Фовистичка декаденција боје: Киз ван Донген

Кееs van Dongen

Холандски сликар Киз ван Донген рођен је 26. јануара 1877. године у Ротердаму. Данас кварт у коме је одрастао чини предграђе овога града који је и тада морао имати све одлике насеља са периферије. Жовијална атмосфера бучних кабареа у којима су праље и кројачице плесале пред уморним рударима и изневереним песницима. Комешање боја у диму и запари, у мирисима који су се разлагали прљавим зидовима, по столовима избразданим морфијумским иглама, ноктима проститутки, ножевима и лактовима уморних морнара. Посете кафеима у којима се испијао јефтин апсинт и јавним кућама чијим влажним ходницима одурни мирис прожимао би сваку илузију, а црвени плиш салона, натопљен капима јефтиних парфема, пружао посетиоцу, у тренутку ишчекивања Даме, тог „Цвета Зла“, утисак празнине и бестијално раздражене чежње.

Већ у раној младости сцене градске периферије извршиле су утицај на овог уметника, на његов тематски одабир, афирмацију субјективне психологије посредством јарких, ретко компатибилних, наглашено дречавих боја, које би, карактеришући особу испред штафелаја, истовремено доприносиле и да утисак реципијента буде неодређен, неимењив,  неподударан. Јарке боје афирмишу енергију, доприносе утиску гласне музике која допире са старог грамофона у соби пуној људи који енергично плешу, гласно се смеју, испуштају чаше из руку чији звук би допунио шкрипу старог патоса, неартикулисаног кикотања, шапата и жамора. Све се претапа, све прима и даје моћ занесености, декаденцији, еротским фантазијама спарне летње ноћи. Са друге стране, ту исту моћ потиру сутрашња дуга, тиха, жарка, уморна, мртва поднева чију безизражајност боје сунчевог заласка не би умириле.

Таквим подневима морале су настајати Донгенове слике. Очи на женским лицима, чији је приказ био трајна сликарева фасцинација, избезумљене су, уморне, равнодушене. Оне нису платна за музеје невиности. Кафкина песма (заправо, писмо) као да описује однос сликара и модела. Усамљени као изгубљена деца у шуми, модел и сликар загледани су једно у друго. Нема пасивних позиција у тренутку позирања јер и енергија модела одлучно управља четкицом која би, вођена руком уметника, да саопшти својим потезом нешто о патњама, умору, празнини и илузијама.

Aко их је уметничким средствима сугерисао, да ли је Други и разумео патње Другог? Кафка двапут помиње реч „пакао“, очи Донгенових модела имају нешто од естетике коју декаденција с почетка 20. века поима као демонску, а еротски неодољиву енергију. Као Кафка (који је био шест година млађи од сликара), и Донген има двосмислен смисао за хумор.  У шта или у кога је загледана приказана девојка? Њене очи су црне, подочњаци и образи упадљиво црвени, има шешир пренаглашене величине који неравномерно стоји на њеној глави. Наранџасти обриси шешира јак су контраст црвеним подочњацима и хладној позадини која као да хоризонтално вибрира, шири и сакупља енергију њених мисли и дисања. Девојчин леви длан, вероватно по сликаревој препоруци у том положају, као да држи неодредиву количину измаглице, срце налик вати. Еротичност Донгенових муза је ласкаво предочена гримаса. Донгенове кокете богиње су секса и лепоте по мерилима периферних институција. Али њихове очи одвраћају мисао, обједињују колико и контрастирају утиске, мистериозне су. У њиховој неодређености плута коментар о одсутности. Донген противречи буржоаским идеалима лепоте, друштвено прихваћеним конвенцијама свога доба.

Најзад, напишимо нешто и о покрету у који историчари уметности сврставају Донгенове слике. Покрет који је надовезавши се на импресионистичко сликарство ипак превазишао његове постулате, колико тематским одабирима, толико и заменом екстериорних сцена интериорним, јачим бојама, наглашенијим и грубљим потезима четкице, јесте покрет који је првобитно пежоративно назван „фовизам“. Les Fauves или „дивље звери“ назив је за групу која је деловала активно између 1900. и 1910. године. Фовисти раскидају са традиционалним приказима спољних предмета. Њихова реакција је субјективна, спонтана, експресивна. Отворен и наглашен потез четкице, који би донприносио вибрантном утиску боја, поједностављивање приказаних предмета до апстракције, утицај је Ван Гоговог постимпресионистичког периода, Сезана, Сераа, Гогена и Пола Сињака. Фовисти су имали свега три изложбе. Већ на заласку њихових стваралачких домета, око 1910. године, у Дрездену  се формира  група сликара који ће излагати под именом Die Brücke и које ће историја уметности запамтити као прву струју експресионистичког покрета. Они ће, заједно са минхенском групом Der Blaue Reiter (Плави јахач), предвођеном руским сликарем Василом Кандинским, бити стожер онога што називамо модерном уметношћу.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s