Композиције Ерика Сатија и атмосфера недељних поподнева на Монмартру

Рамон Касас, „Портрет Ерика Сатија“, 1891.

Од 1889. године у Паризу, прецизније на Монмартру, живела су два шпанска сликара, Рамон Касас и Сантјаго Русињол. Њихова свакодневица, осим стваралаштва, подразумевала је и дружење са једним композитором, Ериком Сатијем.

У атмосфери његове музике препознаје се атмосфера којом су прожета дела ова два сликара. Утисак је импресионистички, но, утисак је критеријум истинитости, како је то казао Пруст. Утисак је битан за онога ко је уметник, за онога ко у соби, посматрајући мехуре прашине како плутају ваљком зрака, ствара облике и мисли, које су се изгубиле у мишљењу.

Слушање Сатијеве музике евоцира благу светлост, простор у сенци, када се покрећу сећања и оно што је од сна остало. Тихо, једноставно, празно: баш као и поднева на Монмартру како су их на својим сликама предочили Русињол и Касас.

Сликари су се међусобно портретисали, истовремено у дијалог укључивши и композитора. Горњи Сатијев портрет насликао је Касас 1891. Исте године Русињол ствара композиторов други (доњи) портрет. Оба су рефлексија простора којима се Сати кретао. И кишни трг надомак кога се види млин, и скромна соба у којој композитор неодређено гледа.

Сантиаго Русињол, „Портрет Ерика Сатија“, 1891.

На првом портрету забележено је касно кишно подне кроз чију маглу се помаља млин. На другом портрету екстеријер је замењен ентеријером, собом у којој уметник проводи време стварајући, доносећи споља утиске који трансцедирају, који искорачују из неодређености у могућност.

♫ ♪ САТИЈЕВЕ КОМПОЗИЦИЈЕ ♫ ♪

Gymnopédies су три композиције за клавир компоноване 1888. Инспирација за њих била је Les Antiques, Латурова збирка песамакао и роман Саламба Гистава Флобера. Тачна конотација речи Gymnopédie, коју је Латур често користио у својој поезији, а коју је Сати преузео, није утврђена. Ево неких Латурових стихова:

Режући бочно сенке, сјајна бујица,
Текући у таласима злата, преко углачаног камења,
Где атоми ћилибара светлуцају у ватри,
Мешала је своју сарабанду са гимнопедијама.

Композитор је био инспирисан темама које нису биле део свакодневице, темама које су припадале даљини, што је супротно од тематских оквира којима су се креталa два сликара, оквирима које зовемо овде и сада. Постоје два доба дана која су доминантна на Касасовим и Русињоловим платнима. Прво је касно јутро, друго је касно подне. Оба доба, баш као и ноте ових композиција, одају утисак меланхолије и равнодушности.

Ко су све били модерни јунаци Монмартра, о чему су размишљали, где су били, кога очекују? Боеми, луталице, уметници, случајни пролазници, праље, радници. Наизглед атмосфера коју би исти употпунили и на Лотрековим сликама. Међутим, овде је све другачије. Нема жовијалности.

Касно недељно подне и његове авети.

Сантјаго Русињол, „Портрет Рамона Касаса“, 1891.

Сантјаго Русињол, „Портрет мушкарца на Монмартру“, 1890.

Рамон Касас, „Кафе“, 1890.