Vladimir Nabokov: Pismo Veri

Vladimir Nabokov, Berlin, 1925, Photographer unknown

Vladimir Nabokov, Berlin 1925,
Photographer unknown

Kako da ti objasnim, srećo moja, zlato moje, predivna srećo, koliko sam ja ceo tvoj – sa svim svojim uspomenama, stihovima, zanosima, unutrašnjim vihorima? Da ti objasnim da ne mogu da se prisetim bez žaljenja – tako snažnog! – da je, eto, nismo zajedno proživeli, pa neka je ona i ono naličje, ono neizrecivo – a ne tamo neki jednostavan zalazak, na okretnici puta – razumeš li, srećo moja?

I znam: ne umem ništa da ti iskažem rečima – a preko telefona – sve ispada tada užasno ružno. Zato što sa tobom moram da govorim – neobično je, kako na primer kažu, sa ljudima kojih odavno nema, razumeš li, u značenju čistote i lakoće i duševne preciznosti – A ja užasno je patauge. Međutim, tebe je moguće povrediti ružnim deminutivom – jer si čitava tako osetljivo zvučna – poput morske vode, lepotice moja.

Kunem se – i mrlja od mastila nema nikakve veze sa tim – kunem se svime što mi je dragoceno, svim onim u šta verujem – kunem se da tako kako tebe volim nikad nisam voleo – sa takvom nežnošću – do suza – i sa takvim svetlim osećajem. Na ovom listiku, ljubvavi moja, počeo sam nekako (Tvoje lice je između) da ti pišem stihove i evo, ostade veoma nezgodan repić – spotakao sam se. A drugog papira nemam. I najviše od svega želim da ti budeš srećna, i čini mi se da bih ja mogao tu sreću da ti dam – jednostavnu sreću, sunčanu – i ne sasvim običnu.

I moraš da mi oprostiš moju sitničavost – to, što ja sa gađenjem razmišljam o tome, kako ću – practicallu – sutra slati ovo pismo – a zajedno sa njim spreman sam da ti dam svu svoju krv, ako bi bilo potrebno – teško je to objasniti – zvuči banalno – ali nije tako. Evo, reći ću ti – mojom ljubavlju moglo bi se ispuniti deset vekova, gromadnih i krilatih, prepunih vitezova što odlaze na plamene brežuljke – i predanja o velikanima – i žestokih Troja – i narandžastih jedara – i pirata – i pesnika. I to nije književnost, jer ako još jednom pažljivo pročitaš, videćeš da su vitezovi bili debeli.

Ne, ja samo želim da ti kažem, da nekako ne mogu da zamislim život bez tebe, bez obzira na to što ti misliš da je meni „zabavno“ da te ne vidim dva dana. I znaš, ispada, da uopšte nije Edison izmislio telefon, već neko drugi Amerikanac – tih, skroman čovek – čijeg se prezimena niko ne seća. Tako mu i treba.

Čuj, srećo moja – nećeš više govoriti da te mučim? Kako bih voleo da te odvedem sa sobom bilo gde – znaš li šta su radili stari razbojnici: široka kapa, crna maska i musketa sa zvonastim proširenjem. Ja te volim, želim te, užasno si mi potrebna… Oči tvoje – što se tako čudesno sjaje, kada, naslonivši se, pričaš nešto smešno – oči tvoje, tvoj glas, usne, ramena tvoja – tako lagana, osunčana..

Došla si u moj život – ne onako kako se dolazi u goste (znaš onako, „ne skidajući šešir“), nego onako kako se ulazi u carstvo, gde su sve reke iščekivale tvoj odraz, svi putevi – tvoje korake. Sudbina je poželela da ispravi svoju grešku – ona kao da je od mene tražila oprosta za sve svoje pređašnje laži. Pa kako da odem od tebe, bajko moja, sunce moje? Razumeš li, kad bih te manje voleo, morao bih da odem. A ovako – jednostavno nema smisla. I ne umire mi se. Postoje dva tipa „biće šta bude“. Bezvoljno i voljno. Oprosti mi – ali ja živim ovim drugim. I ne možeš da mi oduzmeš veru u ono o čemu se bojim da razmišljam – takva bi bila sreća… Eto opet – repić.

Da: staromodna tromost govora … čelična jednostavnost … Srce je tada vatrenije: čelik je usijan zanosom… To je delić moje poeme – koji nije ušao u nju. Zabeležio sam ga nekako, da ga ne bih zaboravio, i evo sada – ne da mi mira.

Sve ovo pišem ležeći u krevetu, oslanjajući papir na ogromnu knjigu. Kada dugo noću radim, odjednom na portretu sa zida (nekakva prabaka našeg domaćina) oči postaju prodorne, isuviše neprijatne, veoma mučne. Veoma je dobro što sam stigao do kraja ovog repića, jako mi je smetao.

Ljubavi moja, laka ti noć…

Ne znam, hoćeš li se snaći u ovom mom pismu punom grešaka… no, svejedno… Volim te. Čekaću te sutra u 11h uveče – ako ne, nazovi me posle 9h.

(08. 11.1923, iz Berlina u Berlin)

(Tekst je preuzet iz dodatka „Kultura“ dnevnog lista Večernje novosti od 14. maja 2011.)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s