Бордел муза

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Уз њу, Песме и препеви („Мађарска рапсодија“, „Руска руковет“, „French Cancan“) стоји као још једна књига његових песничких превода.

Музе обично везујемо за Хеликон, онда – откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Зашто да не, мислиле су, зашто већ једном не заменити досадне облине обучених грација, бујним облинама нагих нимфи? Све оне у Венериној су пратњи, а Венера, то је добро познато, воли све што је  – лепо.

Дух славља у част раздевичења, хвалоспеви фалусу, симболика епиталама – античке форме у служби свадбене песме – пренети су у крчме и борделе надомак града у којима се, одувек, стварао дух обнове. Средњевековни карневализам, који свој витализам и жељу ка фриволности црпи још из античких прослава у част култа плодности, пренет је и у каснија  дела где се, заједно са елементима дворске поезије, стопио као целина. Чин удварања наглашен, овога пута  истовременом афирмацијом и пародијом.

Трубадурски однос према љубави напуштен је, уследила је реакција у виду „наопаког петраркизма“ који глорификује телесност, директност, изругивање, натурализам наспрам апсолутне чедности. Но, и то је била тек само фикција и уметничка стилизација у служби замењивања стварности „сном о једном срећнијем животу“.

Француски песник Клод ле Пети спаљен је на ломачи, средином 17. века, због еротског садржаја своје збирке Бордел муза. И поред тога, врело галског духа, паганска распеваност и распусност црквеним забранама, академским начелима, крутим институционализованим формама, малограђанским идотизмом није била спутана нити потиснута. Напротив.

Пјер де Ронсар (1524-1585)

СОНЕТ

Поздрављам те, пукотино дивотна,
Што међ слабинама њеним блисташ вазда;
Нек је благословена та блага бразда
Која ми враћа задовољства животна.

Благодарећ теби нестаде без трага
Стрелац што ми живот смути својом моћи;
Имајућ те само четир кратке ноћи
Осећам у себи да му слаби снага.

О рупице-умилнице, длакавице,
Мекобруца кудравице, маљавице,
Што по жељи кротиш бунџије највеће,

Знај, сви би песници с осећањем части
Морали пред тобом на колена пасти
Држећ у руци упаљене свеће!

Матирен Реније (1573-1613)

СТАНЦЕ

Жене, што волите јеб више од хлеба,
Што вас сласти јеба уздижу до неба,
Што од својих пица начинисте врело,
Што без јеба, с једа, душа вам изгара, –
Дајте да вас јебем, орна ми је кара,
Па ћете тад рећи: то је рај, зацело.

Мислим свак је јебо кад мене зачеше,
Толико ме сласти јебачке занеше,
Јер с таквом се страшћу сви јепци не граде;
Кад дођем до пице, ја пеним од среће,
И нит муж нит сродник збунити ме неће:
Кара ми и јајца једнако се сладе.
О умрети слатко! О смрти највећа!
Има ли на свету ичег што је срећа,
То је гола рака између белих крака:
Душа лети к неву, душа занесена,
Мре ли озго човек, одоздо мре жена,
Према том блаженству ништа смрт је свака;

То су смицалице причати о части,
И рећи да јебућ не чувствујеш сласти,
И да јебац тобож не живи баш чисто;
Нема друге части но добро јебати,
Без тога врлина ништа не треба ти
Част, јеб и врлина, то је једно исто!

Пјер Мотен (око 1566-1610)

СТАНЦЕ

Те пичкице што стекоше славу
И где кара једва меће главу
Задају ми само главобоље;
Ја волим минџе лепих ивица,
Волим кад је крупна и дубока пица,
Где урањам до миле воље.

Те уске пице танка струка
Мећу кару на сто мука
У смиреном дотицању;
Ја више волим да дркам спретно
Но да јебем непокретно:
Сва чар је баш у мицању;

У крупној минџи моје драге
Кара развија све своје снаге,
Иде у корак, па касом јури,
Тражи боље место приде,
Па са спрата на спрат иде,
Час је горе, час се доле сјури.

Ко што је персијски краљ, у стара
Времена, за свако годишње доба
Имао много кућа и соба,
Тако се његово величанство кара
У великој минџи може да одмара
И да живи у свако доба;

Зајеби дакле девичанске пице
Налик на кожне стиснуте торбице,
Где кара слободу иште!
Ја имам сред сусеткине пице
Кујну, предсобље и собице,
Зимско и летње боравиште.

Жан де Лафонтен (1621-1695)

ЕПИГРАМ

Волимо, јебимо, то двоје
Не треба никад да се раздваја;
Наслада и жуд, па то је
Оно што душа најређе спаја.
Курац, пица и два срца млада
Рађају слогу пуну склада,
Коју лицемер залуду напада.
Амарилис, запамтите сада:
Волети без јеба ако вреди ишта,
Јебат без љубави – то је ништа.

Клод ле Пети (око 1638-1662)

СТАНЦЕ

Свак сад јебе на Пермесу,
А хеликонске девице
С љутњом дају и у пице
И у дупе да им стресу.
Феб их ни због чега јебе,
Из опреза, да од себе
Не отуђи каћиперке;
Ал не велим да је шоња:
Ко му је већ јебо кћерке
Може да му јебе коња.
Леп је Пегаз када разјапи
Њушку, пропет и пун жуда,
Оборужан силом муда,
Широких и тврдих сапи;
Издвајам из рачунице
Ко воли гуз а ко пице,
Ко барда, ко дрољу слатку;
Ал теже се мислим јебе
Девет кћери по задатку
Него једно добро ждребе.
Ал шта велим? Куд то води?
Бесмртника ко да куди,
Кад смртни грех њему годи,
Јер га нема, и кад блуди.
Том пјанцу са свињским лицем,
Сем за сестру и две птице,
Јебе се за све нас скупа:
Друге стиже казна скупа;
Ал њих наша глупост цени,
Богови су повлашћени.
Јеби дакле до клонућа,
Фебе, боже свих поклада,
Јеби музе, коња, стада
И рибе из зденца врућа.
Бог и ђаво што ме чују
Нек јебу, нек сперму пљују,
Нећу гунђати по своме…
Јебите, уз малу сету:
Јебете л на оном свету,
Ми јебемо – на овоме.

Сенак де Мелан (1736-1803)

ЈЕБОМАНИЈА

Лепо је кад љубав узајамна свлада
Сваки неспоразум сред јебачког рада,
И кад неки јебац, спреман, с добрим хицем,
Спопадне живахну, занимљиву пицу,
Неку нову цицу под љубазним лицем,
И почне да гута нежну похотницу.
Хици лете право сред те битке слатке,
А кара голица дно, бокове глатке,
Док клиторис и два јајовода врела
Драшкају безбројна трења врелог тела.
Благородне битке сполова ту воде
Сва чула да сврше, да се ослободе.
Стиснута по својој природи, ту пица
Дизачком мишићу бива огрлица,
По семену течност сише ко вантуза,
Мамећи из каре плач блажених суза.

Пол Верлен (1844-1896)

УВЕРТИРА

Хоћу да се удубим у ваша стегна, у ваше гузице,
Курве, једине божије свештенице међ нама.
Зреле лепоте ил не, искусне ил почетнице,
О, не живети више осим у вашим пукотинама и браздама.
Дивне су ваше ноге које иду само к љубавницима
И не враћају се осим са љубавником, и починка немају,
Осим у кревету за време љубави, и док милују ноге онима
Који крај вас, задихани и уморни, дремају.

Ћушкане, њушкане, јебане, лизане од табана
До прстију, сисане једна за другом до бола,
Од глежњева све до плавих вена видљивих извана,
Ноге лепше од стопала хероја и апостола!

Силно волим ваша уста и дивне те игре, о дроље,
Што их изводе усне, зуби и језик што се креће,
Уста што грицкају наш језик и каткад нешто боље:
Ствар исто толико љупка као кад се меће.

И ваше груди, двоструки брег разврата и поноса,
Међ којима се каткад дрчи моја гордост мушка
Да би се ту до миле воље надула и да ту њушка
Ко какав дивљи вепар у долинама Парнаса и Пиндоса.

Ваше мишке! Обожавам и ваше мишке, беле и бесрамне,
Нежне и друсле, нервозне кад треба, беле сред мрака,
Беле и дебеле, ко ваше гузице, и скоро толико замамне.
Топле у љубави, а после, ледене као рака.
А ваше руке, продужетак мишице, гутам пун лакомости!
Њих су благословила миловања и ленствовања.
Укротитељице спласнутог главића који се склања,
Брижне дркачице бескрајне стрпљивости!
Али шта! Све то, о курве, није ништа
Према вашим гузовима и пицама, чији изглед, укус, миомири
И додири, стварају поклонике ваших светилишта:
Табернакули и Свисвети где се бестидност шири.

Па стога, сестре моје, вашим гузицама и бутинама
Хоћу да се сав посветим, једине праве другарице,
Зреле лепоте или не, искусне или почетнице,
И да живим једино у вашим пукотинама и полутинама.

Гијом Аполинер (1880-1918)

ЈУЛИЈА ИЛИ РУЖА

Ах милујте ме ружице
Молбу ми саслушајте
Језик хоћу језик дајте
А нудим вам гузице

Јер ми дупе увек зине
Кад се сетим дивног хира
Што Црнкиња научи ме
У хотелу Абукира

Млада носих дугу косу
Црнкиња ме схвати намах
У буљу ми шампон просу
Слађи него сваки замах

Данас косу ја у пунђи
Носим страга на темену
Ал још увек волим пену
Сфинктер ми је сад још луђи
До кукова мало држах
Да би се боље истицала
Та најтртастија од тралала
За набијање на држак

А мој чмар је за те прсте
Најдивнији прстен
Ти мутава ниси почни
Дај пољубац један сочни

Продире твој језик јао
Ја свршавам лепи мој
Дифајел би паре дао
Да сад види кревет свој

Цитати:

Бордел муза, антологија француске еротске поезије, приредио и препевао Данило Киш, Просвета, Београд, 2001.

Препоруке:

Данило Киш, „О француској еротској поезији“ (предговор антологији)
Лонго, Дафнид и Хлоја, превео Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2001.

Advertisements

One thought on “Бордел муза

  1. Ponosni sam vlasnik ove antologije 🙂
    Pogotovu ako se dobro sećam zblanutosti kad sam otkrio da je i Volter imao pesmu. A što se spaljenog pesnika tiče, spominje ga i Žan Klod Karijer u razgovoru sa Umbertom Ekom (Gradac izdao). Pohvale za blog, češće ću čitati!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s