Kompozicije Filipa Glasa

Devin Powers - Score, 2011.

Devin Powers – Score

Negde u ovo doba, leta 2009, bilo je neizdrživo vruće. Još jedno od leta koje sam teško podnosila, kako fizički tako i po pitanju raspoloženja. Ne volim leto jer nisam rođena na prostoru koji je adekvatan za to godišnje doba. Leta su za srećnije narode, lepše pejsaže, drugačija shvatanja sreće i svakodnevnog života. Leto ne bih umela da poistovetim sa trotoarom ali leto sa limunom ispred kuće bih, svakako. Svaki put kada pomislm na to godišnje doba setim se Geteovih stihova:

Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?
U taj mili kut,
S tobom bih, dragi, putovala put.

Ova težnja ka povratku Arkadiji, spokoju grčkog podneva, tišini, vedrom nebu, pastirima i božanstvima koja zajedno love i vode ljubav, kletva je modernog čoveka koji je izgubio to stanje, ali ne i sećanje na njega. Melanholici često unapred pate, ali postoji i drugi oblik dijagnoze  – kada melanholik pati zbog gubitka, a ne zna tačno čega ili koga, ali svakako gubitka nečega što oseća da mu po pravu pripada. Bez toga, tog neimenjivog entiteta, prostora i utiska, melanholik se oseća necelovitim. Tada, u časovima užasa vreline i buke koju vrelina stvara, melanholik oseća nepodnošljiv ambis praznine, večito plutanje.

Ali, kakve to veze ima sa muzikom Filipa Glasa? Ima, velike, utoliko što pominjemo melanholiju. Tema leta bila je povod a melanholija je suština priče.  Pijanistkinja Branka Parlić, već pomenutog leta, imala je nastup u Muzeju afričke umetnosti i na repertoaru je bila Glasova muzika. Koncert je bio zakazan rano, kada se još uvek osećala jara Sunca koje je nemilosrdno nad nama gnevilo. Muzej afričke umetnosti sav od drveta koje dodatno zadržava toplotu, sala puna a neklimatizovana. Muzej na vrhu naselja, trebalo je pešačiti uzbrdo čitavim Senjakom. Jednom rečju: užas u mojoj glavi.

Sve je to postalo drugačije kada se začula muzika koja je dopirala iz klavira. I pre tog koncerta, ja sam bila upoznata sa Glasovom muzikom posredstvom filma Sati, kao i kompozicija rađenih drugim povodom, ali sam tada, upravo zahvaljujući vrućini kombinovanom, a potom suprotstavljenoj i poništenoj muzikom, shvatila koliko je sve to (nešto bez konkretnog oblika i verbalnog uobličenja) zapravo nebitno. Istovremeno nešto drugo (podjednako apstraktno) postalo je bitno, važeće i (patetike li!) spasonosno.

Glas je izrazito moderan. Ne govorim o formi i postupku, već o sadržaju i kasnijim utiscima koje njegova muzika podstiče. Metamorfoze su sjajan primer, ali još genijalnije, sjajno uklopljene sa filmom, jesu kompozicije za remek delo sedme umetnosti – film Sati. Sati, to je ono nepodnošljivo, ono što se ne meri kazaljkama već unutrašnjim tokom koji je neregulisan i bez plana. Glas je postigao – naročito uz pomoć postupka repeticije i neprestanog ponavljanja istih nota – oživljavanje emotivnog vertiga i vira, beskonačnu kružnost, dinamiku bez ikakve prave dinamike, opisavši tako stanje modernog čoveka, ili pak samo tugu koja se osetila u smeloj radosti tog vrelog podneva.

Napomena:

Citirana Geteova pesma deo je romana Godine učenja Vilhelma Majstera i često se štampa, nezavisno od romana, zajedno sa drugim Geteovim pesmama pod nazivom Minjon (po junakinji romana koja ju izvodi). U ovom tekstu pesma je citirana prema prevodu Milana Ćurčina iz antologije Pesništvo evropskog romantizma koju je sastavio  Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s