Ja volim jesen, to žalosno godišnje doba kao stvoreno za uspomene. Kad stabla više nemaju lišća, kad nebo zadržava još i u sutonu riđu šaru, koja pozlaćuje uvelu travu, slatko je gledati kako se gasi sve ono što je još nedavno gorjelo u vama.
Upravo sam se vratio sa svoje šetnje po praznim livadama rubom hladnih jaraka, u kojima se ogledaju vrbe; vjetar je zviždao u njihovim ogoljenim granama, katkad bi zanijemio, pa bi onda odjedared opet počeo; tad bi listići, koji su zapeli za šikarje, ponovo zadrhtali, trava bi se tresla sagibajući se k zemlji. Sve bi se činilo kao da postaje bljeđe i smrznutije; na obzoru bi se ploča sunca gubila u bijeloj boji neba i prožimala bi ga uokolo s ono malo malo života što već izdiše. Bilo mi je studeno, i gotovo me hvatao strah.
Zaklonio sam se iza brdašca s tratinom, vjetar je prestao. Ne znam zašto, samo dok sam tu sjedio na zemlji, ne misleći ni na što i gledajući u daljini dim, koji se uzvijao iz koliba sa slamnatim krovom, čitav se moj život postavio ispred mene kao sablast, a gorki miris dana kojih više nema vratio mi se s vonjem osušene trave i otpalog granja; moje su uboge godine opet prolazile preda mnom kao nošene zimom u tužnoj vijavici; nešto ih je užasno kotrljalo u mom sjećanju s više bijesa nego što je vjetrić vijao lišće po mirnim stazama: neka ih je čudnovata ironija dodirivala i vrtjela za zabavu pred mojim pogledom, a onda bi sve skupa odlijetale i gubile se u bezbojnom nebu.
Žalosno je ovo godišnje doba u kojem smo sada; reklo bi se da će se život začas udaljiti sa suncem, srsi vam prolaze srcem kao i kožom, svi se glasovi gase, obzori blijede, sve će zaspati ili umrijeti. Gledao sam maločas gdje se vraćaju krave, one su mukale okrećući se prema zapadu sunca, dječak koji ih je dračom tjerao pred sobom cvokotao je pod svojim platnenim odijelom, one su se sklizale na blatu silazeći niz goru i gnječile one jabuke što su ostale u travi. Sunce je bacalo posljednji zbogom iza brežuljaka kojima su se gubili obrisi, svijetla su se palila u kućama u dolini, a mjesec, zvijezda rose, zvijezda sunca, počinjao se otkrivati među oblacima i pokazivati svoje blijedo lice.
Esej posvećen Frederiku Šopenu nastavlja se sa upravo pročitanim citatom iz novele Novembar francuskog pisca Gistava Flobera. Delo je napisano posle knjige Memoari jednog ludaka, kada je umetnik imao dvadeset godina, a objavljeno posle piščeve smrti. Na prethodno odslušane nokturalne note, nadovezuju se note koje tekst poseduje, a koje su prisutne i na nivou zvučanja i u samom sadržaju.
Svi motivi koji se javljaju u kasnijim Floberovim delima u ovome su već prisutni. Sva piščeva umetnost mogla bi se nazvati Sentimentalno vaspitanje. Kako je vaspitanje, obrazovanje, vajanje sopstvene ličnosti u vremenu i prostoru („Vreme, to je moj prostor“, kazao je Gete), u stvari putovanje, onda možemo zaključiti da je pisac stvarajući svoje romane i novele uvek bio na putu, najčešće kružnom. Flober se iznova vraćao istim temama, koliko god one u svakom njegovom romanu bile različito predstavljene. I kao što su mnogi njegovi junaci ljubitelji pešačenja, hodanja, pri kome kontempliraju, tako i pisac svojim radom obrazuje (formira) obrise sopstvenih staza, ličnog sentimentalnog putovanja.
Mnogi naslovi velikih romana 18. i 19. veka mogu se nadovezivati. Zajedno, objasniće i dopuniće jedni druge. Semantički potencijal jednog naslova biće istovremeno nadograđen i objašnjen drugim naslovom. Velika očekivanja podrazumevaju izgubljene iluzije. Stoga, koliko god scenografija, zaplet, radnja, događanja Dikensovog i Balzakovog romana bili različiti, ta dela su, u stvari, slična, rezultat su istog duha vremena. Psihološka karakterizacija junaka drugačijim je umetničkim postupcima predočena čitaocu, ali suština ličnosti junaka za oba romana je zajednička. To ne znači da su ti romani loši i neautentični. Naprotiv, genijalnost podrazumeva univerzalnost.
Kada je Floberovo delo u pitanju tu bi se dala napraviti paralela sa romanom Lorensa Sterna. Sentimentalno vaspitanje uvek podrazumeva sentimentalno putovanje. Gete je prvi napravio jasnu podelu – posle godina učenja slede godine putovanja. To ne mora nužno biti odvojen proces. Dela o kojima ćemo pisati i koja smo već pomenuli to i pokazuju. Floberovi junaci vole da pešače, na taj način ostvarujući dinamiku koja ne mora nužno biti postignuta jedino fizičkim kretanjem. Dinamika uma, stvaralačko posmatranje, kontemplacija, moguća je i dok subjekt stoji. Primeri dela romantičarskog slikarstva i poezije često potvrđuju ovu tezu.
Prethodnik Frederika Moroa, neimenovani junak dela Novembar, pešači ulicama nepoznatog francuskog provincijskog gradića. Njegovi izleti u prirodu, u predele van grada, nisu nalik izletima bajronovskih junaka. Predeo po kome se on kreće je drugačiji. Pejzaži kojima se kreću Floberovi junaci uglavnom su seoski, retko alpski. Alpi podrazumevaju kategoriju uzvišenog, a francuska provincija istu ne poseduje. Na taj način pisac upućuje na junaka, prikazani predeo u funkciji je njegove karakterizacije. Opisi prirode, opisi su junakovih raspoloženja, misli, osećanja, njegove perspektive.
Ovo delo jedno je od vrhunaca romantičarske prozne književnosti. Njegove junake možemo poistovetiti sa junacima dela sentimentalne književnosti druge polovine 18. i romantičarske poezije s početka 19. veka. Razlika, i ne zanemarljiva, jeste u načinu pripovedanja i stila kojima su Floberovi junaci oblikovani. U tom smislu tehnička virtuoznost pisca o kome govorimo je drugačija u odnosu na njegove uzore i mladalačku lektiru. Svaki pisac isprva se formira i stvara pod snažnim uticajem drugih pisaca, njegovog ili ranijeg doba. Obrazovan na književnosti sentimentalne i romantične književnosti, delima Rusoa i Bajrona, francuskih pesnika Lamartina, Igoa, Alfreda de Vinjija, de Misea, Flober je isprva morao oduševljenje njihovim stvaralaštvom sublimirati kroz svoje.
Novembar počinje Montenjevim citatom U svrhu dangube i tlapnje. Druga intencionalnost pisca izražena kroz formu hiperteksta jeste podnaslov: Fragmenti o neizrađenom stilu. Montenjev citat, izvučen iz primarnog konteksta i prilagođen sopstvenom, svedoči o piščevoj autoironiji. Ona se kroz delo nastavlja, a svoj vrhunac doživljava na kraju. Kada je reč o podnaslovu shvatamo da je i on nepouzdan. Delo po svojim strukturalnim odlikama nije fragment, a ne treba ni verovati piscu kada piše o svom stilu kao neizgrađenom.
Neimenovani junak ima odlike romantičarskih junaka. On je predstavljen kao putnik, tačnije pešak, a odlike romantičarskih junaka koji su dati kao putnici jesu dinamika, preterana osećajnost i idealizam. Ova novela je delo kasnog romantizma. Transformacija koju su doživeli romantičarski motivi odnosi se na način njihovog predstavljanja, kao i na scenografiju u kojoj su smešteni. Alpske predele, uzburkana mora, nepristupačne oblasti, šume koje su junaci prethodnih dela pohodili, smenjene su mirnijom slikom prirode, onom sa manje betovenovskih tonaliteta. Naš junak kreće se po poljima nadomak provincijskog grada ili ulicama istog. Junakova razmišljanja podstaknuta su sutonima, šetnjama kroz pusta polja, šuštanjem opalog lišća. Miris hladnog dana i nadolazeće zime pomešan sa dimom iz obližnjih kuća i maglom poziva na razmišljanja o prošlosti. Na tom primeru vidimo kako se ovim delom začinje ono što će kasnije biti odlike Bodlerovog ili Prustovog rada. Miris kao sredstvo za otključavanje sećanja, talog nalik mokrom lišću, palimpsest utisaka, mogućnost za reminiscencije i evokaciju uspomena. Jedina razlika je u tematizaciji prirodnog i veštačkog. Dok su Bodlerovi mirisi najčešće podstaknuti kožom natopljenom znojem i parfemom, a Prustovi aromom čajnih kolačića, Floberovi vode direktno iz prirode kao rezultat vlage usled čestih kiša i magli.
Žalosno je ovo godišnje doba u kojem smo sada; reklo bi se da će se život začas udaljiti sa suncem.
Floberov junak svoja raspoloženja transponuje na sliku prirode kojom je okružen. Pejsaž nema raspoloženje. Međutim, njegov posmatrač ga ima. Shodno tome, on je uvek u iskušenju da svoja stanja identifikuje sa predelom kojim je okružen. Semantika godišnjih doba naročito je interesantna u kontekstu književnosti romantizma. Svaki umetnik drugačije pristupa njihovoj simboličkoj aktuelizaciji. Najzanimljiviji su oni koji prave odstup od čitaočevog očekivanja koje je do tada bilo uslovljeno tradicijom. Godišnja doba, koja podrazumevaju cikličnu dinamiku, u romantičarskoj književnosti su u službi karakterizacije junaka. Najbolji primer za ovo tvrđenje je roman Jadi mladog Vertera. Gete ne izneverava tradicionalno očekivanje čitaoca. S proleća, Verter je u potpuno drugačijem raspoloženju nego s jeseni. Odabir kraja decembra kao perioda za samoubistvo junaka očekivan je i nije iznenađujući književni postupak. Jesen je smatrana dobom melanholika, introvertnih, tužnih. Na takva raspoloženja podstiče sama slika prirode. Izobilje kojim se odlikuju septembar i oktobar, ubrzo biva smenjeno i zaustavljeno novembarskim zatišjem.
Kad god čitam Novembar prvo čujem zvuke Šopenovog Nokturna br. 1 u b-molu. Spori i tihi zvuk klavira jednak je blagoj Floberovoj naraciji.
Već sam u srednjoj školi bio žalostan, dosađivao sam se, sagorijevao sam u željama, osjećao sam žarke čežnje za nekim bezumnim i burnim životom, sanjao sam o strastima, bio bih htio imati sve. Iza dvadesete godine postojao je za me čitav svijet svjetlosti, miomirisa; život mi se izdaleka priviđao pun sjaja i slavodobitnih šumova; (…..) Nejasno sam žudio za nečim sjajnim što ne bih mogao jasno izreći nijednom riječju, niti odrediti u svojoj misli ni u kojem obliku, ali za čim sam ipak osjećao sigurnu, neprestanu želju.
Junak je, slično bajronovskim junacima – Čajldu Haroldu, Frankenštajnu, Onjeginu, Pečorinu – prožet rezignacijom, čamotinjom, za sebe kaže: „ja sam živio izvan svakog kretanja, izvan svake djelatnosti, ne mičući se ni zbog slave, ni zbog naslade, ni radi znanosti, ni radi novca“ (str. 7). On žudi za dalekim, davnim, neodredivim. On se kreće, kao i bajronovski junaci, u paradoksalnom spletu: kruži a stoji u mestu. Krug u njihovom slučaju ima simbolički potencijal uroborosa, zmije koja grize sopstveni rep, potencijal zatvorenog, introvertnog, samodovoljnog, solipsističkog. Krug u njihovom slučaju nema značenje dovršenog i celovitog putovanja, on ne podrazumeva ostvareni obrazovni proces kao u slučaju Kolridžovog Starog Mornara.
Ja sam ulazio što sam dublje mogao u svoju misao, ja sam je prevrtao u svim njenim oblicima, išao sam do samoga dna, vraćao sam se i opet počinjao. Uskoro je to bila neobuzdana trka mašte, čudesni uzlet izvan zbilje, ja sam u sebi proživljavao pustolovine, zamišljao događaje za priču.
Motiv prozora je čest i značajan u Floberovom delu. Prozor je granica, simbol spoljašnjeg i unutrašnjeg, otvorenog i zatvorenog, koleričnog i introvertnog, nečeg što u unutrašnji i omeđen prostor propušta svetlost. Istovremeno, on je i perspektiva, mesto sa koga se posmatra spoljni svet. Prozor je tačka fokusa. Pripovedanje se u ovom delu odvija u prvom licu. Čitajući, mi predeo, misli, događaje posmatramo sa one tačke, sa onog prozora koji nam je glavni junak (istovremeno i pripovedač) otvorio. Prozor je utoliko slika same Knjige. Otvaranje iste podrazumeva mnogostruke perspektive. Od čitaoca zavise njena značenja, kao i širina.
Floberov junak teži osami, istovremeno žudeći društvo drugih. Naš junak prethodnik je Bodlerovih i Eliotovih lirskih subjekata koji usamljeni i otuđeni kruže pustim gradskim ulicama. On priznaje da zavidi drugim ljudima na njihovoj banalnoj radosti, nazivajući ih srećnicima života. To je paradoks junaka koji je posvećen isključivo sebi, istovremeno ponosan i nesrećan zbog te činjenice. On bi, šetajući uskim ulicama, nalik onima sa slika Džona Etkinsona Grimšoa, kroz zatvorene prozore, sa ulice, posmatrao ljude koji se druže i smeju.
Večerom bi se, zimi, zaustavljao pred osvijetljenim kućama gdje se plesalo, i gledao bih kako iza crvenih zastora prolaze sjene, slušao bih zvukove zasićene raskoši, čaše koje zveckaju na podnosima, srebrni pribor koji zvekeće na tanjirima, i govorio bih sam sebi da stoji samo do mene da sudjelujem u tom svetkovanju, za kojim se jagme na toj gozbi, gdje svi jedu; odbijao me od toga moj divlji ponos, jer sam smatrao, da me moja samoća čini lijepim, i da je moje srce utoliko šire ukoliko ga držim daleko od svega što znači ljudsku radost. Tada bih nastavljao svoj put po pustim ulicama, na kojima su se tužno njihali fenjeri škripeći svojim čekrcima.
Junak bi „udišući miris pokošenog sijena, slušajući kukavicu u šumi, gledajući zvijezde koje padaju“ sebe identifikovao, u skoro panteističkom zanosu, sa svime što ga okružuje. Najzad, sebe bi poistovetio sa orlom, ali ne kao pticom grabljivicom, već kao sa bićem koje poznaje slobodu, koje je doseglo visine. Fridrih Helderlin u pesmi Patmos orlove naziva sinovima Alpa. Ovo je još jedan primer romantičarske tematizacije ptica kao simbola uzvišenog, slobodnog, prirode i, najzad, pesnika. Pesnik je nalik ptici, uzdignut, nad zemljom, on vidi sve, ima sveobuhvatan pregled postojećih oblika. Oni pod njim mogu da gledaju naviše, dok je on već u predelima neba, on je uzvišen po sebi. Pesnik vidi trenutak kada se kap rose jedini sa travom, kap kiše sa korom jele, kamen kotrlja niz stenu.
Neka kiša sipi, oluja krši stabla, bujice se ruše s jecajem, vodopad se puši i skače, grom puca i lomi vršak brda, on mirno leti iznad svega toga i udara krilima; šum planine ga zabavlja, on dobacuje poklike radosti, bori se sa oblacima koji brzo lete, i penje se još više u svoje neizmjerno nebo.
Pripovedač ove novele putnik je u dvostrukom smislu. On se kreće tako što prelazi put od jedne određene tačke do druge, ostvarujući fizičku dinamiku u prostoru. Druga vrsta putovanja odnosi se na dinamiku duha koja je podstaknuta izgledom predela. Taj predeo je empirijsko polazište za sliku koja će se kasnije formirati u umu putnika odnosno posmatrača.
Tako sam ispunio svoj svemir sijasetom zlatnih sunaca, ljubavne su priče nalazile u mojoj glavi mjesta pokraj lijepih prevrata, lijepe strasti nasuprot velikim zločinima; ja sam u isti mah sanjario o zvjezdanim noćima toplih zemalja i o požaru zapaljenih gradova, o povijušama u prašumama i o sjaju propalih monarhija, o grobovima i o kolijevkama. Žuborenje talasa u trskama, gukanje grlica na golubinjacima, šume mrča i miris aloja, zveket mačeva koji udaraju o oklope, konji koji topoću, zlato koje se sjaji, blistanje života, samrtne muke očajnika; sve sam to ja promatrao istim raskolačenim pogledom kao i mravinjak koji bi se uznemirio pod mojim nogama. Ali iznad toga života, tako uzburkanog na površini, tako glasnog zbog toliko različitih krikova, izbijala je beskrajna gorčina, koja mu je bila i sinteza i poruga.
Pojedini delovi prethodnog citata biće slično oblikovani u kasnijem Floberovom delu Salamba, isto kao što su i mnogi do sada pominjani motivi korišćeni u kasnijim delima, Gospođa Bovari i Sentimentalno vaspitanje. Na vrlo sličnu scenu prethodno citiranoj, u kojoj se isto pojavljuje motiv mravinjaka koji junak gazi, uživajući tako u dinamici razbežalih mrava, dok kao dete luta ruskim šumama predat maštarijama, nailazimo u romanu Veče kod Kler sjajnog ruskog pisca, vrhunskog stiliste Gajta Gazdanova.
Na ovom mestu tekst o Floberovom delu se ne završava. Njegov nastavak, dopuna, konačno zaokruživanje sledi sa tekstom o slikarstvu Džona Etkinsona Grimšoa.
Citati: Gistav Flober, Novembar, Tri pripovetke, prevod Tin Ujević i Milenko Vidaković, Svjetlost, Sarajevo, 1961.
Slike: Rukopis novele Novembar iz 1842. (Actualitte)
Napomena: Ovaj tekst je deo esejističkog triptiha posvećenog mesecu novembru.
A . A . A 