Фјодор Михаjлович Достојевски

Фјодор Достојевски, 1879.

На данашњи дан пре 190 година рођен је руски романописац Фјодор Михаилович Достојевски. Цитирајући одломке појединих дела, сматрам, најбољи је начин одужити се писцу. Фјодор Достојевски написао је петнаест романа, седамнаест приповедака, мноштво есеја, писама, страница дневника, превода са француског језика.

У пет великих романа Достојевског спадају (хронолошким редоследом): Записи из подземљаЗлочин и казнаИдиотЗли дуси и Браћа Карамазов. Наравно, незахвално би било превидети и друга његова дела, романе Бедни људиДвојникПонижени и увређениЗаписи из мртвог домаКоцкарМладић. Ту су још и приповетке Беле ноћиКроткаСан смешног човека, као и многе друге.

Избор цитата је личан. Навођени су они делови који су на мене оставили утисак док сам их читала. Никакав други критеријум при њиховој селекцији није био примењиван.

Теме психичких нелагода које истовремено проузрокују физичке, егзистенцијалних криза, патњи, страсти, злочина,  мучних снова, отуђења, лудила, самоубиства, вере, сумње, страха од смрти, параноичних расположења, јесу и теме које ће својом уметношћу и експресионистички сликари, неколико деценија после Достојевског стварати као сведочанство о себи и својим потрагама за одговором на наизглед једноставно питање – ко сам ја, ко су други? 

Приликом једног разговора са професором са факултета, поменула сам му да сам изненађена начином на који он замишља Настасју Филиповну, јунакињу романа Идиот. Његове визуелне асоцијације ишле су у правцу Бекманових и Нолдеових портрета жена. Моје у правцу једног Гојиног портрета, израза каприциозности и немогућности ослушкивања свог бића услед хистеричних тенденција као коби судбине.

Данима пишући овај текст слушала сам предивну музику Јохана Себастијана Баха. Отуда његове композицијe.

Записи из подземља, 1864.

Ја сам болестан човек… Зао човек. Непривлачан човек. Мислим да ме боли јетра. Уосталом, ништа се ја не разумем у моју болест, и не знам тачно шта ме боли. Не лечим се и никад се нисам ни лечио, премда поштујем медицину и докторе. Уза све то још сам и сујеверан до крајности, или бар толико да поштујем медицину. (Довољно сам образован да не будем сујеверан, али сам ипак сујеверан). Не, нећу да се лечим, ето, за инат; нећу да се лечим. Ви то сигурно не разумете. А ја, видите, разумем. Наравно да вам не могу објаснити коме ћу заправо напакостити у овом случају мога ината; одлично знам да докторима никако не могу “натрунити” тиме што се не лечим код њих; добро знам да ћу тиме једино самом себи нашкодити и ником више. Па ипак, не лечим се само из ината. Јетра ме боли, нека је, нек ме још јаче боли. (стр. 5)

.

Наравно, у пријатељству са са својим друговима нисам истрајао и врло брзо сам им окренуо леђа. А по свом младалачком неискуству, престао сам чак и да им се јављам, пресекао сам све. То ми се, уосталом само једанпут десило. Иначе сам увек остајао сам.

Код куће сам највишр читао. Хтео сам да спољашњим утисцима угушим у себи оно што је у мени врило. А од спољашњих утисака за мене је било могуће једино читање. Оно ми је заиста много помагало – узбуђивало ме, давало насладу, мучило. Али би ми и оно понекад ужасно дојадило. Ипак сам желео да се крећем! И тад сам се одједном загњурио у мрачан, подземан, прљав – не баш разврат, али развратић. Моје страсти су биле љуте, вреле услед свакидање болесне моје раздражљивости. Напади су били хистерични, са сузама и грчевима.

Осим читања, не беше за мене ничега другог, ничега што бих могао у својој околини поштовати, и што би ме привлачило. Сем тога, набујала би понекад и чежња; појављивала се хистерична жудња за противречностима, за контрастима, и тако сам се одао разврату. Све ово нисам казао ради свог оправдања…  Уосталом, не! Слагао сам! Баш сам хтео да се оправдам. Ову примедбу чиним, господо, за себе. Нећу да лажем. Дао сам реч.  (стр. 46-47)

.

Пред вече изађох да прошетам. Глава ме је стално болела и вртело ми се од синоћњег банчења и свега осталог. Али што је више падао мрак, то су се више мењали и бркали моји утисци, а за њима и мисли. Нешто није хтело да умре у мени, у дубини срца и савести;  није хтело да умре и испољавало се у тешкој чамотињи. Лутао сам по великим трговачким улицама, по Мешчанској, по Садовој, поред Јусуповог врта. Одувек сам нарочито волео да по тим улицама шетам у сумрак, баш кад се тамо згушњава гомила свих могућих пролазника, трговачког и занатског света који се, са до срџбе забринутим лицима, разилазе кућама са дневног рада. Свиђала ми се та светина што о грошу брине, та брутална прозаичност. Овога пута ме је та улична светина још више нервирала. Никако нисам могао сам са собом да будем начисто. Нешто се стално дизало у души, подизало се без престанка и са болом, и никако није хтело да се смири. Вратих се кући потпуно растројен. Као да ми је на души лежао неки преступ.

.

.

Злочин и казна, 1866.

А Свидригајлов је, међутим, тачно у поноћ прелазио преко  Тучковог моста, у правцу Петроградског краја. Киша је престајала, али је дувао ветар. Обузимала га је дрхтавица и једног тренутка некако нарочито радознало и чак упитно погледао је у црну воду Мале Неве. Али му се ускоро учинило врло хладно да стоји над водом; окренуо се и пошао на  -ки булевар. Корачао је бескрајним  -ки булеваром  већ врло дуго, скоро пола сата, често застајући у мраку на дрвеној калдрми, али је непрестано нешто  радознало тражио на десној страни булевара. Ту негде, већ сасвим на крају булевара, ових дана је некако у пролазу уочио једну гостионицу, дрвену, али повећу; колико се сећао, име те гостионице као да је било  “Једрене“. Није се преварио у рачуну; та гостионица у овако забаченом крају била је тако маркантна тачка да је просто било немогуће не наћи је, чак и по мраку. То је била дугачка поцрнела зграда од дрвета, у којој су, и поред тога што је било касно, још сијале светиљке и опажала се извесна живост. Свидригајлов је ушао и затражио собу од неког одрпанца на кога је наишао  у ходнику. Одрпанац се прибрао, одмерио погледом Свидригајлова, и одмах га повео у једну удаљену собу, загушљиву, тескобну – негде на самом крају ходника у ћошку, под степеницама.

Њега  је очевидно почела хватати грозница. Скинуо је са себе горњи капут и блузу, умотао се у јорган и легао у постељу. Љутио се:  “Ипак би било боље да сам сада здрав”, помислио је и осмехнуо се.  У  соби је било загушљиво, свећа је слабо светлела; напољу је хучао ветар, негде у углу гребао је миш, а и читава соба као да је заударала на мишеве и некакву кожу. Лежао је и као да је бунцао:  једна мисао смењивала је другу. Изгледало је да веома жели да се мишљу макар на нечему постојано заустави.  “То под прозором мора да је неки парк“, помислио је, “шуми дрвеће, што не волим хуку дрвећа ноћу, у непогоди и помрчини – гадно осећање!“  И он се сетио како је прелазећи малопре поред Петровског парка, чак и на њега с одвратношћу помислио. Тада се сетио и овог места и Мале Неве и опет осетио хладноћу као малопре када је стајао над водом. “Никад у животу нисам волео воду, чак ни на пејзажима“, помислио је опет и одједном се насмејао једној мисли. “Сада би, изгледа, човеку требало да је свеједно што се тиче све те естетике и удобности, а ја баш сада постао пробирач, баш као звер која обавезно бира себи место…у сличној ситуацији. Управо је требало да малопре да свратим у Петровски парк! Мора да ми се учинило сувише мрачно, хладно, хе-хе! Скоро сам се зажелео пријатних осећања!… А што ја свећу не гасим? (Он дуну и угаси је.)

Већ је падао у бунило; грозничава дрхтавица је престајала, одједном као да му је нешто претрчало испод јоргана преко руке, и ноге. Он се тргао: “Пих, до ђавола, мора да је миш!“ помислио је;  “то је зато што сам на столу оставио телетину…“ Никако није волео да се открива, да устаје, да зебе, али одједном га је опет нешто непријатно заголицало по нози: збацио је са себе покривач и упалио свећу. Дрхтећи од грозничаве језе, сагнуо се да прегледа постељу, али није било ничега; треснуо је покривачем, кад одједном на чаршав искочи миш. Он јурну да га ухвати; али миш није силазио са постеље, већ је сновао тамо-амонна све стране и клизнуо му испод прстију, претрчавао му преко руке и одједном шмугнуо под јастук; он збаци јастук, али у једном тренутку осети како му нешто скочи под пазух и заголица га по телу, и већ је на леђима, испод кошуље. Нервозно је задрхтао и пробудио се. У соби је било мрачно; лежао је на постељи умотан као малопре у јорган; испод прозора је завијао ветар. “Како је одвратно!“ помислио је јетко.

Устао је, сео на крај постеље, леђима према прозору. “Боље је да уопште не спавам“, одлучио је. Али од прозора је вејала хладноћа и влага; не устајући с места, навукао је на себе јорган и умотао се у њега. Свећу није палио. Ни о чему није мислио, нити је хтео да мисли. Али буновне слике су му пролазиле испред очију једна за другом, синули би у свести и ишчезавали одломци мисли, без почетка и краја, без везе. Као да га је хватао полудремеж. Да ли су хладноћа или мрак, влагаили ветар што је завијао под прозором и љуљао дрвеће изазивали у њему некакву упорну, фантастичну наклоност и жељу – тек њему је непрестано излазило пред очи цвеће. Привиђао му се диван пејзаж у цветању: ведар, топао, скоро врео дан – празник, Духови. Богата, раскошна кућица у енглеском стилу, сва украшена мирисним ронделима цвећа, опасана лејама које иду око целе куће; улаз у кућу сав обрастао некаквим бршљеном и окићен многим ружама; светле, хладовите степенице, застрте раскошним ћилимом, пуне некаквог ретког цвећа у кинеским саксијама. Нарочито је уочио на прозорима, у вазама са водом, букете белих и нежних нарциса који се сливају на својим сјајнозеленим једрим и дугим стабљикама, са јаким ароматичним мирисом. Чак му се није одлазило од њих, али се попео уза степенице и ушао у неку пространу, високу салу, и опет ту свуда, код прозора, око отворених врата што воде на терасу, по самој тераси – свуда је било цвеће. Подови су били посути свеже накошеном, мирисном травом, прозори отворени; свеж, лак, хладовит ваздух струјао је у собу, птичице су цвркутале под прозорима, а насред сале, на столовима прекривеним белим атласним чаршавима, стајао је мртвачки сандук. Тај сандук био је пресвучен белом свилом, опшивен белим густим ришем. Гирланде од цвећа обавијале су га са свих страна. Сва у цвећу лежала је у њему једна девојчица у белој хаљини од тила, скрштених и уз груди припијених руку које као да су биле извијане од мермера. Али расплетена коса – коса изразите плавуше – била је мокра; венац од ружа обавијао је њену главу. Строг и већ укочен профил био је као од мермера извајан, али осмех на њеним бледим уснама био је пун неке недетиње, бескрајне туге и великог јада. Свидригајлов је знао ту девојчицу; ни иконе, ни припаљених свећа није било код тог сандука, нити су се чуле молитве. Та девојчица је била самоубица – утопљеница. Имала је четрнаест година, али то је већ било уцвељено срце и оно се убило, понижено увредом која је ужаснула и запрепастила детињу свест и незаслуженом срамотом залила њену анђеоски чисту душу из које се отео последњи крик очајања који нико није чуо и који је грубо исмејан у тамној ноћи, по мраку студени, док се топио снег и фијукао ветар…

Свидригајлов се пробудио, устао је с постеље и коракнуо према прозору. Напипао је резу и отворио прозор. Ветар је помамно јурнуо у његов тесни собичак, па као да му је леденим ињем облепио лице и грудипокривене само кошуљом. Под прозором мора да је одиста било нешто налик на башту за увесељавање; и овде су, вероватно, дању певали певачи и служио се на сточићима чај . Сада су, пак, с дрвећа и жбуња пљуштали по прозору млазеви кише; била је помрчина као у подруму – једва су се могле видети само некакве тамне пеге које су означавале предмете. Свидригајлов је сагнут и наслоњен лактовима на прозорску даску већ једно пет минута гледао нетремице у ту тачку…

“… вода надолази“, помислио је , “пред зору ће вода изаврети тамо где је низина, на улице, потопиће сутерене и подруме, испливаће подземни пацови, а људи ће по киши и ветру, псујући се, мокри, почети да премештају своје прње на горње спратове… А колико ли је сада сати?“ (….)

Дуго  је ходао по целом дугачком и узаном ходнику не налазећи никога и хтео је већ гласно да викне, кад одједном у мртвачком углу, између старог ормара и врата, угледа некакву чудновату  прилику, нешто, изгледа, живо. Он се сагнуо са свећом и угледао дете – девојчицу од једно пет година, не више, у хаљиници скроз мокрој као пачарва; дрхтала је и плакала. Она као да се и није уплашила Свидригајлова, већ га је гледала са тупим чуђењем својим великим црним очима и на махове јецала, као деца која су дуго плакала, али су већ једном престала и чак се утешила, а ипак, мало-помало, па одједном опет зајецају. Лице ове девојчице било је бледо и испијено; укочило се од зиме, само – “како је стигла овамо? Мора да се овде сакрила и целу ноћ није спавала“.

Почео ју је испитивати. Девојчица је одједном мало живнула и брзо стала да тепа нешто на свом дечијем језику. Ту се нешто спомињала “мамица“ – како ће “мамица исибати“ некаква шоља коју је она “ласбила“ (разбила). Девојчица је говорила непрестано; некако се могло наслутити из читавог њеног причања да је то неваљано дете које је мати, нека вечито пијана куварица – вероватно из овдашње гостионице – престравила претњама и батинама; да је девојчица разбила мамину шољу и толико се уплашила да је побегла још синоћ; дуго се, ваљда, крила негде напољу, на киши, напослетку се увукла овамо, сакрила се иза ормана и преседела овде у углу сву ноћ, плачући, дрхтећи од влаге, од мрака и од страха да ће је за све то страшно истући. Он ју је  узео у наручје, пошао у своју собу, посадио је на постељу и почео свлачити. Њене исцепане ципелице, обувене на босу ногу, биле су тако мокре као да су целу ноћ прележале у бари. Кад ју је свукао, ставио је у постељу, покрио и умотао сасвим преко главе у јорган. Дете је одмах заспало. Пошто је све то завршио, опет се туробно замислио. (…..)

Пажљиво је подигао јорган. Девојчица је спавала тврдим и слатким сном. Загрејала се под јорганом, румен јој се већ разливала по бледим обрашчићима. Али чудновато: та румен се истицала јасније и јаче него што би могло бити обично дечије руменило. “То је грозничаво руменило“, помислио је Свидригајлов, “исто као руменило од вина, таман као да јој је неко дао да попије целу чашу. Румене уснице као да горе, пламте…али шта је ово?…“ Њему се одједном учини да њене дуге, црне трепавице некако дрхте и трепћу, као да се подижу, а испод њих извирује лукаво, оштро мало око, које некако недетиње намигује, баш као да девојчица не спава, већ се претвара. Па стварно је тако: уснице јој се развлаче у осмех; крајичци усана подрхтавају као да се још уздржава; то је већ смех, очигледан смех; нешто на дрско, изазивачко сија на том недетињем лицу; то је разврат , то је лице камелије, бестидно лице француске камелије што се продаје. Ево већ се сасвим јасно отварају оба ока: гледају га пламеним бестидним погледом, зову га, смеју се… Било је нешто бескрајно ружно и увредљиво у том смеху, у тим очима, у свој тој гадости на дечијем лицу. “Шта? Петогодишња девојчица?!“ шапнуо је Свидригајлов, стварно ужаснут, “ово … па шта је ово?“ Али, ево, она већ сасвим окреће к њему своје зајапурено лице, шири руке… “Ах, проклетнице!“ викнуо је Свидригајлов ужаснут, замахујући на њу руком… Али у том тренутку се пробудио.

Налазио се на истој постељи, исто онако умотан у јорган; свећа није била упаљена, а на прозорима се видело да је већ увелико дан.

“Читаву ноћ кошмар!“ Он се љут придигао, осећајући да је сав изломљен; кости су га болеле. Напољу је све покривала густа магла и ништа се није могло видети. Скоро је пет сати; преспавао је. Устао је, обукао свој капут и огртач – још су били влажни. Напипао је у џепу револвер, извадио га и поправио капислу; затим сео, извадио из џепа бележницу и на првом, највиднијем листу написао крупним словима неколико редака. Пошто их је прочитао, налактио се на сто и замислио. Револвер и бележница су лежали ту, до његовог лакта. Пробуђене муве лепиле су се на недирнуту порцију телетине, која је остала на столу. Дуго их је посматрао и најзад слободном десном руком почео једну да хвата. Дуго се мучио, али је никако није могао ухватити. Најзад, ухватио је себе у том занимљивом послу, пренуо се, задрхтао, устао и коначно пошао из собе. За минут је био на улици.

Млечна густа магла притисла је град. Свидригајлов је пошао по клизавој, прљавој, дрвеној калдрми у правцу Мале Неве. Привиђала му се преконоћ набујала вода Мале Неве, Петровско острво, мокре стазе, мокра трава, мокро дрвеће и жбуње и, најзад, онај жбун… Љутито је почео да посматра куће само да би мислио о нечему другом. На булевару није срео ни пролазнике ни кочијаше. Невесели и прљави, упадљиво жути дрвени кућерци гледали су затвореним капцима. Зима и влагапрожимале су му цело тело; почела је да га хвата језа. Понекад је наилазио на дућанске и пиљарске фирме и сваку је пажљиво прочитао. Ево, нестаде дрвене калдрме. Већ је стигао до једне велике, камене куће.

Прљаво, озебло куче подвијеног репа претрчало му је пут. Неки мртав пијан човек, у кабаници, лежао је преко тротоара, лицем надоле. Он га је погледао и пошао даље. Висока пожарна кула промакла је са леве стране. “Гле!“ помислио је,  “па ево места, зашто баш на Петровско? Бар ћу имати званичног сведока…“ Умало се није насмејао овој новој мисли и скрену у уску улицу. Ту се налазила велика кућа са пожарном кулом. Код затворене капије стајао је, наслоњен раменом, мален човек, умотан у сиви шињел и са бакарним ахиловским шлемом. Поспано и хладно погледао је попреко Свидригајлова, који је пришао. На његовом лицу видела се она вечита мрзовољна туга, која се тако невесело упечатила на свим лицима јеврејског племена , на свим без изузетака. Обојица су, и Свидригајлов и Ахил, неко време ћутке посматрали један другог. Ахилу се, најзад, учинило да ту нешто није у реду: човек није пијан, а стоји три корака пред њим, гледа га нетремице и ништа не говори.

– А шта ви овде хоћете? – упитао је, још се не мичући, и не мењајући свој положај.

– Ништа брате, здраво! – одговорио је Свидригајлов.

– Овди није места.

-Ја, брате, идем у туђину.

– У туђину?

– У Америку.

– У Америку?

Свидригајлов је извадио револвер и запео окидач. Ахил је подигао обрве.

Наслонио је револвер на десну слепоочницу.

– А шта, те сале (шале), овди није места!

– А што да није место?

– А зато сто није места.

– Е, то је брате, сасвим свеједно. Место је добро: ако те буду питали, ти им одговори: отишао, реци, у Америку.

Он наслони револвер на десну слепоочницу.

– А, овди не може, овди није места! – тргао се Ахил и још више разгорачио очи.

Свидригајлов окиде. 

.

.

Идиот, 1869.

Он најзад устаде, па замоли да му покажу стан Настасје Филиповне. То беху две велике, светле, високе собе, елегантно намештене и прилично скупе. Те даме су доцније причале да је кнез у собама разгледао сваку поједину ствар, спазио је на сточићу отворену књигу из библиотеке, француски роман Госпођа Бовари, превио лист на коме је књига била отворена, замолио домаће да књигу понесе са собом, па је одмах, не дочувши примедбу да је књига узета на читање из библиотеке, ставио у џеп. Седе поред отвореног прозора и видевши расклопљен сто за картање ишаран кредом, запита: ко је то играо карата?

Oне му испричаше да је Настасја Филиповна, свако вече, са Рогожином играла дурака, преферанса, краљева, виста – све игре, и да су карте набавили тек у последње време, после преласка из Павловска у Петроград, јер се Настасја Филиповна стално тужила да јој је досадно и да Рогожин по цело вече седи, ћути и ни о чем не зна да говори, те би она често плакала. Наједном, идуће вечери, Рогожин вади вади из џепа карте; на то се Н астасја Филиповна насмеја те почеше да играју. Кнез упита: где су карте са којима су играли? Али карата не беше; њих је увек доносио Рогожин у џепу, сваки дан нови свежњић, а после би их односио са собом. Даме му посаветоваше да оде још једном до Рогожина па да још једном мало јаче закуца на врата, али не сад одмах, него увече: “Ко зна, можда ћете га и затећи“. 

.

– Али где је … Настасја Филиповна? – изговори кнез, гушећи се.

– Она је … ту – одговори Рогожин полако, као да је за тренутак одуговлачио са одговором.

– Па где је?

Рогожин диже очи према кнезу, па се загледа у њега:

– ‘Оди овамо!

Он је непрестано говорио шапатом и не журећи се, полако и, као и раније, некако чудновато замишљено. Чак и о завеси кад је причао, као да је својом причом нешто друго хтео да каже и поред тога што је причао веома живо.

Уђоше у кабинет. У тој соби се, од последње кнежеве посете, десила нека промена: преко целе собе је била затегнута зелена, од свиленог броката завеса, са два улаза са стране. Та завеса је одвајала од кабинета ложницу у којој је била Рогожинова постеља.

Тешка завеса беше сад спуштена: врата такође беху затворена. А у соби беше врло мрачно; летње, “беле“ петроградске ноћи су почињале бивати тамније, и да није било пуног месеца, у Рогожиновим неосветљеним собама, са спуштеним завесама, тешко би се шта могло видети. Истина, могла су се још разазнавати лица, али и то врло нејасно. Рогожиново лице беше, као и обично, бледо; очи му беху упрте у кнеза, изванредно зажарене, некако укочене.

– Што не упалиш свећу? – запита га кнез.

– Не, не треба – одговори Рогожин, па узевши кнеза за руку, посади га на столицу. Он пак седе према њему, примакнувши столицу тако да је скоро додиривао кнежева колена. Између њих, мало са стране, стојао је мали, округао сточић.

(…..)

– Рогожине! Где је Настасја Филиповна? – прошапта наједном кнез па устаде, сав се тресући. Устаде и Рогожин.

– Тамо је – шапну он, указавши главом према завеси.

– Спава? – шапну кнез.

(…..)

Ниједан од њих, за све то време, поред кревета, ни речи не рекоше. Кнежево срце је лупало тако да се ваљда могло чути, у мртвој тишини собе. Он се навикну на мрак, те је могао да разазна целу постељу; на њој је неко спавао… тешким непомичним сном. Није се чуо ни најмањи шум, ни најслабији дах. Спавач беше покривен преко главе, белим чаршавом, а удови се некако нејасно оцртаваху: видело се само, по узвишењу, да ту неко лежи, опружен. Унаоколо, у нереду, на постељи, код ногу, до самог кревета на наслоњачама, чак по поду, беше разбацана скинута одећа, раскошна бела свилена хаљина, цвеће, траке. На сточићу, код узглавља, сијаху поскидани и разбацани дијаманти. Поред ногу беху у клупче згужване некакве чипке, а на белим чипкама, вирећи испод чаршава, оцртаваше се крајичак обнажене ноге. Та нога је изгледала као у мрамору исклесана и била је стравично непомична… Кнез се загледа и осећаше да, што дуже гледа, у соби је све глувље и мртвије. Наједном зазуја пробуђена мува, прелете преко кревета, па паде код узглавља. Кнез се згрози…  (стр. 602-603)

Ову ноћ ћемо овде да преноћимо – заједно. Кревета, осим онога, ту нема, а ја сам мислио да са оба дивана скинемо јастуке, па да ето ту, код те завесе, прострем и теби и себи, па да смо сви заједно. Јер, ако уђу, почеће да разгледају или да траже, па ће је одмах наћи и изнети. Па, рекох, нек лежи још мало ту код мене – код мене и код тебе…

– Да, да! – ватрено потврди кнез.

– Значи, да им не признам и да не дам да је носе.

– Ни-нипошто! – одлучи кнез – то никако!

– Тако сам и ја мислио, побратиме, да је нипошто и никоме не дам! Ноћас ћемо преноћити на миру. Ја сам данас само на један час изашао, јутрос, иначе сам стално поред ње био. Па сам после, предвече, по тебе пошао. Него, само се још бојим што је оваква оморина, па ће да се … осећа. Осећаш ли ти задах?

– Можда и осећам, не знам. До ујутру ће се већ јамачно осећати.

– Ја сам је мушемом покрио, добром, америчком мушемом, а преко мушеме чаршавом и четри сам флаше Ждановљеве течности оставио отворене, ено их и сад тамо.

– То као они тамо… у Москви?

– Па знаш како је: оће задах. А како она тамо лежи… Док се расване, видећеш… Шта је? – не можеш да се дигнеш? – запита га Рогожин уплашено зачуђен, видећи да да кнез сав тако дрхти да не може да устане.

-Ноге ми клецају – тешко се одазва кнез – то је од страха, ја то знам. Кад ме прође страх, устаћу…

-Чекај, да наместим постељу за нас, па ти лепо лези… и ја ћу ту до тебе … па да слушамо… Јер ја, брате, још посигурно не знам… Ја још све не знам… па зато и теби за времена кажем, да и ти свео томе за времена знаш…

(….)

Постеља би некако намештена; он приђе кнезу, нежно и усхићено га узе под руку, диже га, па га доведе до постеље: али се показа да је кнез могао и сам да иде; дакле, “страх га је пролазио“ ; али је још увек дрхтао.

– Јер знаш, брате – поче наједном Рогожин, наместивши кнеза на леву, удобнију страну, а сам се издуживши десно до њега, онако у оделу и забацивши руке под главу – данас је велика врућина, па ће брзо почети да се осећа… Да отварам прозоре – бојим се; а код мајке има саксија са цвећем, много цвећа и дивно мирише; мислио сам да пренесем, али се бојим да ће се Пафнутјевна сетити, јер је много радознала.

– Радознала је – потврди кнез.

-Мањ да купим… у букетима, па да је сву цвећем заспемо? Него, мислим, жално ће да буде, друже – кад буде у цвећу!

– Слушај… – запита га кнез, као бунећи се и као досећајући се шта би управо требало да га пита, па одмах, онога часа заборављајући: – Слушај, реци ми: како си? … Јеси л’ ножем? Оним?

– Да, оним…

(…..)

Тај нож ми је стално у књизи између листова лежао… И… и… и ево шта је још чудновато: нож је сасвим, рецимо, прошао за палац и по… или чак и за читава два палца… баш испод леве сисе… а крви на кошуљу исцурило свега, да кажем, за пола кашике, није више било…

– То је, то је, то је – диже се наједном кнез са постеље, страшно потресен. – То, то ја знам, то сам читао… То се зове унутрашњи излив… Дешава се, па ни капи не буде. То је кад погоди право у срце… 

.

.

.

Зли дуси, 1872.

Допуштам себи да се мало задржим на овој личности и да је бар са неколико летимичних потеза оцртам.

То је био младић од двадесет седам или осам година, мало више од средњег раста, са ретком, плавом, доста дугом косом и са праменасто овде-онде израслим и једва обележеним наусницама и брадицом. Одевен чисто, чак и помодно, али не гиздаво; на први поглед као и погрбљен и неспретан, али опет зато нимало погурен, чак окретан. Као да је неки чудноват човек: доцније су пак сви налазили да су му манири врло пристојни, а разговор увек прикладан.

Нико не би рекао да је ружан, али се његово лице ником не допада. Глава издужена на затиљку, а са страна некако спљоштена, те му лице долази оштро. Чело високо и уско, а црте на лицу ситне: око оштро, нос мален, оштрљаст, усне дуге и танке. У лицу изгледа болешљив, али то се само тако чини. Има неке опоре бразде на образима близу јагодица, те изгледа као човек који се опоравља после тешке болести. Међутим, он је потпуно здрав и снажан и никад није ни био болестан.

Хода и креће се врло журно, али никуд се не жури. Рекло би се, никад га ништа не може довести у неприлику; и он у свакој прилици у сваком друштву, доиста, остаје исти. Пун је самозадовољства, али га сам у себи не запажа.

Говори убрзано, ужурбано, али у исти мах самоуверено, и не натеже с речима, сипа их као из рукава. Његове мисли, без обзира на ужурбану реч, мирне су, одмерене, јасне и дефинитивне – и то се особито истиче. Изговор његов је зачудо јасан, речи се круне као подједнака крупна зрна, свакад пробране и свакад спремне да послуже. Испрва, то вам се и свиди, а после вам је чисто одвратно баш од тог јасног изговора, од тог бисера вечито спремних речи. Вама се причињава да језик у његовим устима мора бити неког сасвим особитог облика, некако необично дугачак и танак  језик, страхота црвен, са изванредно оштрим врхом, који се непрестано сам од себе врти. 

.

– Више је вероватно да је то болест, премда…

– Премда, шта?

– Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различни.

– Ви сте сад оборили очи – прихвати Ставрогин са јетким подсмехом – јер се за мене стидите што верујем у нечистог духа, а овамо вас са изгледом неверовања лукаво питам да ли доиста постоји.

Тихон се осмехну неодређено.

– Знате, то обарање очију никако вам не пристаје – смешно је и манир је; а да вас за неучтивост наградим, ја вам озбиљно и смело кажем: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личности нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од иког изнуђавам потврде, и то вам је ето све. Мора бити да вам је то врло мило… – Стаљврогин се насмеја нервозно, усиљено. Тихон га гледаше радознало, погледом меким, унеколико као бојажљиво.

– Верујете ли ви у Бога? – одједном тресну Ставрогин.

– Верујем.

– Јер је речено: ако верујеш и заповедиш брду да се помери, помериће се… уосталом, бесмислица. При свем том ја бих ипак радо знао можете ли га ви брдо померити или не.

– Заповеди ли Бог, померићу га – изусти Тихон тихо и уздржано и опет обори очи.

– Е, то је исто као и да га је сам Бог померио. Не тако, него ви, ви, можете ли га ви покренути, као награду за веру у Бога?

– “Може бити“ да ћу га покренути.

– “Може бити“ – то није рђаво. А зашто сумњате?

– Не верујем потпуно.

– Како? Ви не верујете потпуно? Не сасвим?

– Да… може бити баш и не сасвим.

– Али, ипак верујете да бисте брдо, ма и Божјом помоћу, покренули, а то није мало. То је ипак више него tres peu једног такође владике, истина са сабљом. Ви сте, разуме се, и хришћанин?

– И да се не постидим крста твојега, Господе – прошапута Тихон у неком страсном шапату, и још више погну главу. Углови његових усана задрхташе нагло, нервно.

– А може ли се веровати у нечистог духа ако се не верује у Бога? – насмеја се Ставрогин.

– О, и те како може – подиже Тихон очи, па се и он осмехну. 

.

Он стаде. Лиза је летела као птица , не занјући куда; Петар Степанович заостаде већ педесет корака иза ње. И пала је, спотакла се о пањ. У тај мах, позади, са стране, разлеже се јак узвик, узвик Маврикија Николајевича који је видео како Лиза трчи и паде, па је и он преко поља трчао к њој. Петар Степанович за један трен одступи натраг, вратима куће Ставрогиних, како би што пре сео у своја у кола.

А Маврикије Николајевич, у великом страху, већ је стајао поред Лизе – она се већ подигла: – нагнуо се и њену руку држао у својој. Невероватне околности оваквог сусрета потресле су му мозак, сузе су му текле низ лице. Видео је како она, којој је он указивао највеће поштовање, безумно трчи преко поља, у ово доба, по оваквом времену, само у лакој хаљини, сад изгужваној, прљавој од пада… Не могаде речи да проговори; скиде свој шињел и уздрхталим рукама покри јој плећа. Па одједном узвикну, осетивши да она уснама дотаче његову руку.

– Лизо! ја ништа не разумем, али не терајте ме од себе!

– Да, да, хајдемо што пре одавде, немојте ме остављати! – па га ухвати за руку и поведе. – Маврикије Николајевичу – одједном спусти она глас преплашено – ја сам се онамо све храбрила, а овде се бојим смрти. Ја ћу умрети, умрећу врло скоро, али се бојим, бојим се да умрем… – шапутала је и чврсто стезала његову руку.

– Ох, бар да је ма ко да прође…  – обазирао се он очајно; – да је бар неки путник! Ноге ће те исквасити, ви… изгубићете памет!

– Ништа, ништа – храбрила га је она – овако, поред вас, мање ме је страх, држите ме за руку, водите ме… куда ћемо сад, кући?

(….)

Ситна, танка киша сву околину скроз пробија, гута сваки одсјај и све претвара у замагљену, сиву једнолику масу. Дан је већ одавно настао, а чини се да још није свануло. Одједанпут, у тој тамној хладној магли оцрта се нека појава, необичана и незамислива, идући им у сусрет.    (стр. 635-636)

.

Цитати:

Фјодор Достојевски, Записи из подземља, превeла Бранка Ковачевић, Логос, Београд 2008.

Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, приредио и пропратне текстове написао Зоран Божовић, Завод за уџбенике, Београд 2009.

Фјодор М. Достојевски, Идиот, превео Јован Максимовић, Аlba Graeca Book, Београд 2009.

 Фјодор Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд 1964.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s