Milan Kundera o evropskoj književnosti

Abelardo Morell - Books, 2002.

Abelardo Morell – Books, 2002.

Bilo da je patriota ili kosmopolita, ukorenjeni ili iskorenjeni, svaki Evropljanin je duboko određen odnosom prema svojoj domovini; nacionalni problem je u Evropi verovatno složeniji i važniji nego drugde, u svakom slučaju je orginalan. Jedna stvar upada u oči; pored velikih naroda u Evropi postoje i mali narodi, od kojih su mnogi dobili (ili obnovili) svoju političku nezavisnost tokom poslednja dva veka. Možda su mi upravo oni pomogli da shvatim da je kulturna različitost velika evropska dragocenost. U vreme kada se ruski svet trudio da premodeluje moju malu zemlju prema svojoj zamisli, formulisao sam svoj ideal Evrope ovako: na minimalno teritorije maksimum različitosti; Rusi više ne vladaju mojoj zemljom, ali ovaj ideal je danas ugrožen još više iz drugih razloga.

Svi evropski narodi žive istu sudbinu, ali svako je živi drugačije na osnovu svojih posebnih iskustava. To je razlog zbog kojeg mi se svaka evropska umetnost (slikarstvo, roman, muzika itd.) izgleda kao trka štafete, pri kojoj različiti narodi predaju istu štafetnu palicu. Polifonija je spoznala svoje početke u Francuskoj, nastavila je u Italiji, dostigla neobičnu složenost u Holandiji, stigla do svog cilja u Nemačkoj, u Bahovom delu; veliki engleski roman osamnaestog veka nasledila je epoha francuskog romana, pa ruski roman, a onda skandinavski i tako dalje. Intezitet i dužina daha istorije svih evropskih umetnosti nezamisliva je bez postojanja naroda, čija su različita istorijska iskustva bila neiscrpan izvor tema i inspiracija.

Mislim na Island. U trinaestom i četrnaestom veku tamo se rodilo književno delo od mnogo hiljada stranica: sage. Ni Francuzi, niti Englezi u to vreme nisu stvorili na svojim narodnim jezicima takvo delo. Vredi zamisliti se nad tim do kraja: prvo evropsko blago proze bilo je stvoreno na jeziku najmanje evropske zemlje, koja ni danas nema više od trista hiljada stanovnika. (…)

Ono što razlikuje male narode od velikih, nije samo kvantitativni kriterijum broja njihovih građana; tu postoji nešto dublje; njihova egzistencija nije za njih podrazumevajuća sigurnost, već je uvek pod znakompitanja, uvek je lutrija, rizik; oni su u defanziji pred istorijom, tom silom koja ih nadvisuje, ne uzima ih u obzir, ne primećuje ih.

Poljaci su isto toliko brojni koliko i Španci. Ali Španija je stara sila, koja nikada nije bila ugrožena u samoj svojoj egzistenciji, dok je istorija naučila Poljake da razumeju šta to znači ne postojati. „Još Poljska nije mrtva“ glasi prvi patetični stih njihove narodne himne, a Vitold Gombrovič je napisao pre nekih pedeset godina Česlavu Milošu rečenicu, koja niti jednom Špancu ne bi pala na pamet: „Ukoliko za sto godina naš jezik još uvek bude postojao…“

Pokušajmo da zamislimo da su islandske sage bile napisane na engleskom jeziku. Imena njihovih junaka bila bi nam isto toliko poznata kao imena Tristana ili Don Kihota; njihova estetska odlika, koja oscilira između hronike i fikcije, izrodila bi mnoge teorije; nastali bi sporovi o tome možemo li sage da matramo za prve evropske romane. Ne, ne želim da kažem da su bile potpuno zaboravljene; posle vekova neprimećenosti, danas se izučavaju na univerzitetima širom sveta, ali pripadaju „arheološkoj književnosti; na živu književnost nemaju nikakav uticaj.

Kako Francuzi nisu navikli da odvajaju narod i državu, ovde često čujem da se o Kafki govori kao o češkom piscu. To je naravno besmislica. Kafka je pisao samo na nemačkom i smatrao je sebe za nemačkog pisca. Ali pokušajmo na momenat da zamislimo da je svoje knjige napisao na češkom. Ko bi za njega danas znao? Da bi progurao Kafku u svetsko pamćenje, morao je Maks Brod uložiti dvadeset godina gigantskog napora i morao je pozvati u pomoć podršku najvećih nemačkih svetski poznatih autora! I da se pronašao neki praški izdavač koji bi izdavao knjige hipotetičnog češkog Kafke, niko od njegovih zemljaka (hoću reći, Čeha) ne bi imao dovoljno autoriteta da progura u svet te naporne, nepristupačne tekstove (situacija popularnog Hašeka bila je neuporedivo drugačija), još plus napisane na jeziku udaljene zemlje. Ne, verujte mi, niko danas ne bi znao za Kafku, baš niko, ukoliko bi to bio češki autor. (…)

Postoje dva osnovna konteksta u koja se može smestiti umetničko delo: istorija njegovog naroda (nazovimo to mali kontekst) i nadnacionalna istorija njegove umetnosti (nazovimo to veliki kontekst). Muziku smo sasvim normalno navikli da posmatramo u velikom kontekstu: koji je bio maternji jezik Orlanda di Lasa ili Baha, za muzikologa nema preterani značaj, nasuprot tome roman, pošto je spojen sa svojim jezikom, izučava se na skoro svim univerzitetima sveta gotovo isključivo u narodnom kontekstu. Evropi nije uspelo da osmisli svoju književnost kao istorijsku zajednicu i ja neću prestati da ponavljam da je to jedan od intelektualnih poraza Evrope. Ostaću na primeru romana: bio je to Rable na koga je reagovao Stern, a Stern je inspirisao Didroa, bio je to Servantes na koga se stalno poziva Filding, a sa Fildingom se upoređuje Stendal, bila je to Floberova tradicija koja se protegla do dela DŽojsa, bio je to esej o DŽojsu u kojem Broh razvija svoju ličnu poetiku romana, bio je to Kafka koji omogućava da se shvati Garsija Markes i njegov zahtev da je potrebno odstupiti od tradicije i pisati „drugačije“.

Ono što sam upravo rekao, prvi je formulisao Gete: „Nacionalna književnost danas više mnogo ne znači, zakoračili smo u doba svetske književnosti i na svakome od nas je da taj razvoj ubrza.“ To je, kako bih rekao, Geteov testament. Još jedan od izneverenih testamenata. Dovoljno je otvoriti bilo koji udžbenik, bilo koju antologiju, svetska književnost je tamo uvek predstavljena kao skup nacionalnih književnosti. Kao istorija književnosti. Književnosti! U množini!

A ipak, uvek potcenjen od svojih zemljaka Rable nikde nije bio bolje shvaćen nego u Rusiji: os strane Bahtina; Dostojevski od Francuza – Andre Žida; Ibzen od strane Irca – G. B. Šoa; DŽems DŽojs od strane Austrijanaca – Hermana Broha; značaj velike severnoameričke generacije Hemingveja, Foknera, Dos Pasosa bio je otkriven prvo od strane francuskih pisaca. Geografska distanca udaljava posmatrača od malog regionalnog konteksta i dozvoljava mu da obgrli veliki kontekst svetske književnosti, jedini kontekst u kome može uočiti estetsku vrednost romana; to znači shvatiti do sada nepoznate strane ljudske egzistencije, koje je otkrio roman; shvatiti novinu forme do koje je stigao roman.

Da li time želim da kažem da treba suditi o romanu i kada ne znamo jezik na kome je bio napisan? Naravno, baš to želim reći! Andre Žid nije znao ruski, Šo nije znao Norveški, Sartr nije čitao Dos Pasosa u orginalu. Kada bi knjige Vitolda Gombroviča i Danila Kiša zavisile samo od mišljenja onih koji znaju poljski i sprski, do danas niko ništa ne bi slutio o njihovim radikalnim estetičkim novinama.

Tekst Milana Kundere u celosti je preuzet iz „Kulturnog dodatka“ dnevnog lista Večernje novosti od 27. novembra 2010. godine.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s