Федерико Фелини

Federico Fellini

Federico Fellini

У Вили мистерија у Помпејима можемо видети фреске на којима су приказане радње у наративном следу који још увек дешифрујемо. Динамика, колоритет, лица (тако битан мотив за Фелинија) пред нама су, као пред фризом присуствујемо следу догађаја који покушава да нам сликом саопшти оно што се углавном саопштава речима: причу. Позоришна уметност своје корене има у Атини али филмска засигурно потиче из античког Рима. Фелини је у том смислу настављач традиције културе која је одувек величала спектакл, масу, галаму, феште, гротескност и декаденцију. Као у Верленовој песми Копњење

Царство сам на крају пропасти,
Што гледах где пролазе велики Варвари бели
О не пожелети, не моћи умрети.
Ах! Све испијено је!
Батил, смејеш ли се још?
Све испијено, све поједено је!
И ништа више нема да се каже.

тако и у Фелинијевој уметности царство „на крају пропасти“ је барокно богато украшено, толико да се никада не би могло помислити да је реч о пропасти.

Доза песимизма проткана је кроз Фелинијево поимање појединца, најчешће јунака у главној улози који је учесник хаоса око себе – Казанова карневала или безбројних вечера, авантура, бродолома, бежања; главни јунаци Сатирикона апсолутно истих фешти, само смештених у доба цара Нерона (сетимо се сцена које приказују Трималхионову гозбу!); Марчело Мастројани у Слатком животу пролази кроз апсолутно иста искушења или друштвене догађаје као и предходно поменути јунаци, само што су исти прилагођени времену у коме се радња одвија. Царство на крају пропасти у уметности италијанског редитеља своје огледало има у појединцу који је носилац радње,  пикару првог (Сатирикон), осамнаестог (Казанова) или двадесетог века (Dolce Vita) који лута у потрази за .. за чим?

Фелинијева уметност, наизглед блиска и шармантна, као и у случају других италијанских редитеља,  поседује компоненту горчине и резигнираности коју саопштава кроз (о)смех. За чим тачно трагају Фелинијеви јунаци, који је смисао свега што им се догађа – то су питања на која експлицитних одговора нема. Оно што је уочљиво јесте да су сви до сада поменути јунаци заправо репрезенти, не првог или седамнаестог, већ искључиво двадесетог века. Зато нам је карневалска атмосфера Фелинијевих филмова блиска. Полазећи од традиционалних предложака своје култре – Петронија, Бокача, Казанове – Фелини их интерпретира из сопствене позиције, из перспективе коју он као стваралац поседује, а то је перспектива човека обликованог стварношћу и културом 20. века. На тај начин традиција је истовремено и обновљена и обогаћена, на тај начин лук од 1. до 20. века нове ере изгледа као једна целина, кохерентна и праволинијски доследна.

И као у случају Пабла Пикаса и његове серије цртежа бикова који понављају облике већ успостављене у пећинама Алтамире и Ласка; или као у случају Казимира Маљевича који фолклорно наслеђе своје земље реинтерпретира (на тај начин истовремено га афирмишући и критички оспоравајући) сликајући сељане, косаче и жетеоце у форми геометријских облика; или као, нама можда најближи пример, Стеван Стојановић Мокрањац који народну уметност велича постављајући је у облик ближи нормама, не фолклорне, већ класичне музике, тако и у случају Федерика Фелинија присуствујемо, још једном, потврди тезе да су традиција и индивидуални таленат понекад само различите речи које се односе на исто значење. Таленат без традиције не може бити успостављен. Традиција, начин на који ће бити прихваћена, прилагођена и настављена, у највећој мери зависи искључиво од индивидуалног талента.

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting a Bacchian rite, Pompeii

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting a Bacchian rite, Pompeii

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting the reading of the rituals of the bridal mysteries, Pompeii

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting the reading of the rituals of the bridal mysteries, Pompeii

.

.

Selected Filmography

La strada (1954)
Le notti di Cabiria (1957)
La Dolce Vita (1960)
 (1963)
Satyricon (1969)
Roma (1972)
Amarcord (1973)
Il Casanova di Federico Fellini (1976)

Цитат:

Пол Верлен, Копњење, цитирано према: Умберто Еко, Историја лепоте, превод Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004, стр. 331. (песму је у целости превео Данило Киш, њу можете пронаћи под називом Чамотиња у следећем издању: Данило Киш, Песме и препеви, Просвета, Београд, 2003, стр. 334.)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s