Јужњачка готика Сали Ман

Sally Mann

Sally Mann

Southern trees bear a strange fruit,
Blood on the leaves and blood at the root,
Black bodies swinging in the southern breeze,
Strange fruit hanging from the poplar trees.

Pastoral scene of the gallant south,
The bulging eyes and the twisted mouth,
Scent of magnolias, sweet and fresh,
Then the sudden smell of burning flesh.

Here is fruit for the crows to pluck,
For the rain to gather, for the wind to suck,
For the sun to rot, for the trees to drop,
Here is a strange and bitter crop.

Термин „Јужњачка готика“ се односи на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани, а делимично и у Вирџинији, Флориди и Тексасу. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’ Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капотеа, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема стилистичких, па ни тематских сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама,  асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво и једино могуће поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које може и тежи деловати једино на чула реципијента, натприородно у романима поменутих аутора није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће, природно и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук говеда и живине, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу, изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која оправдања и искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби особе која исте обликује читајући јеванђеља и проповеди. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање породичних и моралних вредности, сујеверја нису актуализоравни зарад неизвесности (suspense), нити да би подстакли читаочеву језу, на крају дружења са књигом, ипак, спокојно умирену, већ да би, између осталих, истакли и функцију књижевности која, ако не објашњава, а оно естетски релевантним средствима предочава  распад друшвених вредности и основне културолошке артефакте америчког југа. Језиви догађаји увек су у служби ироније, ретко прекорачују на страну патетичног.

Књижевна одредница слободно се може односити и на друге врсте уметности, нарочито визуелне – филм и фотографију, ређе сликарство. Ипак, ово није текст о књижевним делима, већ о фотографијама америчке уметнице Сали Ман (Sally Mann). Разлог уводу јесу дела уметнице која ће у наставку текста бити помињана, а која се у тематском смислу могу надовезати на поменуте одлике  књижевних дела јужњачке готике. Сали Ман рођена је 1. мaja 1951. године у Вирџинији. Од самих почетака њене фотографије асоцијативно се надовезују на оне елементе који су блиски темама америчког југа, а који су своју естетску димензију остварили у уметничким делима већ поменутих уметника. За ову прилику одабрала сам три тематске целине које  чине битан део њеног стваралаштва и најбоље сведоче о личној поетици уметнице. Једна од најдоминантнијих тема у оквиру опуса Сали Ман јесте тема смрти, бескомпромисно и натуралистички предочавана током деценија њеног стваралаштва, некада посредно, чешће директно. Како је уметност фотографије од својих почетака остваривала ближи контакт са популарном културом и свим њеним феноменима, поред литерарних асоцијација, доминантнија је била она која се тицала једне песме. Подстрек да напишем текст о фотографијама којима се годинама дивим била је песма Strange Fruit у извођењу Нине Симон (старија верзије истоимене песме коју је извела Били Холидеј пар деценија пре Нине никада није била део мог сензибилитета). Глас Нине Симон, пажљива тишина остварена непредвиђеним трајањем празнине између речи, глас налик посмртним остацима емоција, додатно је наглашавао опоре стихове Абела Мерoпола (Abel Meeropol) написане као реакција на обичаје  јавних линчовања, пребијања и вешања афро-америчког становништва.  Казне су, као и увек, биле апсолутно непропорцијалне греху. На фотографијама Сали Ман казна распадањем чини се непропорционалном у односу на кривицу. Јужњачки пејзажи којима се изнова враћала заправо су некадашња бојна поља или делови њене фарме у јужној Вирџинији. Слике пејсажа заправо су запитаност. Где су сви они који су остављени положени на тим бојним пољима? Земља је равнодушна и немо упија сокове мртвих, а да ли они мењају њену топографију, да ли они заправо посмртно обликују пејсаж који уметница пред собом види, то је питање, а можда и одговор. Пејзажи пред нама, рађени специфичном техником коришћења колодијума и фотографског апарата старог више од сто година, заправо су лице, живо лице одавно мртвих. Поред пејсажа, узајамну везу смрти и лица Сали Ман ће испитивати и  кроз серију слика What Remains. Трећа тема која њена дела ставља у однос са поменутим одликама књижевних дела, али их смисаоно надовезује и на друге њене радове, јесте серија слика под именом Immediate Family.

Sally Mann – Deep South

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s