Тулуз-Лотрек

Henri de Toulouse-Lautrec

Данас  прослављамо 147. рођендан француског сликара, илустратора, графичара, боема, декадента и хроничара париског ноћног живота с’ краја 19. века (fin-de-siecle) – Анри де Тулуз-Лотрека.

Ведрој слављеничкој атмосфери допринеће његова дела која ће се у наставку текста појављивати, а која су, уз све резерве, ипак, приказ афирмативног односа према животу.

Уз Сезана, Ван Гога и Гогена, Тулуз-Лотрек сматра се једним од најбољих представника пост-импресионистичког сликарства и једним од раних представника експресионистичког израза, како по употреби боје и текстуре, тако и по извесном социјалном ангажману, врло суптилно подвученом у његовом делу.

Монмартр, северни део Париза, данас идеализујемо захваљујући Лотрековој уметности. Можемо само да наслутимо какве приче крију париски плочници испред бистроа, Moulin Rouge-a, многобројних кабареа, циркуса, бордела. Није нетачна изрека да једна париска улица вреди више од било ког париског музеја.

Иако се то на први поглед не би дало запазити, Тулуз-Лотрек највише бива под утицајем  два импресионистичка сликара – Дегаа и Манеа. Мотиви који су чести на њиховим платнима појављују се и у Лотрековој уметности. Мане је често сликао сцене из париских кафеа које у Тулуз-Лотрековој уметности заузимају значајно место.  Утицај који долази од Дегаа приметан је при приказима играчица. Додуше, на Лотрековим плакатима  и илустрацијама Дегаове крхке младе балерине замениле су сасвим другачије сценске уметнице.

Лотрек се није пуно кретао ван Париза. Његовим биографима позната је једна посета Шпанији, где се дивио делима Ел Грека и Веласкеза, и једна посета Енглеској, где је упознао Оскара Вајлда и Џејмс Мекнил В ислера.

Значајни савременици које је овековечио на својим делима били су Yvette Guilbert, Jane Avril, La Goulue и њен партнер Valentin Le Desosse, играчица May Belfort, Aristide Bruant, женски кловн Cha-U-Kao, комедиограф Caudieux, глумица Мarthe Mellot, певачица Маy Milton, Loie Fuller, играчица у чувеном бару Folies-Bergere, истом оном који је редовно посећивао и Мане (и који му је послужио као инспирација за једну од његових последњих слика Un bar aux Folies Bergère), али и у коме су наступала, током каснијих деценија, многа велика имена светског шоу-бизниса као што су Чарли Чаплин, Ела Фицџералд, Едит Пјаф, Џинџер Роџерс, Ив Монтан, Френк Синатра, Бени Хил, Елтон Џон, и др.

Посете ноћних забава, кретања у друштву проститутки, глумица, плесачица, сликара, писаца и интелектуалаца са Монмартра допринела су формирању уметничких дела по којима је Тулуз-Лотрек данас познат. Оно што није толико познато јесте да је он сликао и пре доласка у Париз. Његови рани радови доста се разликују од каснијих по којима је сликар најпознатији. Груб потез четкицом већ тада је био приметан, тонови су  тамнији, варијације боја сведеније.

По доласку у Париз почиње његова друга фаза. Елементи карикатуре и гротеске, сцене из кафеа и јавних кућа, као и са многих других места париског јавног живота чешће се појављују у његовим делима. Лотрек портретише проститутке, њихове обожаваоце, посетоце кабареа, играчице, уживаоце апсинта и опијума, циркуске перформере, глумице, друге уметнике, међу којима је једно време био и Ван Гог. Поред  приказа ноћног и сценског живота Монмартра, Лотрек наставља и са израдом портрета и актова. На свима њима колико присуствујемо радосном и афирмативном, безбрижном и слављеничком, толико смо сведоци и нечег  уморног, тужног, отупелог.

Поред уља на платну, Лотрек израђује и рекламне постере, литографије, илустрације за књиге, дневну штампу, ревије. На тим пољима остварује значајне иновације које ће наредне генерације уметника препознати и користити.

Сам Лотрек био је, упркос свом деформитету, дружељубива и динамична особа. Многи француски фотографи израђивали су његове портрете коју су нам остали као сведочанство о његовом  полетном и шаљивом карактеру.

Дела у наставку приказана јесу сведочанство о духовитом и надареном уметнику који је имао добар дар запажања, истанчан осећај за иронију, препознавање добре забаве, али и вешту руку којом би запажено приказао, добар потез који лоцира покрет или пак тужан и одсутан поглед.

Читајући у више наврата Сентиментално васпитање  Гистава Флобера, атмосфере појединих забава које је Фредерик Моро посећивао током свог боравка у Паризу, подсетиле су ме на сцене Лотрекових дела. Иако више од чедрдесет година млађи, Лотреков  дух био је подударан са Флоберовим. Првенствено мислим на одличан дар запажања који је добро преведен на језик сопствене ументости истанчаним иронијским потезима.

– Куда ме, врага, водите? – рече Фредерик

– Код једне добре девојке! Не бојте се!

Један грум отвори им врата, и они уђоше у предсобље где су капути, мантили и шалови били набацани на гомилу преко столица. Туда је пролазила, у том тренутку, једна млада жена у костиму Луја XV. Била је то гца Роз-Анет Брон, домаћица ове куће.

– Дакле? – рече Арну.

– Ствар је у реду! – одговори она.

– Ах! хвала, анђелу мој!

И хтеде да је пољуби.

-Пази, будало! Покварићеш ми шминку.

Арну представи Фредерика.

– Упадајте унутра, господине, добро нам дошли!

(…..)

Било их је отприлике око шездесет, жене већином као сељанке или као маркизе, а људи, готово сви старији, у костимима возара, носача или матроза.

Пошто се смести поред зида, Фредерик је гледао кадрил пред собом.

Неки стари лепотан, као венецијански дужд, у дугачком плашту од пурпурне свиле, играо је са Розанетом, која је носила зелени фрак, панталоне од трикоа и чизме са меким сарама и златним мамузама. Пар, прекопута, сачињавали су Арнаутин, претрпан јатаганима, и плавоока Швајцаркиња, бела као млеко, пуначка као препелица, с рукавима до лаката и у црвеном корзету. Да би истакла своју косу, која јој је падала испод колена, једна висока плавојка, статискиња из Опере, беше се преобукла у дивљакињу; и, преко свог трикоа мрке боје, имала је само црначку кецењу од коже, наруквице од манистри, и дијадему од ђинђува, из које се уздизала велика кита пауновог перја. Пред њом, један Причар, у црном смешно широком фраку, ударао је такт лактом о табакеру. Један мали ватоовски пастир, азуран и сребрнаст као месечина, лупкао је својим пастирским штапом о палицу, украшену бршљаном једне Баханткиње, овешаном гроздовима, са леопардовом кожом о левом боку и саљ котурнама са златном траком на ногама. С друге стране, једна Пољакиња, у спенсеру отворено црвене боје, таласала је своју сукњу од вела над чарапама од сивосребрнасте свиле, стегнутим у ружичасте високе ципеле оивчене белим крзном. Смешила се на трбушастог четрдесетогодишњака, прерушеног у дечака који пева у цркви, и који је скакао врло високо, подижући једном руком стихар а другом придржавајући црвено кече. Али краљица, звезда, била је гца Лулу, славна играчица са популарних балова. Како је сада постала богата, носила је широк оковратник од чипака на велурском капуту; а њене широке црвене панталоне од свиле, припијене уз бедра и стегнуте у струку марамом од кашмира, биле су украшене дуж целог шава природним белим малим камелијама. Њено бледо лице, помало буцмасто и са прћастим носом, изгледало је још дрскије  с разбарушеном косом њене перике на којој је стајао мушки шешир, од сивог филца, накривљен ударом песнице ка десном уву; и, при скоковима које је чинила, њени ескарпени с дијамантским копчама допирали су скоро до носа њеног суседа, једног високог средњовековног барона, сасвим спутаног гвожденим оклопом. Био је ту и један анђео, са златним мачем у руци, с два лабудова крила на леђима, који се, идући тамо-амо, и губећи сваког часа свог каваљера, једног Луја XIV, никако није сналазио у фигурама и сметао је у игри.

Фредерик, гледајући та лица, осећао се напуштеним, било му је нелагодно.

(….)

– Открио сам тајну, знате ли! Ето, гледајте ту женицу са фризуром сфинге која игра са руским поштаром, то је јасно, суво, оцртано све у полуравнима и у оштрим тоновима: модро под очима, плоча цинобера на образу, гараво на слепочницама; пиф! паф!

И он је размахивао палцем, као четкицом по ваздуху.

– Док она дебела, тамо, – настављао је показујући једну пиљарицу, у хаљини боје трешње са златним крстом око врата и ланеном марамом свезаном на леђима – саме облине; ноздрве се шире као крајеви њене капе, углови устију подижу се, брада пада надоле, све је дебело, сливено, пуно, мирно и сунчано, прави Рубенс! Оне су међутим савршене! Где је онда тип?

Постајао је све загрејанији:

– Шта је лепа жена? Шта је лепо? Ах! Лепо! рећи ћете ми…

Фредерик га прекиде да би сазнао ко је био Пјеро са профилом јарца, који је баш благосиљао све играче усред игре.

– Ништа нарочито! неки удовац, отац троје деце. Оставља их без гаћа, проводи живот у клубу, и спава са служавком.

(….)

Један кочијаш-поштар из Лонжимоа шчепа је око струка, валцер је отпочињао. Тада све жене које су седеле око салона по клупамја, брзо устадоше као по команди; и њихове сукње, њихове ешарпе, њихове фризуре стадоше да се врте.

Оне су се окретале толико близу њега, да је Фредерик примећивао грашке зноја на њиховим челима; и то кружно кретање све живље и све правилније, вртоглавије, уносећи у његову мисао неку врсту пијанства, изазивало је у њему друге слике, док су све пролазиле у остом блеску, и свака са посебном раздраженошћу према врсти своје лепоте. Пољкиња, која се предавала чежњиво, будила је у њему жељу да је држи на своме срцу, док би саоницамаобоје јурили равницом покривеном снегом. Видици смирене сласти на обали језера, у швајцарској вили јављали су се под корацима Швајцаркиње, која је играла држећи се право и оборених очних капака. Затим, одједном, Баханткиња, забацивши своју мрку главу, будила је у њему снове о незаситим миловањима, у шумама лијандера, за време олује, уз збркану лупу добоша. Пиљарица, која се од сувише брзог такта задихала, кикотала се; и он би врло радо, пијући са њом у трему, гужвао рукама њену мараму, као у стара добра времена. Али Истоваривачица, чији лаки прсти једва додириваху паркет, изгледало је да скрива у еластичности својих удова и у озбиљности лица сву рафинираност модерне љубави, која носи у себи тачност науке и покретљивост птице. Розанет се вртела, са песницом на куку; њена луцкаста перика, поскакујући на оковратнику, расипала је миришљави пудер око ње; и, при сваком окрету, врхом својих златних мамуза, замало што не би закачила Фредерика.

(….)

Глумац је имао простачко лице, удешено као кулисе, да би се гледало издалека, дебеле руке, велика стопала, гломазну вилицу; и олајавао је најславније глумце, расправљао с висине о песницима, говорио: “ мој орган, моја спољашњост, моје могућности“, уплићући у свој говор речи које су биле неразумљиве њему самом, а које је он волео, као „морбидеца, аналого и хомогеност“.

Розанет га је слушала, лако климајући главом у знак одобравања. Видело се како јој дивљење цвета испод шминке по њеним образима, и да нешто влажно прелази као вео преко њених светлих очију, неодређене боје. Како је такав човек могао да је очара? Фредерик се трудио у себи да га још више презире, да би одагнао, можда, неку врсту зависти коју је гајио према њему.

(….)

Онда она узе с пећи боцу шампањца, и насу га с висине у чаше које су јој пружали. Како је сто био сувише широк, званице, нарочито жене, полетеше к њој, подижући се на врховима прстију, на преградама од столица, те се зачас створи жива пирамида од фризура, голих рамена, испружених руку, повијених тела;  и други млазеви вина зрачили су кроз све то, јер су Пјеро и Арну, из два угла сале, отворивши сваки по боцу, прскали лица. Птичице из кавеза, чија су врата остала отворена, испунише салу, и силно преплашене, летеле су око лустера, ударајући се о окна, о намештај а неке, спустивши се на главе, изгледале су у коси као широкицветови.

Музиканти беху отишли. Довукоше клавир из предсобља у салон. Ватназова седе за њега, и, у пратњи Дечака из црквеног хора који је лупао у даире, бесно засвира неку игру, ударајући у дирке као коњ који поскакује, и клатећи се у струку да би боље означавала такт. Маршалка одвуче Фредерике, Исоне се преврте преко главе. Истоваривачица се извијала као клаун, Пјеро се понашао као орангутан, Дивљакиња, раширених руку, подражавала је њихање барке. Најзад се сви, већ изнемогли, зауставише; и отворише прозор.

Дан уђе, с јутарњом свежином. Сви ускликнуше зачуђено, затим тишина.

Цитати:

Гистав Флобер, Сентиментално васпитање, повест једног младића, превео Душан Матић, Нолит, Београд 1964, стр. 120-133.

 

One thought on “Тулуз-Лотрек

  1. Povratni ping: НАПОКОН САМА! « A . A . A

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s