Бележнице Едварда Хопера

Едвард Хопер у Паризу 1907. године

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за машту. Чежња и неко неодредиво сећање негде би ме измештали. И тако би пролазили дани, обликовани километрима које сам препешачила изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање.

Интернет чини да свако интересовање буде сведено на фолдер, а услед огромне количине информација која је, толико неправедно, врло лако доступна, па самим тим и лако заборављива, војајер-радозналац-уживалац опијума, интернет конзумер, бива приморан на чин који је до тада био својствен углавном опсесивно-компулзивним особама – да све распоређује по „реду, боји и величини“. Тако се десило да сам свој фетишистички однос према свескама и књигама различитих садржаја заменила пикселима и килобајтима распоређеним у безброј фолдера.

Пре неколико година одржана је изложба посвећена америчком сликару Едварду Хоперу која је за циљ имала упоредно излагање његових најпознатијих слика, као и скица које су им претходиле, а које су пронађене у његовим свескама, бележницама и бловима за скицирање. На тај начин било је могуће сагледати градацију његовог стваралачког поступка. Од фрагмената, од замисли, утисака и скице ка целини, ка завршеном и коначно обликованом делу.

Када су Хоперове бележнице у питању видимо да је сликар посебан акценат стављао на приказе куће. Са једне стране, оне су слика Америке у малом, велике у празном простору, остављају чудан утисак на посматрача који се пита чему опседнутост величином, која је сврха тих простора у тако празној и удаљеној области? Са друге стране, куће које је Хопер путујујћи Америком са својом супругом сликао, исте су као и особе које је приказивао и портретисао. Куће делују персонификовано, оне су попут људи који су сами и замишљени, који делују усамљено и отуђено. Једино светлост, бистар јутарњи зрак којим су обасјане, оставља афирмативан (џејмсовски) утисак младости, наивности, почетка, на посматрача. Такође, када посматрамо приказане куће Едварда Хопера бива нам јасно колико су исте утицале на филмове Алфреда Хичкока. Сетмо се само положаја кућа у филмовима Психо или Птице. И на тај начин Америка гради своју традицију, али и изоштрава портрет свог многостраног лица.