Ivo Andrić: „Gospođica“ (odlomak)

Ivo Andrić - Gospođica

Ivo Andrić – Gospođica

„Svet se već navikao na njenu neobičnu pojavu koja pada u oči naročito kad su lepi i sunčani dani i kad ulice sa svečanim izgledom ožive od naroda. Visoka, mrkog pogleda i muškog koraka, ona odudara i svojim držanjem i svojim odelom od tog praznički odevenog dokonog ženskog sveta, koji gamiže i čavrlja idući u crkvu ili na šetnju. Na njoj je uvek isti zagasitosivi kostim muškog kroja, na glavi davnašnji crn šešir, malen i potpuno nesavremen, na nogama izgažene cipele sa niskim potpeticama. Svet je posmatra ispitivački, ispod oka ili drsko ljubotitljivo i kada ide ulicama, pa čak i na groblju samom, ali ona im ne poklanja pažnju koliko ni nepoznatim pokojnicima koji pune groblje.

A čim sedne na malu klupu pored očevog groba, za njom se zatvore i poslednja vrata između nje i sveta. Tu je sklonjena i odvojena od svega. Tišina je potpuna. Vidik zatvoren, jer groblje leži nisko, među zelenim obroncima, u dolini Koševa. S vremena na vreme tišinu prati (prati a ne prekida) razliven i dalek glas zvona sa crkava iz varoši, a vidik neznatno menjaju letnji oblaci, koji prolaze nebom, svečani, beli i spori. Ali Gospođica sve to ne primećuje. Ona vidi samo grob.

Taj grob je pobusan i okopan, opervažen belim kamenom; u začelju niska mramorna ploča sa krstom, pored nje raste ruža mesečarka, usađena zajedno sa saksijom u zemlju. Kroz njeno zeleno lišće naziru se zlatna slova na ploči: Ovde počivaObren Radaković, trgovac, preminuo u 45-oj godini života.

Oštro, dugo i netremice gleda Gospođica u taj natpis, sve dok joj ne zablešte oči i sva se slova ispreturaju i pretvore u zlatne iskre, pomešane sa suzama. Tada sklopi oči. Potpuno je utonula u sebe. Sva su čula zatvorena i nepristupna spoljnim utiscima. Izgubljena za ceo svet, Gospođica razgovara sa grobom. Iz tog povijenog i zgrčenog tela navire u nezadrživim talasima silina ženske nežnosti, te čudne snage koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najraznoličnijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe.

Gušeći se od navrelih osećanja, Gospođica je toplim, isprekidanim dahom šaputala u svoje stisnute pesnice.

– Ti! Ti! Ti!

U načinu na koji je modulirala glas, izgovarajući prigušeno tu jednu i jednostavnu reč, bile su sve skale nežnosti, bola i žaljenja za koje je sposobna jedna žena u raznim prilikama i raznim razdobljima svoga života. Ali, posle tih prvih izliva, dugo zadržavanih i neutrošenih osećanja, javljala se misao, prava, snažna i neumoljiva kao hladni anđeo sa ognjenim mačem u ruci.“

(Ivo Andrić, Gospođica, Prosveta, Oktoih, BIGZ, SKZ, Beograd, 1992, str. 62-64)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s