Po Brojgelu
kada je Ikar pao
bilo je prolećeseljak je orao
svoju njivu
sva raskošprirode se
razbudila trepereći
pokrajivice mora
obuzeta
sobomznojeći se na suncu
što je istopilo
vosak krilanevažno
na pučini
voda jeprsnula sasvim neopaženo
to se
utopio Ikar
Piter Brojgel, renesansni flamanski slikar, inspirisao je dva veoma značajna umetnika 20. veka, i svakog na osoben način. U pitanju su američki pesnik Vilijam Karlos Vilijams, čiju smo pesmu upravo pročitali, i Andrej Tarkovski, ruski reditelj, koji je četiri Brojgelova platna iz ciklusa o godišnjim dobima predstavio u čuvenoj sceni levitiranja tokom filma Solaris. Sve uz Bahovu muziku, kako bi utisak bio još veličanstveniji.
Vilijam Karlos Vilijams pesmom Pejzaž sa Ikarovim padom oživljava postupak ekfraze koji podrazumeva prenošenje jednog umetničkog dela u drugo, deskripciju slikarskog unutar književnog, predočavanje konkretne slike odnosno artefakta prostorne umetnosti (slike, skulpture, reljefa, amfore, onoga što je na njima prikazano) posredstvom reči. Postupkom ekfraze slikarstvo i književnost bivaju povezani u celinu. Verovatno najpoznatiji primer ekfraze jeste opis Ahilejevog štita u Homerovoj Ilijadi u kojoj se stihovima predočava ono što je u domenu vizuelne forme: svet predstavljen na Ahilejevom štitu, zlatno doba ljudi. Kada smo već kod Ahilejevog štita, ekfraze i Brojgela, važno je pomenuti još jednog pesnika koji će nam biti značajan za ovu temu. U pitanju je Vistan Hjuz Oden (neki transkribuju njegovo prezime i Odn). On se u pesmi Muzej lepih umetnosti isto bavi ovom Brojgelovom slikom. Njeno tumačenje ostavljamo za naredni tekst na ovu temu, kao što to činimo i sa Tarkovskim, Vlahom Bukovcem ili romantičarskim herojima koji su sebe projektovali u Ikara.
Slikar je pošao od mita koji je mogao pročitati u Ovidijevim Metamorfozama ali mu je dodao kontekst koji se može uporediti sa stoičkom filozofijom rimskog cara Marka Aurelija koja govori o prihvatanju i pomirenju sa sudbinom koja je čoveku data a koja je najmanje u njegovoj moći odluke i volje. Mit o Ikaru fascinira iz više razloga, naročito onda kada sile van čoveka – prirodne ili institucionalne – sprečavaju širenje i sprovođenje njegove vizije slobode. Na slici, Marko Aurelije se otkriva u seljanima koji, za razliku od Ikara, ne gledaju u nebo već ispred sebe. Oni su zauzeti svakidašnjicom. Život, i okolnosti koje ga čine, mora se podnositi i prihvatiti stoički.
Ikarov pad, iako centralna tema slike, bar sudeći po naslovu, ne zauzima središnji deo platna. Pad je uvek u uglu slike sveta. I čini se da ga niko ne primećuje. Osim umetnika. Posmatrač tek u desnom uglu slike može naslutiti da se nešto dešava po tome što nad vodom leti perje i što je njena površina uzburkana na mestu pada. Za druge, Ikarov ideal, podjednako koliko i pad, ne znače puno. Brojgelova vizija je pesimistička i ne ostavlja prostora idealima. On je često pun gorčine i beskrajno ciničan. Vilijam Karlos Vilijams iz Brojgelove slike ne izvlači pouku, on ne pokušava da dešifruje bilo kakvu vrstu poruke na slici, on istu (samo) opisuje. Najzad, važno je, ovaj mit možda i to poručuje, uspostaviti meru između materije i duha. Ikar je previše stremio duhu, zato je izgoreo i pao. Oni što se bave materijom, i ne gledaju u visine, već pred i pod sobom, oni nastavljaju da rade svoj posao. Iznova i iznova. Ratari, pastiri, ribari, trgovci, svi oni ispadoše mudriji od Ikara.
Stihovi: Vilijam Karlos Vilijams, Pejzaž sa Ikarovim padom, prevela Dubravka Popović Srdanović
Slika: Piter Brojgel, Pejzaž sa Ikarovim padom, 1558.
A . A . A 