Palada i kentaur Sandra Botičelija

Sandro Botticelli - Pallas and the Centaur

Sandro Botticelli – Pallas Athena and the Centaur

Sandro Botičeli, jedan od velikih umetnika italijanske renesanse, naslikao je delo na kome su prikazani kentaur i boginja Atena oko 1482. godine. Slika je trebalo da sa njegovom alegorijskom slikom proleća bude izložena u jednoj od prostorija palate Medičijevih. Sticajem istorijskih okolnosti slika je dugo bila izgubljena i ponovo je otkrivena i prepoznata kao Botičelijevo delo tek 1895. godine.

Uprkos viševekovnoj praznini između perioda kada je delo nastalo i perioda kada je ono tumačeno aura dvosmislenosti, ali i univerzalnosti njenog značenja, nije izgubljena, niti je izgubila svoju očiglednost. Mitovi su univerzalne priče koje su, naročito u renesansnoj umetnosti, bile polazišta za simbolička predstavljanja društvenih i institucionalnih promena (složen odnos crkve i države, ali i pojedinca koji je u okviru njihovih struktura morao naći adekvatnu poziciju, stvaralačku ili političku, za sebe i svoja delanja), svojevrsna upozorenja i moraliteti, daleko složenije oblikovani od ranijih srednjevekovnih.

Na slici je nežna ženska figura u prozirnoj haljini koja se, baš kao i njena riđa kosa, vijori na blagom povetarcu. Kao i njena prozirna haljina, ukrašena amblemima porodice Mediči, tako i devojka deluje eterično i krhko. Shodno tome, oružje u njenoj ruci predstavlja, na prvi pogled, stran i suviše grub predmet. Palada (Atena) oko glave ima lovorov venac, simbol vladara, zaštitnika umetnosti, mecena i pokrovitelja slikara, pesnika, skulptora i filozofa. Njena ramena i ruke ukrašena su zelenim lišćem koje simbolizuje pobedu.

Sa njene desne strane je kentaur, mitsko biće koje je zalutalo na tuđu teritoriju. Njegov luk je na zemlji, ne u vazduhu, njegove strele nisu izvađene, u torbi su koju nosi. Njegovo lice, suprotno Paladinom, bolećivo je i zaplašeno, on kao da moli za pomoć. Desnom rukom kentaur pridržava luk dok mu je leva blago uzdignuta, kao da je u svakom trenutku spremna da se odbrani od udarca. Položaj njegovih nogu, takođe, odaje nelagodnost. On je u sporom kasu, u prolazu koji je zaustavljen pretnjom. On bi da nastavi kroz tuđu teritoriju, ali je zaustavljen i sateran uz zid građevine. Kentaur je protiv svoje volje zastao i u milosti je ženske prilike koja mu svojom desnom rukom pridržava nekoliko pramenova bujne i duge kose koja se stopila u jednu celinu sa gustom bradom.

Kentaur je na tuđoj teritoriji, a ženska prilika ju čuva i brani. Izraz Paladinog lica smiren je i hladan, ali i odlučan da svoje oružje upotrebi. Šiljak njenog oružja uperen je u glavu kentaura. Ona pridržavajući divlje stvorenje za nekoliko pramenova simbolički drži u ruci njegovu glavu koju će oružjem u drugoj ruci odseći. Palada nije milosrdna gospa koja lepom rečju i prijatnim gestom pobeđuje sirovost i neobuzdanu snagu, upad i uzurpaciju. Naprotiv. Ovde su, baš kao što to empirijske okolnosti često dokazuju, uloge potpuno zamenjene. Ono što se čini blagim zapravo je surovo. I obrnuto.

Pristalice političkog tumačenja slike posmatraće istu kao alegorijsku predstavu odnosa Lorenca Veličanstvenog i tadašnjeg pape Siksta IV. Kentaur može biti papa koji se našao u rukama pobednika (koga predstavlja ženska prilika ukrašena amblemima Medičijevih, ali i tradicionalnim firentinskim oružjem, helebardom koju drži u ruci) koji neće dozvoliti njegovo dalje (političko i osvajačko) kretanje. Slika može sugerisati da se ispod površine svakog postignutog mira kriju pretnje, nelagoda i konstantna opstrukcija drugog.

Slika se može posmatrati i sa antropološkog stanovišta. Ne postoji ljudska priroda koja je nezavisna od kulture i njenih postulata, ne postoji tako nešto kao što je slobodno delanje. Ono je uslovljeno, ograničeno, ali i, ironično, omogućeno institucionalnim i objektivnim svetom prava, države, religije i porodice. Delanja pojedinca unutar zajednice, upotreba i poštovanje tradicije, normi, pravila, konvencija i navika jesu, prema učenju antropologa Kliforda Gerca, „skup kontrolnih mehanizama za upravljanje ponašanjem“. (1) U pitanju su mehanizmi kontole u službi neprozirnog i veoma perfidno sprovedenog sistema ponašanja i oblikovanja identiteta. U pitanju je uslovljavanje. Civilizacija je izgrađena zahvaljujući potiskivanju i konstantnom savlađivanju prirode. I zato, postavlja se pitanje, baš kao i u vezi sa čovekom i prirodom, tako i u vezi sa kentaurom i Paladom: ko je zapravo na tuđoj teritoriji, ko napada, a ko se brani?

Ženska prilika na slici može se poimati kao svetlosni element čije boje dominiraju, takođe, i pozadinskim delom slike. Boja kentaurovog tela komplementarna je boji zemlje na kojoj stoji, dok je boja Paladine figure u potpunosti odgovarajuća boji mora i neba u pozadinskom planu slike. Svetlosni element uvek će se truditi da uguši i potnisne mračni, degradirajući element zemlje, element htonskih, divljih, primordijalnih i neobuzdanih sila čiji je kentaur reprezent. Ali, kao što vidimo, sile koje pokreću devojku za očuvanjem postojećeg poretka nisu ništa uzvišenije od prirodinih, niti su u službi poštovanja principijalnih etičkih načela jednakosti. Međutim, one su drugačije predstavljene i oblikovane pred očima trećeg učesnika – posmatrača slike.

Kentaur je biće koje pripada šumama, a na slici je prikazan pored građevine koja je oduvek bila simbol civilizacije, simbol napretka ljudske volje u nastojanju za samoodržanjem i otporu ćudima prirode. Iza obe prikazane figure nalazi se ograda koju slikar koristi kao još jedno sredstvo sugestije da je kentaur na stranoj teritoriji. Ipak, njegove strele i lukovi nisu prikazani tako napadno i eksplicitno kao što je prikazano Paladino oružje.

Istorijske i životne činjenice manje su udaljene od umetnosti nego što to na prvi pogled izgleda. Stvarnost je metaforičkog karaktera. Delo, naravno, ne treba posmatrati jedino u kontekstu određenih biografskih ili istorijskih činjenica, ili pak iz ugla ideološke nadgradnje, jer će ona, na taj način, potpuno apsorbovati estetsku funkciju umetnosti koja bi trebalo da je dominantna funkcija svakog umetničkog dela. Opet, ne može se opovrgnuti utisak, naročito ne pred ovim delom, da su spoljašnje okolnosti, u najširem smislu, velikim delom inkorporirane u umetnost i da je ona, između ostalih, i refleksija o preovlađujućim datostima empirije. A empirija, baš i kao prikazane figure, ima svoje dvosmislenosti i iznenađujuće obrte.

Umetnost se obraća bezvremenoj i univerzalnoj ljudskoj suštini. Ona je usmerena podjednako na sebe i predstavlja zatvoren i autonoman sistem ali je, istovremeno,  veoma zavisna od kulture u čijem okrilju se formira. Tu činjenicu nikada ne treba zaobići pri pokušaju razumevanja jednog umetničkog dela, a naročito načina na koji je isto nastalo, kao i razloga koji su doveli do njegovog stvaranja.

Citat:

(1) Clifford Geertz, The Interpretation of Cultures. Citirano prema: Stiven Grinbalt, Samooblikovanje u renesansi – Od Mora do Šekspira, prevele Nevena Mrđenović i Jelena Stakić, Clio, Beograd, 2011, str. 22.

Preporuka:

Rosmarie Fruhauf – Pallas and the Centaur: A painting of strength and beauty

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s