Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Francisco Jose de Goya y Lucientes – Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni?

U kojoj meri bolest oblikuje moć imaginacije? Određen nivo tumačenja umetničkog dela i zaključci koji odatle proizilaze nisu uslovljeni lekarskim kartonima umetnika ali bi kritika i u te biblioteke trebalo da proviri. Dela koji su proizišla iz umova ovih ljudi, naročito tokom bolesti, dela su koja, ne samo što su dobro predstavila 19. vek, već su srž svih vekova ljudskih borbi, patnji, zverstava i ideala predstavila na univerzalan i revolucionaran način, podjednako formom i sadržajem.

Načini na koji su umetnici u fokusu postali gluvi potpuno su drugačiji. Betoven je tokom života postepeno gluveo a prvi simptomi bolesti pojavili su se kada je imao 28 godina. Kada je stvarao neka od svojih najpoznatijih dela bio potpuno neosetan na zvukove spoljašnjeg sveta i ironija bogova u njegovom slučaju dostigla je vrhunac, pomalo čak i degutantan. Goja je tokom određenog dela života bio potpno zdrav da bi samo jedne večeri pao i izgubio svest. Kada ju je povratio oko sebe je video oblike koje nije mogao da čuje niti im prepozna zvuk. Njegova svest, bez ikakve najave, suočila se sa stravičnim šokom.

Na Betovenovim portretima vidimo strogost kao posledicu mučenja. Gojin autoportret – pogled na levu ruku kojom grčevito pridržava prekrivač, dezintegrisano i izmučeno lice, otovorena usta koja nisu otvorena da bi u njih doktor uneo kapi vode već su tunel glasa koji vapi za pomoć – ne odaje strogost. To nije portret umetnika, to je portret bolesnog čoveka.  Tu su i aveti. Nakaze u pozadini, neke sažaljive koje obolelom drže palčeve da preživi napad kako bi mogle nastaviti da ga muče, neke koje se keze, spodobe ružne kao Hristova pratnja koja mu se rugala dok se sa krstom peo na Golgotu.

Dve izložbe koje sam nedavno posetila vratile su me Goji. Prva je izložba „Užasi rata“, serija kaprčosa posvećenih temi rata koja se održala u rumunskom gradu Temišvaru. Druga je izložba slika Vladimira Veličkovića u galeriji SANU. Košmarne vizije, rat, uverenje da je Hobsova misao „Čovek je čoveku vuk“ tačna, sadizam, agresija, izrugivanja, mučenja, patnja vezuju ova dva umetnika koji su što po paleti što po motivima u određenim segmentima vrlo slični.

Betoven i Goja ličnu dramu oblikovali su u umetničku viziju. Te vizije, podjednako snažne, i dalje inspirišu da se o njima misli i da se upoređuju jer se samo tako sinteza može uspostaviti i duh njihovog doba, podjednako kao i našeg, jasnije odrediti. Samo, bez velikih očekivanja. Koraci ljubitelja Gojinog slikarstva odzvanjaju muzejskim sobama isto kao što i taktovi Betovenove muzike odzvanjaju koncertnim salama. Ali ono što, čini se, najglasnije odzvanja jesu glasovi ova dva čoveka-umetnika koji, i dalje, vode dijalog u paklu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s