Годишња доба и уметност: Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди

Једна од очекиваних аналогија, када говоримо о тематизацији смене и карактеристика годишњих доба, јесте и ова која се односи на данашњи текст . Два Италијана – Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди – сваки на начин своје уметности позабавила су се поменутим феноменом. Када сам у тексту о Стравинском, Елиоту и Орфу писала о пролећу, о одступу поменутих уметника од традиционалних поимања тог годишњег доба, указала сам на чињенице које битно дистингвирају дела уметника 20. века од њихових традиционалних узора. Оба уметника о којима ћу данас писати припадају традицији, но, иако у оквиру ње, истовремено су и искорачили из задатих оквира.

Арчимболдо, као и касније Вивалди, подрива пасторалну слику света, толико омиљену на платнима (и композицијама) својих савременика. Изневерити очекивања реципијента, условљена традиционалним очекивањима и навикама, услов је за корак напред на праволинијској равни историје уметности, али и осуде, неразумевање, оштре реакције. Одступ од традиције истовремено је и иронична афирмација исте. Круте портрете аутријског племства Арчимболдо оживљава духовитим освртом на њихове личности, које представља посредством лица састављених од цвећа,поврћа, воћа, живине или дивљачи.

Антонио Вивалди концерт за виолину Четри годишња доба компонује 1723. године. Вивалди задржава барокну форму, али идеје његових композиција ближе су добу које тек треба да уследи. Три композиције става Лето у потпуности изневеравају традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији оно није доба доколичаве безбрижности, већ доба прожето сетом и меланхолијом , доба које најављује опадање, несталну и пролазну слику, брзу промену лица природе. Лето је лепа златна маска коју ће убрзо ветрови разоткрити и испод те маске угледаћемо смежурано лице јесени. Смрт је друго лице природе подједнако заступљено у њеном циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност њеног времена.

Исто чини и Ђузепе Арчимболдо уколико пратимо смене годишњих доба на његовим сликама. Лепо лице природе се смеје, ружно се кези. Гротеска је термин који свакако не треба превидети када говоримо о његовом сликарству. Спој неспојивог, искривљени осмех-кез, зачудност, противречност пропорцији условљеној каноном – сви елементи су на броју. Смена годишњих доба  јесте memento mori које природа исписује њој примереним језиком сама себи на лице. Како је човек део тог лица, односно циклуса, ти преображаји свакако се морају односити и на њега.

Giuseppe Arcimboldo, Spring, 1573.

Giuseppe Arcimboldo, Summer, 1573.

Giuseppe Arcimboldo, Autumn, 1573.

Giuseppe Arcimboldo, Winter, 1573.

Сваком од четри Вивалдијева концерта претходи поетски увод. За свако доба постоји по један предговор у форми песме где су садржани описи понашања природе која би композиције, атмосфером коју звук ствара, донекле требало да дочарају. Ту почиње потпуна збуњеност слушаоца. Зато сам прво и постовала композиције. Док њих слушамо, гледање Арчимболдових слика, као и читање есеја у наставку, допринеће пунијем утиску недоречености, непропорционалности. Ево цитата за сва четри поетска увода која предходе Вивалдијевим композицијама.

ПРОЛЕЋЕ

Пролеће је ту, веселих птичица
дочекује га пој;
лахор лагано дува,
извор пева жубор свој.

Олује и муње преко
плаветнила раскрилише
црње од ноћи своје плаштеве;
али мир поново наступи и
птичице ускладише
још једном у хору своје
сложне гласове.

На цветној пољани, уљуљкани
замором лишћа,
одмарају се пастир и пас му
верни.

Разлежу се весели звуци фруле,
нимфе и пастири плешу
у славу раскошног пролећа.

*

ЛЕТО

Лето је стигло, спремно, окупано
топлином, но брзо се уздиже
ветар и најави неизбежну олују
која ће распарати небо и угрозити
жетву.

Неумољив сунчев пламен
мори ћовека
и његова стада, у огањ
претвара шуму.

Грлица и штиглић одговарају
једнолоичном зову кукавице.
Ветрић певуши кад се у тај час
северац заковитла и глас му
претвори у прах.

Пастиру сузе у очи натера страх,
престраши га олуја што према
њему хрли.

Страх од олује,
уза слепо зујање
помахниталих мушица,
кида његове уморне удове
жељне одмора.

Ах! Колико су само те
зебње тачне.
Небеса подрхтавају и горе
док град поносно класје носи.

*

ЈЕСЕН

Без икаквих примисли, јесен је
празник обновљене плодности!
Песмама и плесовима људи
захваљују госпођи Природи на
њезиној поновној дарежљивости.

Плесом и песмом сељаци
обилну славе жетву.
И многи, опијени,
тако у сан утону.

У ваздуху је оштрине све мање
ово је доба што позива на песму,
на плес,
на одмор.

У нову зору, ловац креће
трагом дивљачи
са својим рогом, пушком и
псима.

Плен бежи,
буком престрашен.
Рањен, жели побећи но исцрпљен
умире.

*

ЗИМА

Хладно годишње доба није
увек и доба мировања и
тишине. Пуно радости, ово
ледено раздобље мало-помало
најављује препород.

Дрхтати услед залеђеног снега,
под снажним ударцима северца;
трчати ударајући о тло
цвокоћући зубима.

Седети покрај ватре, сретан и спокојан
док вани киша натапа земљу,
ходати лаганим корацима по леду,
опрезно; окренути се,
оклизнути, пасти.

Изнова устати
и трлати
до отворене рупе.
Чути срџбу разбеснелих ветрова
ево зиме
са својим радостима.

Вивалдијево дело састоји се од четри концерта. Сваки концерт репрезент је једног годишњег доба. У оквиру једног концерта постоје три става. Тако је и са управо наведеним поетским предговорима – у оквиру сваке песме преовлађују три стања: увод, кулминација, затишје. У оквиру сваког доба, како музичким средствима, тако и оним поетским која их прате, предочена је смена која полази од уобичајене представе, преко нарушавања исте, све до коначног резулта – повратка на почетак. Кружење је и на тај начин сугерисано.

Пролеће је безбрижно доба, шаренолико и љупко, али, одједном, киша ће пасти и блата ће бити свуда около, а оно ће својом грозном бојом нарушити ведре боје цвећа. Грмљавина ће заглушити цвркут птица. Лето је доба доколице, безбрижности, најаве плодности која ће с јесени бити досегнута, али, лето је  и постепена слика деградације. Јесен је зденац плодности, али и доба опадања лишћа, мекших зрака, хладнијих струја ветрова. Слушалац има уобичајену представу о зими, не као окрепљујућем годишњем добу, већ као добу потпуног замирања. Звуци Вивалдијевих композиција, као и поетски увод који им предходи, изневеравају овакво очекивање, бар испрва. Зима је окрепљујуће доба, али, лако је оклизнути се и повредити, лед којим пешак прелази преко залеђене реке може пући.

Поетски предговор композитору је послужио као средство којим ће слушалац лакше визуелизовати звуке композиција, али и  без њих, уколико само слушамо концерте, снага слика коју Вивалди ствара задивљујућа је. Арчимболдо јесен представља у виду портрета, многи плодови скупа чине једно лице. Али, упркос појединачној лепоти плодова, заједно, они творе гротескно лице, пре застрашујуће него смешно. И Арчимболдова порука је јасна. Јесен је доба друге плодности, слика великог рога изобиља. Али, сваки врхунац води опадању. Природа се у свом кретању изобличава, умире и поново рађа.

Уметници коју су  поред Арчимболда и Вивалдија тематизовали смене годишњих доба били су Бројгел, Џон Китс, Гистав Флобер. Уколико својим делом нису тематизовали њихове смене, свакако јесу двосмисленост њихових одлика у односу на традиционалне представе. Представљања се разлкују од уметника до уметника – Бројгел и Пусен поменути феномен свакако нису представили на исти начин. Бројгел Икаров пад смешта у пролеће. Зашто – то још увек не могу да одгонетнем.

И за крај – елементи. Свакако неодвојива тема када говоримо о природи и њеним циклусима. Арчимболдо је поред серије годишњих доба створио и серију којом је предочио четри елемента, опет посредством људског лица. Сваком добу припада одређени елемент: пролећу ваздух, лету ватра, јесени земља, зими вода.

Цитати:

Песме које прате Вивалдијева Четри годишња доба цитиране су према: Велики композитори: Антонио Вивалди, Либер Новус, Београд, 2009, стр. 31-35.

Giuseppe Arcimboldo, Аir, 1566.

Giuseppe Arcimboldo, Fire, 1566.

Giuseppe Arcimboldo, Earth, 1566.

Giuseppe Arcimboldo, Water, 1566.

Advertisements

2 thoughts on “Годишња доба и уметност: Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди

  1. Povratni ping: OДА ЈЕСЕНИ ЏОНА КИТСА | A . A . A

  2. Povratni ping: Интезитет живота и окрутност пролећа | A . A . A

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s