Бележнице Едварда Хопера

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од поменутог садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за даљину и давнину. Чежња и сећање негде би ме измештали и тако би пролазили дани, обликовани оним изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање.

Интернет чини да свако интересовање буде сведено на фолдер, а услед огромне количине информација која је, толико неправедно, врло лако доступна, па самим тим и лако заборављива, војајер-радозналац-уживалац опијума, интернет конзумер, бива приморан на чин који је до тада био својствен углавном опсесивно-компулзивним особама – да све распоређује по „реду, боји и величини“. Тако се десило да сам свој фетишистички однос према свескама и књигама различитих садржаја заменила пикселима распоређеним у безброј фолдера. Један од њих већ сам представила  текстом у коме сам постовала Ван Гогова писма. Други ће се односити на бележницу америчког сликара Едварда Хопера (кога сам, такође, већ помињала у тексту посвећеном лепоти празних биоскопа и музици Едит Пјаф).

Пре неколико година одржана је занимљива изложба америчког сликара која је за циљ имала упоредно излагање  најзначајних слика, као и скица које су им предходиле, а које су пронађене у његовим многобројним свескама, бележницама и бловима за скицирање. На тај начин било је могуће сагледати градацију стваралачког поступка. Од фрагмента, замисли, утиска, од скице ка – целини, ка завршеном и коначно обликованом делу.

Куће су посебна целина у опусу Едварда Хопера. Оне су, с једне стране, слика Америке у малом, велике у празном простору, остављају чудан утисак на посматрача који се пита чему опседнутост величином, која је сврха тих простора у тако празној и удаљеној области? Са друге стране, куће које је Хопер путујујћи Америком са својом супругом сликао исте су као и ликови које је представљао. Сами и замишљени, делују далеко, усамљено, отуђено. Тако је и са кућама. Једино дневна светлост, бистар јутарњи зрак којим су обасјане, баш као и мутна и искричава, маглом омекшана ноћна светлост којом су обасјана лица која је портретисао, остављају афирмативан џејмсовски утисак младости, наивности, почетка. Када посматрамо куће Едварда Хопера бива евидентно колико су исте утицале на филмове Алфреда Хичкока. Сетмо се само положаја кућа у филмовима Психо или Птице. Утицај је јасан и недвосмислен. На тај начин  Америка гради своју традицију, али и изоштрава портрет свог многостраног лица.

Препоруке: 1 , 2

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s