerziteta. Bavio se reformom muzeja i zaštitom spomenika kulture, pomagao otvaranje regionalnih muzeja i predavao na Vhumtemasu (Visoka umetničko-tehnička škola, pr. prev.). Trudio se da adaptira nastavne planove prema svojoj teoriji slikarstva. 1921. odlazi u Berlin, učestvuje na prvoj postavci ruske umetnosti i više se ne vraća u SSSR. Zaposlio se u Vajmaru, u Bauhausu (državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919 osnovao arhitekta Valter Gropijus, pr. prev.), gde je predavao freskno slikarstvo i teorijske discipline. Nastavnici i studenti bili su oduševljeni idejom „Gesamtkunstwerk“ (termin Riharda Vagnera, u doslovnom prevodu sveukupno umetničko delo, pr. prev.), sinteza svih umetnosti u jednom delu. Tih godina Kandinski, kao lider apstrakcionizma postaje poznat celome svetu. Dobija nemačko državljanstvo, ali dolaze nacisti. Bauhaus postaje privatna škola, umetnike-avangardiste progone zbog njihovih stavova, emigrante iz SSSR-a, jer su potencijalna komunističke pretnja. Kandinski se seli u Francusku. Platna iz ovog perioda često nazivaju biomorfne apstrakcije. Osim geometrijskih figura pojavljuju se nadrealistički biološki organizmi. Ovde je stvorio „Dominantnu krivu“, „Plavo nebo“, „Raznolika dejstva“.

1937. godine nacisti su uzeli njegovih pedeset sedam slika iz muzeja i izložili ih kao „degenerativnu umetnost“ na sramnoj izložbi. Mnoge slike su uništene.  Posle okupacije Pariza, Kandinski pokušava da ode u Ameriku i provodi u Pirinejima nekoliko meseci, ali se ipak vraća u Francusku, gde ostaje do kraja života, 13. decembra 1944. godine. Smatrao je da je Lepo u umetnosti, sve ono što je „unutrašnja potreba“, što „usavršava i obogaćuje dušu“ i podstiče „dušu da vibrira“.

Izvor: E. Okladnikova, prevod Jadranka Dubak.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s