Фрагменти Фридриха Шлегела

Портрет Фридриха Шлегела настао око 1801. године

На шта сам поносан и смем да будем поносан као уметник?

На одлуку која ме заувек одваја и изолује од свега ниског.

На дело које божански прекорачује сваку намеру и чију намеру нико неће научити до краја.

На способност да обожавам оно што је савршено и стоји ми насупрот.

На свест да сам кадар да подстичем другове у делатности која им је најсвојственија, да све што стварају буде за мене добитак.

Немогуће је разумети романтизам без читања фрагмената Фридриха Шлегела. Немогуће је разумети космополитизам без разумевања Фридриха Шлегела. Немогуће је разумети ово интернет место, искуство проучавања и стварања уметности и (новог) живота пренетог у речи, слике, музику, алгоритме и кодове, без следећег Шлегеловог фрагмента, кључног за А.А.А егзистенцију, уз горе наведене:

Твоји циљеви су уметност и наука, твој живот – љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији.

Сваки текст је о Шлегелу је неадекватан (није реч о идеализацији). Шлегел се сам собом најбоље објашњава. Зато, да би се он упознао и разумео, треба читати фрагменте које је писао. За почетак, оне сабране у књигама Иронија љубави (превео Драган Стојановић, Цептер, 1999) и Разговор о поезији (превео Драгомир Перовић, приредио Јовица Аћин, Рад, 1992).

Фридрих Шлегел, немачки писац, критичар и теоретичар књижевности (у контексту Шлегелове поетике ово је плеоназам), важи за једну од најзначајнијих фигура доба романтизма. Романтизам, уметнички правац с краја 18. века доминирао је европском културном свешћу, естетским начелима и уметничком продукцијом све до краја 19. века, упоредо постојећи са другим књижевним правцима и стваралачким тенденцијама доба. И она дела која не важе за романтича, јесу изврстан пример за проучавање романтичног сензибилитета (Балзак, Стендал, Флобер). Касни романтизам, оличен у стваралаштву Бодлера и Усманса, такође спада у ову групу.

Шлегел је рођен 1772. у Хановеру. После студија права у Гетингену и Лајпцигу, већ 1793, као двадесет једногодишњак, живи као слободан уметник, одлучујући се на ризичну и неочекивану друштвену позицију, с обзиром на чињеницу да је бити уметник у периоду између 13. и 19. века значило бити део шире заједнице, цркве или двора, бити у материјалном и канонском смислу завистан од институције, академије или мецена. Бити слободан уметник, тада, значило је бити уметник у гладовању. Колико је познато, то није био случај са Шлегелом, али одлука о независности, самосталном деловању, издавању часописа заједно са старијим братом Августом Вилхемом, значилa је, исто као и у случају њиховог савременика Вилијама Блејка, бити уради сам (do it yourself) уметник, бити слободан и независтан у погледу стваралаштва, ослобођен канона и естетских норми наметнутих од стране поменутих институција и друштвених очекивања.

Ни данас познаваоци књижевности, као ни књижевни теоретичари, нису до краја свесни модерности (тачније би можда било рећи савремености) Шлегеловог дела. Пишући фрагменте (у ствари, биле су то у потпуности заокружене мисаоне целине, уколико се поставе у значењски однос са другим фрагментима али и уколико се посматрају самостално), Шлегел је истовремено био критичар, теоретичар, филозоф и песник, обједињујући својим стваралачким поступком древно начело, потребу да религијско осећање и филозофско мишљење свој најадекватнији израз нађу у песничком изразу.

Према Шлегелу критика књижевности треба да буде поезија поезије. То значи да о поезији, о уметности уопште, треба писати поетски, уметнички, никако неким другим начином, методом, језиком. У том циљу браћа Аугуст Вилхелм и Фридрих оснивају часопис Атенеум 1798. године, у исто време када у Енглеској излазе Лирске баладе Вордсвота и Колриџа. Њихов рад треба ставити у јасан контекст. Поред Енциклопедије, ту и је Француска револуција, али и Гете, Шилер, Хегел, Шелинг, Моцарт, књижевни и политички живот формиран у салонима, италијанска путовања, почетак интелектуалних расправа о питањима права жена, питања о новим жанровским могућностима романа.

На велика врата у уметност, као и у духовне појаве око уметности (теорију, критику, филозофију), улазе теме које се тичу самог уметника, његовог бића и стваралачке егзистенције, стваралачког процеса, стваралачког самопосматрања и природе тога што је опажено – то је рефлексија и рефлексија о самој рефлексији. Професор Драган Стојановић, један од преводилаца фрагмената Фридриха Шлегела на српски језик, у свом тексту Мислилац романтизма Фридрих Шлегел, написао је следеће:

Самопосматрање и приказ оног при том опаженог, као и реферат о сопственом настанку и условима тог настајања, одавно постоје у делима књижевне уметности као особен вид или резултат списатељске праксе. Поетика се, међутим, до немачких романтичара тиме није бавила, а што је у романтизму то постало тема дана има се захвалити пре свега Шлегелу.

Романтизам своја почетна обележја формира кроз заједнички рад, независност, слободну форму. У питању је развијање самосвести појединца који себе поима као уметником а који, по Шлегелу, током стваралачког процеса бива подељен, истовремено се предајући самостварању и самоуништењу. Стваралачки чин истовремено представља настајање уметника и разградњу уметника. Уметничко дело, као резултат стваралачког чина, истовремено је уметност и рефлексија о уметности.

Француски афористичар Шамфор извршио је утицај на Шлегелово поимање фрагмента и одлуку да се користи том формом. Шлегел фрагменте поима као да су јеж. У фрагменту 206 из Атенеума, он пише да фагмент мора „попут малог уметничког дела да буде сасвим одвојен од околног света и довршен сам у себи, као јеж“. Оваква метафорика уобичајена је за Шлегелову мисао, дајући јој на тај начин сасвим специфичан израз који и јесте оно што задржава читаочеву пажњу, независно од самог значења или разумевања књижевно-теоријске тенденције фрагмента. Зачудна, или пак неочекивана метафора, поређења, закључци који изневере читаочево очекивање, поигравања значењима, утисак конверзације и досетке, али и истовремена усмереност, заокруженост и јасна идеја о ономе што треба да се саопшти, одлике су Шлегеловог стила чија би се употреба стилских фигура дала упоредити са каснијим стилским фигурама Хенрија Џејмса. Нема сличнијих аутора од поменуте двојице по линији елеганције хумора, досетке и финалног разрешења наизглед неповезивих делова онога што се пореди.

Шлегелови фрагменти, уколико се читају један за другим, могу деловати неповезано и као да нема значењског везивног ткива између њих. Међутим, када се читалац пробије кроз значењски и смисаоно густо језгро текста и када сам почне да доводи у везу прочитано, испоставља се, као у случају свих великих дела, да наизглед неповезано и несистематично, наизглед фрагментарно, јесте, заправо, добро организован систем, целина која појединачну мисао истиче прецизно, иако ју, истовремено, инкорпора и поима у оквиру ширег контекста других мисли.

Шлегелова мисао о Грцима, изражена у есеју О студију грчке поезије који је одговор на Шилерова схватања, термини романтична поезија и иронија, исказани кроз форму фрагмената, ставови о филозофији, религији и поезији као неодвојивим и међусобно прожетим елементима људског духа, самостварање, самоуништење и самоограничење, откривање аутора у делу, интересовање за чин приповедања, захтев за поезијом поезије, дакле за уметношћу која стално себе има за тему, и која је истовремено огледало аутора, али и света који је тог аутора обликовао, све су то неке од теоријских поставки Фридриха Шлегела којима је у великој мери задужио критику светске књижевности као једног од три равноправна дела науке о књижевности (историја, теорија, критика).

У наставку следе фрагменти из часописа Лицеум (Lyceum der schönen Künste) из 1797. године који ће на прави начин представити оно о чему је било речи у досадашњем излагању.

(8) Добар предговор мора у исти мах да буде крен и квадрат ваше књиге.

(10) Даску треба бушити тамо где је најдебља.

(12) У ономе што се назива филозофијом уметности недостаје обично једно од двога; или филозофија или уметност.

(14) И у поезији је можда све што је цело половично, а све половично ипак, у ствари, цело.

(19) Понеку песму људи тако воле као калуђерице Спаситеља.

(26) Романи су сократовски дијалози нашег времена. У ту либералну форму склонила се животна мудрост од школничке мудрости.

(27) Критичар је читалац који прежива. Они би, дакле, требало да има више него један стомак.

(32) Хемијска класификација раствора на оне који се добијају сувим путем и на оне који се добијају влажним путем примењива је у књижевности на раствор аутора који, када досегну своју највишу висину, морају да потону. Једни испаре, други се претворе у воду.

(33) Једно од двога је скоро увек владајућа склоност сваког писца: или да не каже понешто од оног што би свакако морало бити речено, или да каже много тога што никако није потребно рећи. Ово прво је наследни грех синтетичких природа, ово последње оних аналитичких.

(36) Ко још није дошао до јасног увида да и сасвим изван његове сопствене сфере може постојати нека величина, за коју њему у потпуности недостаје смисао; ко нема бар тамна наслућивања ка којој страни света људског духа би се отприлике могла пружати та величина: тај је у сопственој сфери или лишен генија или у образовању још није дошао до класичног.

(37) Да би се о неком предмету могло добро писати, човек се за њега више не сме интересовати; мисао коју ваља промишљено изразити мора већ у потпуности минути, човек се заправо не сме њоме више бавити. Докле год уметник измишља и одушевљен је, налази се, бар што се саопштавања тиче, у стању неке тесногрудости. Он ће тада хтети све да каже; што је погрешна тежња младог генија или права предрасуда старих мурдара. Тако он погрешно процењује вредности достојанство самоограничавања, што је за уметника, као и за човека, ипак оно прво и последње, најнеопходније и највише. Најнеопходније: јер свуда где човек не ограничи самог себе ограничиће га свет, тако да постаје роб. Највише: јер човек може да ограничи себе само у оним тачкама и на оним странама где има бескрајну снагу, самостварање и самоуништавање. Чак и у пријатељском разговору који не може да буде слободно прекинут у сваком тренутку, безусловно самовољно, има нечег скученог. Писац, међутим, који хоће и може све до краја да изговори, који ништа не задржава за себе и жели да каже све што што зна, веома је за жаљење. Треба се чувати само трију грешака. Оно што изгледа или треба да изгледа као безусловна самовоља, па, према томе, као неум или надум, мора, са друге стране, у основи бити опет и безусловно нужно умно; иначе ћуд постаје ћудљивост, настаје тесногрудост, и самоограничавање се претвара у самоуништавање. Друго: са самоограничавањем се не сме сувише хитати и најпре се мора оставити простора самостварању, измишљању и одушевљавању, док оно не буде готово. Треће: не сме се претеривати са самоограничавањем.

(47) Ко хоће нешто бескрајно, тај не зна шта хоће. Али овај став се не може преокренути.

(55) Доиста слободан и образован човек морао би да буде у стању да у свако доба, и у сваком степену, себе наштимује сасвим по сопственој вољи, већ како му кад дође, филозофски или филолошки, критички или поетски, историјски или реторички, антички или модерно, као што се штимују инструменти.

(71) Смисао за духовитост без духовитости јесте већ абецеда либералности.

(73) Оно што се губи у уобичајено добрим или изврсним преводима управо је оно најбоље.

(83) Манири су карактеристични углови.

(85) Сваки прави аутор пише ни за кога или за све. Онај ко пише да би га читали ови или они заслужује да не буде читан.

(88) Ништа није пикантније него кад генијалан човек има манире; то, наиме, кад он има њих: али нипошто кад они имају њега; то води ка духовној окамењености.

(89) Зар није сувишно написати више од једног романа, осим ако уметник, можда, не постане нови човек? – Очигледно, није реткост да сви романи једног аутора чине целину и у неку руку су само један роман.

(90) Досетка је експлозија спутаног духа.

(117) Поезија се може критиковати само поезијом. Суд о уметности који сам није уметничко дело, било у материји, као приказ нужног утиска у његовом настајању, било по лепој форми и либералном тону у духу старе римске сатире, уопште нема грађанско право у царству уметности.

(123) Непромишљена је и нескромна претенциозност хтети из филозофије учити нешто о уметности. Неки почињу тако као да се надају да ће ту сазнати нешто ново; пошто филозофија не може, и не треба да може, ништа друго доли да дата уметничка искуства и постојеће уметничке појмове учини науком, уздигне поглед на уметности, да уз помоћ темељно учене историје уметности прошири и да и у вези са овим предметима створи оно логичко расположење које уједињује апсолутну либералност с апсолутним ригоризмом.