„Last Session“ Мерлин Монро

Bert Stern – Marilyn Monroe

Петог августа 1962. године Мерлин Монро пронађена је мртва. Непуна три месеца раније, 19. маја 1962. године, отпевала је Happy Birthday, Mr. President  тадашњем америчком председнику Џону Кенедију. То је био вокални увод у Last Session. Визуелни је уследио са фотографисањем за магазин Vogue. Неколико недеља пре смрти, Норма Џин Бејкер састала се у хотелу Bel-Air са америчким фотографом Бертом Стерном. Каснила је пет сати, Берт имао довољно времена да купи шампањац.

Одакле црвене мрље у облику латиничног слова X ? Мерлин их је направила, али не лаком за нокте, већ обичним црвеним маркером. Није веровала да лудило и лепота могу ићи заједно. Лудило, у њеном случају, никада није клинички дијагностификовано, али емоционална нестабилност јесте. Ироничан и парадоксалан начин потврђивања граничних стања напаћене и, пре свега, несхваћене свести јесу фотографије Берта Стерна.

Глумица није одобрила ниједну од ових фотографија, о чему и сведочи акт прецртавања. Није јој се допадало како је изгледала, ожиљак од недавне операције на средини стомака био је видљив (изричито је захтевала од Стерна да га уклони каснијом обрадом, што он није учинио), пијанство је очигледно, умор, отупелост – то су доминантна стања које најфотогеничније лице двадесетог века oдаје. Оно, из секунде у секунд, поприма готово гротескно обличје, изопачено, злослутно увијеног осмеха, баш као што је и сва каснија, неслућено бестијална конзумација њеног лика. Та конзумација се огледа у декору тинејџерских соба (поред којих свакодневно пролазим), отирача за ципеле (испред станова у које сам улазила), шоља за кафу (из којих сам пила) и свакаквих других, и у новчаном и у естетском смислу јефтиних и беспотребних предмета. И даље учествујемо у експлоатацији лица Норме Џин Бејкер.

Kaда су Берта Стерна после њене смрти питали какав је утисак на њега оставила приликом снимања, одговорио је: „She came alone … no makeup. She was gorgeous. I was shocked she was so fit. She was wonderful for photography. На последњим фотографијама, за разлику од Стерновог утиска, Мерлин Монро изгледа као дух, тело које се бестежински пробија кроз вео сопствене лабилне свести. Крст начињен црвеним маркером акт је разапетог духа који верније него Стерн предочава гледаоцима своје право лице. Најрелевантније податке о животу глумице читала сам у књизи Историја љубавница Елизабет Абот. У наставку текста цитирани су одломци, кратки резови који, баш као и приложене фотографије, из цитата у цитат формирају нову слику лица које и даље обожавамо да злостављамо.

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Bert Stern, Marilyn Monroe, Last Session, 1962

Убрзо након тога, Гледис (мајка М.М) је доживела нервни слом и морала да се хоспитализује. (Много година касније дијагностификована је као параноични шизофреничар.) […] Норма Џин одведена је, уз велик и гласан отпор, у лосанђелески Дом за децу без родитеља и постала сироче број 3.463.

….

Норма Џин одрастала је у тешком сиромаштву. Њене хранитељске породице биле су сиромашне, и бориле су се против велике кризе тако што су примале сирочиће под свој кров. Увек је била последња у реду за недељно купање у заједничкој води за купање и прва коју су кривили ако нешто није у реду.

….

У цркви се Норма Џин борила са необичном и помало забрињавајућом маштаријом – да жели да скине одећу и да стоји тако гола пред Богом и људима. Ова фантазија није код ње изазивала ‘никакав осећај стида или греха.. Маштање о томе како ме људи гледају помогло ми је да се осећам мање усамљено.. Стидела сам се одеће коју сам носила – вечита избледела плава униформа сиромаштва. Гола, била сам као и све остале девојке’.

….

Њени проблеми, међутим, нису били решени. Тетка Ана није више могла да је чува. То је значило да би морала да проведе још две године у сиротишту, док не напуни осамнаест година – осим ако би се њен дечко, двадесетједногодишњи радник у Локиду, Џими Доерти, оженио. […] Норма Џин је била пресрећна што има сопствени дом и беспрекорно га је одржавала. Правила је Џимију сендвиче за ужину, остављала му љубавне поруке у пакету за ручак и трудила се да стално има скуван ручак, најчешће грашак и шаргарепу јер јој се допао контраст те две боје. Поставила је своје крпене животиње и лутке на врх полице да би могли да виде како се живи у њеном срећном дому. ‘Није имала детињство, и то се видело’, рекао је Џими касније. ‘Начас бисте видели особу која је без љубави била предуго, и нежељена толике године’.

….

На врхунцу популарности, упустила се у непромишљену везу са великом звездом бејзбола, Џоом Димаџом. Иако је Џо био опсесивно љубоморан и посесиван, и жестоко се противио њеном начину живота, венчали су се 14. јануара 1954. У нападима љубоморе и фрустрираности, Димаџо није штедео ни на речима ни на песницама. Брак, кратак и очајнички несрећан, завршио се разводом, који је покренут 3. октобра 1954.

….

Драмски писац Артур Милер, Мерилинин следећи муж, био је подједнако упешан као и Џо Димаџо, и подједнако неприкладан – чудо како је успео да угуши свој здраворазумски предосећај пропасти и да се, у јуну 1956, ипак венча са њом. Али творац Вилија Ломана, лика из драме Смрт трговачког путника, био је опчињен Мерилином сензуалном лепотом. ‘Она је такав магнет који у мужјацима изазива основне инстикте’, дивио се у чуду. Његовој сестри чинило се да Мерлин блиста од радости, што мора да је било тачно. На полеђини слике са венчања, Мерлин је написала, ‘Нада. Нада. Нада’.

….

Режисери и колеге са којима је радила жалили су се да све чешће греши, да увек касни а да се понекад и не појави, да је непристојна, својевољна, дезорјентисана, да није у стању да запамти једноставне реплике. Тони Кертис, који је морао сатима да је чека свакога дана када су снимали Неки то воле вруће, љутито се жалио да после четрдесете клапе исте романтичне сцене, љубити Мерлин пружа исти осећај као љубити Хитлера.

….

Њен брак није више могао да издржи превелике притиске. Више пута покушала је да изврши самоубиство. Имала је спонтани побачај и дубоко патила због тога. Имала је пар не-претерано-тајних афера са другим мушкарцима, укључујући и с Џоном Ф. Кенедијем. Упркос психотерапији, тонула је све дубље у стање пијаног и дрогираног безнађа. После једног неуспелог покушаја самоубиства, када ју је пријатељ питао како је, Мерлин је омамљено одговорила, ‘Жива… Какав малер.’ На дан председничке инаугурације Џона Ф. Кенедија 1961, Мерлин је летела за Мексико да би се развела.

….

Мерлин је сад почела да се усредсређује на Џ.Ф.К.-ја који је био удобно смештен у Белој кући. Упознала га је средином педесетих, преко његовог шурака Питера Лофорда, који је имао и улогу сводника аматера за Кенедија и армију сексипилних глумица расположених за секс. Џ.Ф.К. је волео да прави ‘рецке са познатим именом’, што због сопственог узбуђења што да би оца индиректно усрећио. […] На известан начин, Мерлин и Џек били су добар спој. Обоје су достигли сам врх својих професија. Неустрашиво су се упуштали у ризике. Били су гламурозни миљеници медија којима је цео свет завидео. Били су бестидно промискуитетни и у свакој афери која је подсећала на везу тражили емоције и потврде сопствене вредности. Обоје су тражили и привлачили пажњу. И у заједничкој потреби да се докажу кроз сексуално освајање, посегли су једно за другим и хвалили се о свом успеху. Међутим, Мерлин је била болесна жена која се упустила у немогућу мисију да нађе мужа и љубавника који ће јој бити и отац. Њена нестабилност и веома лабилно ментално здравље, као и зависност од лекова, није било никаква тајна, најмање Џ.Ф.К.-у.

….

Без обзира на то да ли су били у Белој кући, где су је неки гости видели, или у хотелу Карлајл, или, најчешће, у дому Лофордових, Мерлин и Џ.Ф.К. увек су били окружени његовим пајташима или колегама. По њиховим причама, увек је била одевена само у грудњак или комбинезон боје шампањца, и потпуно омамљена. Облачила се увек врло сугестивно, сасвим очигледно није носила гаћице, имала је чупаву косу, али је увек била толико сексипилна да је поглед на њу одузимао дах – богиња секса са својим љубавником, председником САД.

….

Иста она Мерлин која није могла да устане из кревета и која је бркала и заборављала реплике, испланирала је свој наступ на љубавниковој прослави до најситнијег детаља. Наложила је свом модном креатору, Жан-Лују, да јој сашије спектакуларну хаљину боје коже од провидне свиле, опточену огромним лажним дијамантима; била је толико тесна да је морала да се нашива на голо тело. Преко хаљине носила је бунду од хермелина коју је позајмила из гардеробе Твентиет сенчери фокса, а плаву косу натапирала тако да јој локнице шармантно падају преко лица.

Чак и на овако важан догађај Мерлин је каснила. Када се коначно појавила, после духовите најаве Питера Лофорда као ‘жене која ће и на небо каснити, Мерлин Монро’ на сцени се појавила нестварна визија жене. […] Мерлин је отпевала песму, посебно компоновану за ту прилику, и маса је одушевљено аплаудирала. Џ.Ф.К. се попео до ње на бину и изјавио да ‘сада, пошто му је отпевана рођенданска песма на тако чедан и здрав начин, може мирне душе да се повуче из политике’. Те ноћи Мерлин је провела два сата са Џ.Ф.К.-ом. Више га никад није видела.“

….

Мерлин, још увек понета успехом који је доживела на рођенданској прослави, сигурна у моћ своје лепоте и непоновљивог тела, чврстих дугих ногу, пуних груди и обле задњице којој се Џ.Ф.К. посебно дивио – ‘Какво дупе!’ уздисао је. То феноменално дупе није могло да схвати зашто је одједном само отписана.

….

И Мерлин је била страховито љута и дубоко повређена. ‘Баш бих могла да одржим конференцију за штампу. Имала бих штошта да кажем!’ рекла је свом пријатељу Роберту Слејцеру. ‘Испричаћу све што имам на ову проклету тему! Сад ми је сасвим јасно да су Кенедијеви добили од мене све што су хтели и после наставили да живе свој живот!

Умрла је 4. августа, пре него што је успела да проговори, од превелике дозе барбитурата, за које се не зна ко јој је дао – можда их је сама узела, можда јој је неко ‘помогао’. Необично је то што, иако су бројни докази у вези са Мерилином смрћу уништени или су нестали, потрага и жеља за правом истином и даље траје истим жаром.

.

Marylin Monroe and Bert Stern

Цитати:

Елизабет Абот, Историја љубавница, превеле Зиа Глухбеговић, Наташа Каранфиловић, Милана Тодоресков, Бојана Вујин, Геопоетика, Београд, 2007, стр. 359-369.

Препоруке: 1 , 2 , 3

Advertisements

One thought on “„Last Session“ Мерлин Монро

  1. Te precrtane fotografije i ožiljak – čini mi se da jedino to ove fotografije može da svrsta u modernu umetnost. Najlepše su. Verovatno ću nekoga iznervirti jer se radi o bitno drugačijim ženama i zvezdama, ali ovaj session me podseća na beogradski nastup Amy Winehouse. Izvrneš utrobu, pokažeš ožiljke i odeš, ali stvarno odeš.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s