Путник Оњегин

Александар Сергејевич Пушкин, Аутопортрет, 1820.

Александар Сергејевич Пушкин роман у стиховима Евгеније Оњегин пише од 1823. до 1832. године, скоро педесет година после Гетеовог романа Јади младог  Вертера са којим смо склони да отпочнемо традицију великих романа романтизма. Пушкин преузима одређене мотиве којима су се одликовала делa његове епохе, али и врши иновације. Евгеније Оњегин, Пушкинов најпознатији јунак, пишчев је алтер-его, иако однос јунака и писца не треба посматрати у доследној узрочно – последичној вези. Оњегин, исто као и његов творац, има беспрекорне квалификације за титулу бајроновског јунака.

Ново поглавње које писац својим делом открива одразиће се на скоро целокупну руску књижевност. Оњегин је јунак чију карактерну компоненту одликује осећање неумољиве досаде, чамотиње којој се он предаје. Досада и чамотиња у које је јунак огрезао нису последица недостатка догађања већ недостатка смисла. Пушкинов јунак сувишни је човек, лик који је изгубио све илузије и пре него што их је стекао, млади петроградски бонвиван засићен светом, човек града који чита Русоа, али нема афинитета ка „природном“.

Пушкинове белешке и скице

Главни лик овог романа, како је то већ и насловом сугрисано, јесте Евгеније Оњегин, али и личности приповедача, Ленског и Татјане Ларине подједнако су  битне за анализу. Као и претходна дела романтизма, и ово на својствен начин отвара тему путника и путовања. Оњегин је један од оних јунака-путника који нема изражен однос према слици природе, нити однос идентификације са њом. Он је не посматра ни кроз призму пантеисте. За разлику од њега, преостала три поменута јунака, сваки на свој начин, имају специфичан однос при сусрету са њом.

Оњегин је „јалов“ путник. Место са кога је пошао, исто је на коме ће се наћи и на крају свога пута. Физичка динамика није допринела унутрашњој, духовној динамици. Оњегин је стран другима и стран себи – парадоксалан и сувишан. Путовања којих се подузима јесу луталачка бежања од самога себе, а његова хоризонтална похођења белих руских степа јесу праволинијске путање које не  сугеришу и циљ његове воље. Оњегинова воља не иде напред упркос равној, праволинијској динамици његовог тела. Кретања духа и кретања тела у његовом случају нису усклађена. Он није ни путник који се успиње. Путовање, и по хоризонтали и по вертикали, статичо је и без динамике. Равне, празне, хладне руске степе по којима Оњегин путује идентичне су слици његовог бића.

Orest Kiprensky, Portrait of Alexander Sergeyevich Pushkin

Наспрам Евгенија Оњегина стоји Владимир Ленски. Оњегин, цинични, нерасположени, охоли, равнодушни јунак, пандан је енглеском типу романтичарског јунака. Сентиментални, занесени Ленски, обожавалац Шилера, прототип је немачког романтичарског хероја. Јунаке идеалисте смењују јунаци циници. Оњегин је лик протејског карактера, јунак који је истовремено охол и добродушан, интелигентан, „а уме невешт да се твори“. Равнодушан, охол, интелигентан, циничан најчешћи су придеви којима се описује карактер овога јунака.Његова „болест“ није „светски бол“ (Weltschmerz) већ чамотиња која је још интензивније осећање досаде и бесмисла.

Приповеч овог романа у стиховима неименован је, и поред Владимира Ленског још један близак Оњегинов пријатељ. Он се читаоцу представља као неко ко се дружио и ко је проводио часове са главним јунаком. Повремено, он врло иронично коментарише Оњегинове поступке и изглед, описујући га као јунака савладаног сетом, склоног нехотичној машти, настраног, брзог, хладног и заједљивог ума.

Оњегин се досађује, али Евгеније Оњегин није роман о досади, јер свака прича која би тематизовала такав феномен подразумевала би да тема, стил и метод потврђују исту. То би онда било немогуће, а и узалудно читати. Пушкин већ на почетку романа истиче особине свога јунака. Оњегин по читав дан зева, како то наглашава приповедач, губи се у беспослици духа, има претензија да пише али га од те активности спречава сопствена инертност. Исто је и са читањем других писаца.

И беспослици опет одан
и душевном празнином мучен,
циљ изабро је благородан
да присвоји ум туђ и учен;
гомилу књига, ено, спрема
и чита, чита – сврхе нема;
та досаду, та лаж крије.

Бајроновог јунака одликују воља и динамика, Оњегину недостају обе компоненте. Оњегин, противречан, не спознаје себе нити то покушава на својим изгнаничким путовањима. Слика сопственог јаства Оњегину остаје непознаница. Роман почиње одрђивањем јунака као неког ко изгара и троши дане досађујући се. На крају романа јунак је на истом месту на коме је био и на почетку, узвикујући “досада, досада!“. Освојити слободу подразумева ослободити себе окова сопственог ега и мисли – Oњегин то не успева.

Да л’ ће ми доћи час слободе?
Време је, време је, ја јој кличем
[…]
Под ризом бура, с ових гора,
По распућу широког мора.
Када ћу поћи на пут журни
и оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?

Јунак расположењима природе не претпоставља своја расположења. Он у слици природе не препознаје свој лик, он нема чуло за лепоте пејсажа, у њиховим просторима не види могућност за контемплацију. Оњегин је путник који стоји у месту. Категорија брзине односи се на њега у контексту засићења. Стална потрага за новим, за празном формом којој не уме да пронађе, или пак одгонетне, значење садржаја.

Два дана су му биле нове
самотне доље тога краја,
потока приче, шумор зове,
и сумрачна свежина гаја,
ал’ трећег, поље и луг мали
нису га више забављали;
затим га од њих дремеж свлада
и он већ јасно виде тада;
иако дворци булевара
балови, карте не постоје,
да и у селу досадно је;
стражари и ту чама стара
и прогони га сваког трена
ко сенка или верна жена.

Јунак прешавши из градског у сеоско окружење кратко време бива забављен новим лицима, како природе тако и људи око себе. Оњегиновој досади недостаје шарм меланхолије. Пре романтичарских јунака досада је била резервисана за монахе и племство. Она је дуго била статусни симбол, јер су само одређени слојеви располагали материјалним основама за досаду. Али као што сам већ навела, није недостатак рада узрок Оњегиновој досади. Она је болест духа, празнина смисла, а не догађања.

И болест, чије су порекло
морали наћи већ лекари,
splin, како би се негде рекло,
наша чамотиња у ствари,
овладала је њим помало.
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
ал’  сада му је хладна душа;
ко Child-Harold је недосежан
ишо у салон из салона;
ни сплетке света, драж бостона
ни уздаси, ни поглед нежан,
баш ништа пажњу да му скрене,
ни да га троне  ни да га прене.

Оњегин је либертен и денди, декадент који чита Русоа. Ипак, свака декаденција оптерећена је идејом слободе. Слобода, као дар који никада не долази сам, увек доноси проклетство јунаку. Самореализација кроз слободу не подразумева у ком правцу субјект треба себе да реализује, то је проблем модернитета. Личност подразумева конфликт, како са собом, тако и са другима. Постојање конфликта унутар субјекта претпоставља почетак самореализације и потраге за упориштем смисла.

Празна, хладна, бела руска степа, простор је по коме се Оњегин креће. Простор празнине, amor vacui. Да би јунак у потпуности реализовао своју слободу, он се мора ослободити терета досаде, мора превазићи баријеру коју је сам себи поставио. Стога постизање слободе полази прво ослобађањем себе од себе.

На почетку романа приповедач наглашава основне Оњегинове особине које тек у поређењу са особинама Владимира Ленског добијају право значење. Ленски је сентиментални јунак, „гетингенски дух“. Витализам Ленског, његови идеали, наивност и занесеност биће порежени у двобоју са летаргијом, цинизмом и охолошћу интелекта.

Њему је име било Ленски;
лепотан и дух гетингенски
у цвету својих младих лета,
поклоник Кантов и поета
из Германије он је тмурне
донео знања знаке нове:
слободољубив дух и снове,
настране мисли, жеље бурне
и речи вечно у заносу,
а до рамена црну косу.

Места која Оњегин посећује по одласку из природног сеоског окружења, после убиства Ленског у двобоју, описана су у последњој глави романа названој „Одломци из Оњегиновог путовања“. Оњегин из Москве путује у Њижни Новогорд, место које приповедач детаљно описује, задржавајући се на описима обичаја и нарави људи тога поднебља. Завршивши строфу, а пре даљег наставка набрајања места којима Оњегин путује, заправо у простору између две строфе, приповедач убацује, ставља у виду изопштеног, али не и деконтекстуализованог фрагмента, реч „досада!“.

Горчини готов да се преда
пред ојађеним скупом тим,
сажаљиво наш јунак гледа
на изворе и њихов дим.
И мисли скрхан тугом црном:
Што нисам рањен кобним зрном?
[…]
О, боже! Здрав сам, крепак, млад:
шта чекам? Досада и јад!…

Јунак планине доживљава као „ојађен скуп“, призор који га враћа горчини и самосажаљењу. „Даље, даље!“ узвикује Оњегин крећући се равницом у жељи да на хоризонту угледа слободу, ослобођење од себе. Гоњен савешћу због смрти пријатеља и изневерене љубави, Оњегинов циљ је –  даљина.

Edmund Dulac – Alone

Татјана Ларина заљубљује се у Оњегина захваљујући књигама које чита. На Оњегина, као и поједини путници на природу, она гледа очима литературе, под чијиим је и утицајем. Тања чита епистоларне романе, нарочито Ричардсона, она у лику злог али неодољивог Лавлеса препознаје Оњегина. Обојица поседују заводљивост негативних јунака, неприступачност и супериорну интелигенцију.

Ћутљива, дивља, сети рада,
бојажљива ко срна млада,
[…]
често, у прозор загледана,
сањарила је целог дана
[…]
Сањарење – њен знанац стари –
од младости је њене ране
красило маштом пуном чари
доконе, дуге селске дане.

Тања, као и женска прилика на Фридриховој слици, гледа кроз прозор и сањари. Она је као уметник који природу посматра док шета или путује, а заиста је види тек у затвореном простору, у својој соби.

Caspar David Friedrich – Woman at the Window

Књиге које јунаци читају одређују их, оне су у служби њихове карактеризације. Поред књига, предмети којима се јунаци окружују говоре о њима. Тања чита Ричардсона, Ленски Шилера. Oни су читаоци сентименталног штива на шта и њихови поступци указују. Насупрот њима, Оњегин чита дела Гибона,  Хердера, Русоа, мадам де Стал, Бајроновог Дон Жуана. Простор, књиге и предмети којима је Оњегин у свом замку током боравка на селу био окружен Тања после његовог одлсака посматра.

И очараним погледима
унаоколо Тања блуди
све овде за њу дражи има
и све јој сетну душу буди
радошћу неком полуболном;
и сто са мрачном лампом столном,
и кревет чирок и застрвен,
и књига брег и сталак дрвен,
у прозорима пејсаж мрачан
унутра бледи мрак салона
и тамни портрет лорд Бајрона.

Роман обилује приповедачевим описима руског села и природе. Пејсажи, каквима их види и описује приповедач, миметички су. Приповедач се не идентификује са сликом природе пред собом, нити своја расположења изједначава са њенима. Он је посматра и управо оно што види ван себе, а не у себи, он описује. И приповедача  белина руског снега чини уморним, таквим амбијентом и он постаје врло брзо сазићен.

У магли свићу зоре хладне,
[…]
И ево пуца мраз већ дуже
и ледом сребри поља многа
[…]
и пада. Ко звездан пљусак
слеће на поље и на брег
весео, блистав први снег.
[…]
Шта би смо могли у то време?
У шетњу? Сада пусте паше
И суморне пољане неме
Досадом муче очи наше.

Према овом опису, пејаж руског села је тих, идиличан, њега одликују звуци Вивалдијевих композиција Зима  у оквиру дела Четри годишња доба. Зимска идила руског села је једноставна, баш као са гоблена. Снег је „блистав“, зима је хладна али окрепљујућа, она више нема конотацију потпуне пустоши, затишја и смрти, као ни конотацију потпуног утихнућа. У раноромантичарској немачкој уметности и касноромантичарском делу руске књижености увиђамо два потпуно различита представљања истог годишњег доба.

Татјана литерарно оваплоћује Русоове идеале о једноставности природе. Ипак, у роману она чита Ричардсона, а Оњегин Русоа. У филму Оњегин  редитељке Марте Фајнс, Татјана уместо Ричардсонових романа чита Русоову Нову Елоизу, роман који јој позајмљује Оњегин из своје библиотеке. Редитељкино одступање у односу на роман јесте добро уочавање везе Татјане и, пре Русоовог, него Ричардсоновог дела.

Татјана, као и други литерарни јунаци, утеху због неузвраћене љубави налази у природи. И она лута ноћу без циља, динамика природе око ње динамика је њених мисли и кретања.

У пусти врт је Тања зашла
без циља лута и бол крије
[…]
Било је вече. Мрак се хвато
Струјале воде. Звук се чуо
Растурало се кола јато
и преко реке је букнуо
рибарски огањ. У долини
на сребрнастој месечини
утонула у безброј сања
дуго је сама ишла Тања.

Град је слика цивилизације, село је слика природе. Опозиције село-град, опозиције су природа-друштво односно природног и створеног. Опозиција два простора у роману дата  је кроз личности јунака. Наспрам Татјане и Ленског стоје Олга и Оњегин. Татјана по удаји напушта природно окружење села и прелази у град. Напуштање простора природе симболичка је смрт Татјаниног дотадашњег бића. Напуштајући просторе природе она одлази из/са  свог света. Последње речи пред одлазак упућује природи, а као да их упућује оном делу себе који оставља у пределима свога рођења. Татјанин разговор са природом, последњи је разговор који је водила сама са собом.

Будна са првим зраком раним
она у поља иде стара
и очима их очараним
гледа и са њима разговара
»Збогом, долине мира пуне,
и ви, шумарци, знанци стари,
природо ведра, насмејана!
Свет спокојан и присан дајем
за таштину под лажним сјајем!
Збогом, слободо младих дана!

Романтичарски јунаци заправо потичу из градова. Они их напуштају зарад одласка у дивља, ненасељена и неприступачна пространства природе. Татјанин пример је обрнут. Она није морала да идеализује природу нити да је велича на основу познавања сликарства и књижевности. За разлику од других литерарних јунака романтизма, код којих почетак аутентичног односа према природи подразумева одлазак, Татјана је јунакииња која је одувек у непосредном односу са природом. Татјана напушта пределе који јој  јесу драги, други јунаци одлазили су из предела који им нису били драги. Јунаци одлазе из града у природу, Татјана одлази из природе у град. Тај тренутак и наговештава кретање мотива у даљој европској књижевности. Јунаци ће природна окружења напуштати зарад одласка у град и за разлику од Пушкинове јунакиње, неће пуно жалити због тога. Једноставност природе смениће град са свим својим изазовима. Највећи литерарни јунаци до краја 19. века, а и касније, биће јунаци на чију ће унутрашњу динамику утицати динамика самог града. Дошло је до инверзије и промене у начину размишљања. Путнике по планинама и морима смениће путници по кишним булеварима. Меланхолија је остала.

Цитати:
Александар Сергејевич Пушкин, Евгеније Оњегин, превод Милорад Павић, Рад, Београд 1964.

Alexander Sergeyevich Pushkin – Self-portrait

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s