Alberto Mangel: O čitanju i Borhesu

Jan Gossaert (Jan Mabuse), detail of Portrait of a Merchant, (1530)

Jan Gossaert (Jan Mabuse), ‘Portrait of a Merchant’, 1530, (detail)

U toj gostinskoj sobi, ispod Piranezijeve gravire ovalnih rimskih ruševina, čitao sam Kiplinga, Stivensona, Henrija Džejmsa, Enrikea Banksa, Hajnea (ali ove poslednje je znao napamet, tako da tek što sam započinjao čitanje, njegov neodlučni glas je nastavljao kazivanje; neodlučnosti je bilo samo u kadencama, ne u samim rečima, koje je pamtio bez greške).
Mnoge od tih autora ranije nisam čitao, tako da je ovaj ritual u meni uvek budio radoznalost. Otkrivao sam tekst čitajući ga naglas, dok je Borhes koristio uši onako kako su drugi čitači koristili oči, osmatrajući stranicu u potrazi za rečima, za rečenicom, za odeljkom koji bi potkrepio sećanje.
Dok sam čitao, on bi me prekidao, komentarišući tekst kako bi (po mom mišljenju) pravio beleške u svojoj glavi. Zaustavivši me nakon jednog stiha iz Stivensonovih „Novih arapskih noći“, koji je smatrao smešnim („odeven i doteran tako da izgleda kao osoba u sprezi sa Štampom u oskudnim okolnostima“ – „Kako neko može biti tako odeven? Šta misliš da je Stivenson imao na umu? Da bude nemoguće tačan? A?), nastavljao je da analizira stilska sredstva kojima autor određuje nekoga ili nešto pomoću slike ili kategorije koja, iako izgleda da je tačna, prisiljava čitaoca da pronađe vlastito određenje.
On i njegov prijatelj Adolfo Bijoj Kasares poigravali su se tom zamišlju u kratkoj priči od jedanaest reči: „I jedan se stranac penjao stepenicama u tami:  tik-tok, tik-tok, tik-tok“. Slušajući moje čitanje Kiplingove priče „Iza ograde“, Borhes me je prekinuo nakon prizora u kojem jedna hinduska udovica šalje poruku svom ljubavniku, sačinjenu od različitih predmeta sabranih u svežanj. Primetio je da je to pesnički dolično i naglas se zapitao da li je Kipling izmislio taj konkretan, a ipak simbolički jezik. Potom ga je, kao da je tragao po duhovnoj biblioteci, uporedio sa „filozofskim jezikom“ Džona Vilkinsa u kojem je svaka reč definicija same sebe.
Na primer, Borhes je napomenuo da nam reč „losos“ ne govori ništa o objektu koji predstavlja; „zana“, odgovarajuća reč u Vilkinsovom jeziku, zasnovana na prethodno utvrđenim kategorijama, znači „rečna riba crvenkastog mesa prekrivena krljuštima“ : z za ribu, za za rečnu ribu, zan za rečnu ribu prekrivenu krljuštima i zana za rečnu ribu crvenkastog mesa prekrivenu krljuštima. Čitanje Borhesu uvek je imalo za posledicu pretraživanje vlastitih knjiga na policama; te večeri, Kipling i Vilkins stajali su jedan kraj drugog na istoj zamišljenoj polici.
Drugom prilikom (ne mogu da se setim šta sam bio zamoljen da pročitam), počeo je da sastavlja improvizovanu antologiju loših stihova poznatih autora, koja je sadržala i Kitsov stih: „Sova se, i pored sveg svog perja, prehladila“, Šekspirov „O moja proročanska dušo! Moj striče!“ (Borhes je smatrao da je „stric“ nepesnička, neprikladna reč za Hamleta – on bi više voleo: „Brate moga oca!“ ili „Rođače moje majke!“), Vebsterov: „Mi smo samo teniske loptice zvezda“ iz „Vojvotkinje od Malfija“ i Miltonove poslednje stihove iz „Ponovo zadobijenog Raja“-„on se neopaženo / domu u kuću majke svoje vratio tajno“- što je Hrista pretvorilo (po Borhesovom mišljenju) u engleskog džentlmena u polucilindru, koji dolazi kod svoje mame na čaj. Ponekad je čitanje koristio za sopstveno pisanje. Njegovo otkriće tigrovog duha u Kiplingovim „Topovima na pramcu i krmi“, koju smo čitali malo pre Božića, navela ga je na pisanje jedne od poslednjih priča, „Plavi tigrovi“; priča Đovanija Papinija „Dve slike u jednom bazenu“, nadahnula je njegov „24. avgust 1982“ , datum koji je tada još uvek bio u budućnosti; njegova razdražljivost prema Lavkraftu (čije priče sam mnogo puta započinjao i prestajao da mu čitam) naterala ga je da stvori „ispravljenu“ verziju Lavkraftove priče i objavi je u „Izveštaju dr Brodija“.
Često je od mene tražio da napišem nešto na praznim stranicama na kraju knjige koju smo čitali – upućivanje na neko poglavlje ili misao. Ne znam kako je to koristio, ali navika da se o knjizi govori iza njenih leđa, postala je i moja. Ima jedna priča Ivlina Voa u kojoj nekog čoveka, spasenog usred amazonske džungle, njegovi spasioci prisiljavaju da do kraja života čita Dikensa naglas.
Dok sam čitao Borhesu, nikad nisam imao osećanje obaveze; umesto toga, iskusio sam neku vrstu srećnog zatočeništva. Nisam toliko bio očaran tekstovima koje sam zahvaljujući njemu otkrivao (od kojih su mi mnogi kasnije postali omiljeni) koliko njegovim komentarima, koji u bili opširni, ali ne i glupo eruditski, zanimljivi, ponekad okrutni, skoro uvek neophodni.
Osećao sam se kao jedini vlasnik pažljivo protumačenog izdanja, koje je sastavljeno samo za mene. Naravno, nije bilo tako; ja sam (poput mnogih drugih) bio samo njegova beležnica, aide-memoire koji je bio potreban slepom čoveku kako bi sabrao svoje misli. Bio sam više nego spreman da budem iskorišćen na takav način. Pre nego što sam upoznao Borhesa knjige sam ili čitao u sebi, ili je neko meni čitao naglas knjige po mom izboru.
Čitanje naglas slepom ostarelom čoveku bilo je zanimljivo iskustvo jer, iako sam osećao da, s izvesnim naporom, kontrolišem ton i ritam čitanja, ipak je Borhes, slušalac, gospodario tekstom. Ja sam bio vozač, ali krajolik, prostor koji se smenjivao pred očima, pripadao je voženom, za kojeg nije bilo nikakve druge odgovornosti osim razumevanja krajolika s druge strane prozora. Borhes je birao knjigu, Borhes me je zaustavljao ili tražio da nastavim, Borhes me je prekidao da bi dao komentar, Borhes je dopuštao rečima da dopru do njega.
Ja sam bio nevidljiv. Ubrzo sam naučio da je čitanje kumulativno i da teče geometrijskom progresijom: svako novo čitanje oslanja se na sve ono što je čitalac ranije pročitao. Počeo sam da iznosim pretpostavke o pričama koje je Borhes birao za mene – da je Kiplingova proza ukočena, Stivensonova detinjasta, Džojsova nerazumljiva – ali su predrasude veoma brzo ustupale pred iskustvom, a otkriće jedne priče navodilo me je da se radujem narednoj, koja je opet bivala obogaćena sećanjem kako na Borhesove tako i na moje vlastite reakcije. Napredovanje mog čitanja nikad nije pratilo konvencionalni vremenski niz.
Na primer, čitanje naglas Borhesu tekstova koje sam ranije čitao preoblikovalo je ranija usamljenička čitanja, proširivalo i prožimalo pamćenje, omogućavalo mi da opazim ono što nisam primetio u to vreme, ali čega sam se, kako mi se činilo, prisećao, podstaknut njegovim reakcijama. „Postoje oni koji se, dok čitaju knjigu, prisećaju, porede, prizivaju osećanja vezana za ranija, prethodna čitanja“, zapazio je argentinski pisac Ezekilj Martinez Estrada. „To je jedan od najosetljivijih oblika preljube“. Borhes nije verovao u sistematske bibliografije i ohrabrivao je takvo preljubničko čitanje.
Alberto Mangel, „Istorija čitanja“ (odlomak)
Hvala Jadranki Milenković koja me je uputila na ovaj tekst. Njen rad možete pratiti na stranici Književni klub „Prejaka reč
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s