Експресионистички утисци о досади: Aлексеј фон Јавленски

Alexej von Jawlensky – Schokko mit Tellerhut

Aлексеј фон Јавленски (Аlexej von Jawlensky) рођен је у Русији 13. марта 1864. године.  Прешавши из Москве у Минхен 1896. године руски сликар своје стваралаштво везао је за деловање минхенске експресионистичке групе Плави јахач (Der Blaue Reiter). Заједно са дрезденском групом уметника који су заједнички излагали под називом Die Brücke (Мост) ова група стваралаца била је стожер немачке авангардне уметности почетком 20. века.  На новом подручју Јавленски се сусреће са низом уметника међу којима је био и његов сународник Васил Кандински (Wassily Kandinsky). Кандински је током свог стваралачког пута прелазио више фаза крећући се праволинијском путањом од фигурације ка апстракцији, од вибрирајућег, оштрог и отвореног потеза четкице оку посматрача до математичке прецизности композиције, музичке уједначености тонова боје.
.
Група Плави јахач добила је име према боји коју је Франц Марк (Franz Marc) често употребљавао у својим делима, а која је за Кандинског имала значење духовности, неистражених области мистичних дубина људске душе, спиритуалности и тежње ка неимењивим облицима бесконачности. Оно што је била тежња припадника минхенске експресионистичке групе јесте да се кроз уметност сликарства, помоћу средстава која су њој својстевена, дакле кроз боју, изрази Дух. Далеко артикулисанији и теоријски утемељенији од дрезденске групе њихова уметност упоредива је са њиховим теоријским ставовима које објављују у алманасима и каталозима својих изложби. Први светски рат прекида деловање групе. Франц Марк и Аугуст Маке ( August Macke) гину у рату, Кандински и  Јавленски враћају се у Русију. Оно што Jавленског чини другачијим, али не и бољим, од осталих поменутих уметника јесте његова посвећеност жанру портрета кроз који је пружао свој допринос уметничкој тежњи за дескрипцијом људског духа бојом и формом.
.
Сусрела сам се први пут са сликарством  Алексеја вон Јавленског посредством романа Госпођа Бовари Гистава Флобера. Једном уметничком делу увек је неопходно друго дело као огледало и посредник. Касније сам постепено откривала биографске и стваралачке детаље који су били у вези са поменутим сликарем, али први пут када сам угледала његову слику, одлучила сам, у ствари, да купим књигу. Јавленски је био тај који је пресудио у Флоберову корист.  Упркос  великој понуди одабрала сам оно издање чија ми се наслована страна више свидела, или да будем прецизнија, чија ми се слика свидела на тој, у суштини јако лоше дизајнираној насловној страни. Био је 30. март 2005, дан неуобичајено топао за то доба године што је додатно иритирало и наглашавало моје већ почетно незадовољство одређеним приликама.  Флоберово дело неизоставно ми се  читало тих дана (које сам, купивши га, ипак одложила на страну).
.
У књижари која више не постоји једна до друге стајале су, наизглед без икаквог реда, Флоберова књига Госпођа Бовари и Филозофија досаде Лаша Свенсена (Lars Fr. H. Svendsen). Ништа није случајно. Књига која тематизује феномен досаде, не као појаве која представља недостатак обавеза већ недостатак смисла, била је положена до књиге која се на теоријски врло утемељен начин бавила проблемом досаде као одлике модерности. Досади недостаје шарм меланхолије, али и патологија депресије.  Досада је увек између, стање налик Чистилишту. Сиромаштво доживљаја посредством кога сиромаштво смисла има све веће присуство одавно ми је била позната чињеница па сам стога научила да је препознајем у уметничким делима посредством којих сам уобличавала своја теоријска и естетичка начела. Касније сам детаљније проучавала сликарство Јавленског које ме је што живошћу својих боја што захваљујући сећању асоцирало на пролеће, али на оно пролеће чије се предиспозиције не искоришћавају до краја.
.
Све портретисане  на платнима Јавленског углавном имају исту позу. Оне су обавезно са цвећем у руци или коси, имају предимензиониран шешир, шарену лепезу, понеке и брош. Боје којима су створене очаравајуће су и живе, али ништа на тим сликама не делује живо. Глава жена положена је на једну руку, што је и у традицији био начин сугерисања да је портретисана особа меланхолик. Досада није туга, она није безразложна сета, али јесте тупост, неподношљивост  Времена, стање  када мисли не долазе, када Време разлаже као смола низ бор своје густо протицање – густо као наслаге боја на сликаревим платнима – своје подле саучеснике умор и поспаност, лењост и летаргију низ  равнодушна лица. Досада као немогућност одупирања дугом тихом жарком уморном мртвом подневу где једино тишина може бити саучесник безнадежне резигнације, ужасавање пред могућношћу да ништа се ново неће десити нити доживети. Стога и Јавленски, баш као и Донген, не ласка својим моделима, већ продире у њихову душу, густу и жарку као и боје којима су обликоване.
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s