Апсурд и деца: Луис Керол и Данил Хармс

Reginald Southey – Portrait of Lewis Carroll, 1856.

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити!
Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености његовог хумора, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби – са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу – јер, искривљен осмех не доприноси естетизацији мишљења, а не мења постулате изокренутог света. Иза огледала смо, тога увек треба бити свестан. Рефлексија је туда нешто другачија.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Луис Керол је био духовит човек, а духовитост је, знамо, крајњи светлосни домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу, али тек на кратко. Када се са звучних и романтичних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нови облици, нова мишљења, извесна анксиозност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика информатичара увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће – апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас, њихова надреалистички испремештана комбинација доприноси рационалном одређењу, омогућава логичан след. Тако је и са Кероловим делом.

Једном када се увиди веза између дара употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је далеко изван њих, изван првобитног асоцијативног низа које покрећу у читаочевој машти, и математичке организације истих, геометриске прецизности нечег што само по себи поседује протејске могућности, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити.

Керолове речи, као и слике посредством њих уобличене, трансцедирају далеко више него што  симболички рецептори читалаца понекад могу да препознају. Но, то је одлика многих писаца и песника, и на основу ње Луиса Керола можемо поставити између Вилијама Шекспира и Џејмса Џојса на праволинијкој путањи цикличних кретања историје књижевности.

Оно што ме је заинтригирало да напишем овај текст била је сличност између Луиса Керола и Данила Хармса коју сам увидела када сам први пут читала руског писца, конкретно – писмо које је упутио сестри поводом рођендана њеног детета.  Друга интрига, више животна него тренутна, јесте како се једно дело, творевина једног уметника изражена кроз посебан медиј дате уметности, преобликује у уму другог уметника коме је својствено другачије изражајно средство. Какав облик једно дело задобија када се нађе иза огледала, иза очију свог посматрача – моја доживотна фасцинација и запитаност. У том случају, адекватан пример је Керолова песма „Јabbertwocky“, написана 1872. у склопу романа Алиса с оне стране огледала на основу које је чешки редитељ Јан Шванкмајер снимио кратки филм 1971. године.

Далеко мудрија него што делују, деца су лукави(ји) посматрачи које не можете преварити нити убедити у супротно од онога што су наумила или закључила. Њихову необуздану радозналост, праћену и подржану изузетно брзом опсервацијом потпомаже неуобличена маса звукова и утисака коју зовемо машта. Она је кључна током тренутака преобликовања стварности у енигматичан доживљај, неразрешиву једначину, закључак чије су првобитне поставке праисконски далеког порекла.

Апсурдност, бројеви, хумор и деца заједничке су компоненте енглеског и руског уметника. Ипак, они нису у потпуности самостално одређивали значења својих речи и слика, а ни (о)смеха које би њихова духовитост подстакла . Да је супротно, онда не би било комуникације између њих и нас, између писаца и читалаца. Потпуна апсурдност, недокучивост и надреалност нису могуће. Поменути уметници, кријући се иза сенки истих, заправо су тежили да буду откривени, протумачени, сами себи појашњени. Увек је потребан други да бисмо себе разумели.

Не треба романтизовати децу, али ни однос одраслих према њима. Са једне стране ту су Керолове фотографије Алис Лидел, девојчице која му је послужила као инспирација за истоимену јунакињу његових најпознатијих књига  Алиса у земљи чуда и Алиса у свету с оне стране огледала. Са  друге стране, ту је Хармсово писмо од 28. фебруара 1936. (написано дан после Кероловог рођендана), упућено рођеној сестри, Јелизавети Ивановној где видимо како је писац сам себе превазишао, сопствене домете ироније, нарочито у делу када пише да је кратким и јасним реченицама у стању да изрази своју дубоку мисао, иако је иста заправо једна једина реченица, развучена преко читаве стране, претерано афектирана и пуна дигресија.

Драга Лиза,

Честитам Кирилу његов рођендан, а такође честитам његовим родитељима успешно обављање плана који им је прописала мајка природа, а који се тиче васпитања људског изданка, што не уме да хода до двогодишњег узраста, а онда временом почиње да руши све око себе и, најзад, кад достигне млађи предшколски узраст да туче по глави волтметром украденим из очевог писаћег стола, своју сломљену мати, која не успева да се склони од прилично вешто изведеног напада свог још незрелог детета, што у свом незрелом мозгу већ замишља како ће, пошто среди родитеље, сву своју високопроницљиву пажњу да усмери на деду, побелелог од седих власи, и тиме докаже за своје године изузетно развијену интелигенцију, у чију част ће се 28. фебруара и скупити којекакви обожаваоци ове одиста необичне појаве, а међу којима се, на моју велику жалост, не могу наћи и ја, будући да се у датом тренутку налазим у стању напетости на обали Финског залива, дивећи се мени својственој још од детињства способности да, зграбивши челично перо и умочивши га у мастило, кратким и јасним реченицама изразим своју дубоку и често чак, у неком смислу, веома узвишену мисао.”

За крај, издвојила бих две Керолове фотографије, мени интересантне јер одступају од његових уобичајених приказа, а прилог су теми узајамне везе апсурда и хумора. Бицикл као мој омиљени предмет и превозно средство, скелет птице као сећање на  изложбу која је пре неколико година одржана у Београду. Сада, на основу њих, може се развити скроман наратив, кратак неми филм у коме младић вози велосипед док за њим јури птица побегла из музеја. У питању је изокренути свет где птице лове људе, не обрнуто. Наравно, обоје се током јурњаве саплићу, падају, растављају и састављају, и тако у круг.

Текст: Ана Арп, 27. јануар 2012.

Цитати:
Данил Хармс, Нула и ништа, превод Корнелија Ичин, Логос, Београд 2007.

Препоруке:
Луис Керол 1

Photography of Lewis Carroll

Photography of Lewis Carroll

Advertisements

One thought on “Апсурд и деца: Луис Керол и Данил Хармс

  1. Povratni ping: ANIMIRANI FILM JANA ŠVANKMAJERA “MOŽNOSTI DIALOGU” | A . A . A

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s