Pismo Tomasa Mana Teodoru Adornu

Jean Auguste Dominique Ingres, Oedipus and the Sphinx (detail)

Jean Auguste Dominique Ingres, Oedipus and the Sphinx (detail), 1808.

Dragi doktore Adorno,

Hoću da Vam pišem o rukopisu koji sam nedavno ostavio kod Vas i koji Vi sigurno već čitate. Nemam osećaj da me to prekida u radu.
Saznanje da se ta čudna, možda nemoguća kompozicija (ono što je gotovo) nalazi u Vašim rukama, izaziva u meni izvesno uzbuđenje; jer se u sve češćim stanjima umora pitam ne bi li bilo bolje da dignem ruke od nje, i od toga kakvo ćete lice napraviti zavisiće da li ću pri njoj ostati.

Ono što me uglavnom goni da u obliku komentara polažem račune, to je princip montaže, koji se na karakterističan način i prilično zazorno provlači kroz čitavu knjigu – sasvim otvoreno, bez ikakvog skrivanja. Još pre kratkog vremena palo mi je to u oči, na jedan upola zabavan upola nelagodan način, kada je trebalo da okarakterišem krizu bolesti junaka, pri čemu sam Ničeove simptome bolesti, kako se oni javljaju u pismima, pored propisanih jelovnika, itd, bukvalno i verno preneo u knjigu, svakome, takoreći, upadljivo prilepio. Tako ja pomoću montaže upotrebljavam motiv nevidljive, nikad susretane i fizički nedoživljene poštovateljke i ljubavnice Čajkovskog, gospođe fon Mek. Onako kako je to istorijski dato i kako je poznato tako ga ja prilepljujem, pustim da se konture razliju, da utonu u kompoziciju kao neka mitski slobodna tema koja pripada svakome. (Odnos je za Leverkina sredstvo da obiđe zabranu ljubavi, đavolovu zapovest hladnoće).
Dalji primer: pri kraju upotrebljavam, otvoreno i postupkom citata, šemu Šekspirovih soneta: trougao u kojem prijatelj šalje ljubavnici prijatelja da je za njega prosi – ovaj „prosi za sebe samog“. Dakako: ja to preinačujem: Adrijan ubija prijatelja koga voli na taj način što ga povezujući ga sa onom ženom izručuje ubilačkoj ljubomori (Ines Rode). Ali to malo menja karakter bezobraznog potkradanja u tom preuzimanju.

Čini mi se da nije dovoljno za opravdanje takvog postupka da se poziva na molijerovsko „Je prends mon bien ou je le trouve“. Moglo bi se govoriti o staračkoj sklonosti da se život sagledava kao produkt kulture i u formi mitskih klišea, kojima se daje prednost u odnosu na „samostalno“ pronalaženje u zakrečenom dostojanstvu. Ali ja suviše dobro znam da sam se već rano vežbao u nekoj vrsti višeg prepisivanja: na primer, kod tifusa malog Hana Budenbroka, za koga sam, da bih ga oblikovao, bez ustručavanja prepisao odgovarajući članak iz Konversationslexikon-a, s tim što sam ga, takoreći „pretočio u stihove“. To je postalo čuveno poglavlje. Ali njegova zasluga sastoji se samo u izvesnom produhovljavanju mehanički usvojene građe (i u triku indirektnog saopštavanja Hanove smrti).

Stvar postaje teža, da ne kažem skandaloznija, ako se pri usvajanju građe radi o predmetima koji su već sami duh, dakle o stvarnoj literarnoj pozajmici, učinjenoj sa izrazom kao da je to što je šćapljeno upravo dovoljno dobro da posluži sopstvenoj kompoziciji ideja. S pravom pretpostavljate da ovde imam na umu smele – i nadam se ne i potpuno nevešte – zahvate u određene partije Vaših muzičko-filozofskih spisa, koji zahtevaju da budu opravdani, naročito stoga što čitalac nije u stanju da utvrdi, ukoliko, za volju iluzije, nije data prava mogućnost da mu se na njih ukaže. (Fusnota: „Ovo je od Adorna-Vizengrunda?“ To ne ide.) – Čudno je to: moj odnos prema muzici uživa izvestan glas, uvek sam umeo literarno da muziciram, osećao sam se upola muzičarem, preneo sam tehniku muzičkog preplitanja u roman, i još pre kratkog vremena, na primer, priznao mi je Ernst Toh, u jednoj čestitki, izričito i odlučno „muzičku obaveštenost“. Ali da bi se napisao roman o muzičaru, koji ponekad čak ima pretenzije da, između ostalog, istovremeno s ostalim, bude roman o muzici, – potrebno je više od obaveštenosti, naime školovanost, koja meni jednostavno nedostaje. Zbog toga sam od samog početka odlučio da u knjizi, koja inače naginje principu montaže, ne ustuknem ni pred kakvim pomoćnim zahvatom u tuđe dobro: verujući da će ono što je uzeto, naučeno, u okviru kompozicije moći lako da dobije samostalnu funkciju, simboličan samostalni život, – a da će pritom na svom izvornom mestu ostati nedirnuto.

Napomena: Ovom prilikom želim da se zahvalim Jadranki Milenković koja mi je skrenula pažnju na ovaj tekst i predložila kao mogućnost da ga objavim.

Advertisements

One thought on “Pismo Tomasa Mana Teodoru Adornu

  1. Povratni ping: Arnold Šenberg | A . A . A

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s